„Koga briga šta bi Putin uradio ako Rusija izgubi“: Politico o upadu Ukrajine u Rusiju

Dok Ukrajina slavi svoj dan nezavisnosti ovog vikenda, pokušaj da se odgovori na ovo je uzaludan koliko je pitanje pogrešno, ocenjuje u analizi za Politico Endrju Čakojan, akademski direktor na Univerzitetu Amsterdam i bivši službenik američke vlade koji je pokrivao regionalne poslove vezane za Ukrajinu i Rusiju.

Ono što je jasno jeste da prvi put posle više od jedne decenije, neko drugi a ne Moskva sada postavlja dnevni red.

I to dovoljno govori o drskosti, hrabrosti i nemilosrdnoj potrazi Ukrajine za slobodom, kao i o neodlučnosti slobodnog sveta i kolektivnom odbijanju da prepozna pravu opasnost koju Rusija predstavlja – ne samo za Ukrajinu.

Pre nekoliko meseci ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je izneo čistu istinu: „Naši partneri strahuju da će Rusija izgubiti ovaj rat“.

Naravno, kolektivni Zapad nije kriv što Rusija počinje ratove, ali moramo priznati da ćemo svi mi biti potrebni da to okončamo – i da je prebacivanje ove zajedničke odgovornosti na Ukrajinu moralno neodbranjivo, kao i strateški neispravno.

Pre skoro jednog veka, politika smirivanja nije uspela i imala je katastrofalne posledice.

Danas je politika inkrementalizma – nazovite je pomirenjem – u propadanju. I SAD i Evropa moraju da priznaju da je naš strah od provociranja Moskve ono što na kraju pouzdano provocira Moskvu.

Ovaj ciklus se mora završiti.

Na kraju Hladnog rata, slobodni svet je izdahnuo. Komunizam je poražen, problem rešen. Međutim, pretnja Moskve leži u njenim kolonijalnim ambicijama kao Frankenštajnova država, a ne u njenoj ideologiji.

Rusija se oslanja na stalnu ekspanziju. Njene invazije na susedne države nisu anomalije već istorijski obrasci.

Legitimitet Moskve i stabilnost njene krhke imperije su ukorenjeni u beskonačnom ciklusu osvajanja i dominacije koji zavisi od nasilja, prisvajanja istorije drugih nacija i pokoravanja ljudi.

Mi pogrešno shvatamo i opravdavamo Rusiju na sopstvenu odgovornost. I koliko god to bizarno zvučalo, mi smo to učinili željno, uprkos ogromnim dokazima, uprkos jasnoj i sadašnjoj opasnosti koju predstavlja ne samo za Ukrajinu, već i za ceo svet i, paradoksalno, njen sopstveni narod.

Naš uporni Putinversteher (razumevanje Putina) dajući Moskvi korist od sumnje uprkos njenoj očiglednoj ratobornosti i pokušaji da se resetuju odnosi samo su ohrabrili Kremlj.

Litvanski ministar spoljnih poslova Gabrijelijus Landsbergis je to najbolje sažeo: „Koga briga šta bi Putin uradio ako Rusija izgubi? Trebalo bi više da brinemo šta bi on uradio ako Rusija pobedi“.

Videli smo brutalnu kampanju Rusije u Čečeniji 1990-ih, a ipak smo je zgodno odbacili kao „unutrašnju stvar“.

Kada je Rusija napala Gruziju 2008. nismo uspeli da obezbedimo adekvatan odgovor. Aneksijom Krima 2014. ponovo smo se pokolebali pošto je Moskva silom prekrojila međunarodne granice.

A kada su se ruski „dobrovoljci“ infiltrirali u moj rodni Donbas, a pseudo-republike su se pojavile niotkuda, i mi smo zatvorili oči. Znali smo da je Moskva odgovorna za tragediju aviona MH17, ali opet nismo uspeli da reagujemo odlučno.

Sada Rusija čini zločin agresije, a Ukrajina brani slobodu. Sve vreme, globalna zajednica koleba se, okleva i, u mnogim slučajevima, izdaje.

Kako da ne vidimo okrutnost naših akcija – pomaganja Ukrajini da održi liniju, ali nedovoljno da protera svog agresora?

Moskva neće stati dok je ne zaustavimo. A tražiti sredinu je zabluda.

Istorija je pokazala da kada se suoči sa slabošću i neodlučnošću, Rusija eskalira; ali kada se nađe sa snagom i odlučnošću, odustaje.

Godine 1989, kao nuklearno naoružana globalna supersila i jedna od samo dve u svetu u to vreme Sovjetski Savez je izgubio rat u Avganistanu i otišao kući.

Njegov jednako nasilni potomak je, međutim, navodno dobio svaki rat koji je započeo, a rezultati su očigledni.

Međutim, nakon što je Ukrajina preuzela kontrolu nad desetinama gradova u regionu Kursk, ruski zvaničnici su ublažili zveckanje nuklearnim sabljama.

Putin nije objavio mobilizaciju, niti je objavio rat.

Umesto toga, on je napore Rusije nazvao „antiterorističkom“ operacijom da se izbegne pokretanje vojne doktrine.

Moguće je da je Rusija mogla da pozove Šangajsku organizaciju za saradnju da aktivira svoju verziju „Člana 5“ – ali nije.

Umesto toga, moćnik u Kremlju izgleda paralizovan. I posle godina samozastrašivanja Zapada, koje je ohrabrilo Moskvu, konačno vidimo kako izgleda efikasna deeskalacija.

Ako Moskva još jednom podigne ulog kao odgovor na neaktivnost Zapada, nećemo imati nikog da krivimo osim sebe.

Slobodni svet treba da opravda svoje ime, da se posveti odlučujućoj ukrajinskoj pobedi i da obezbedi trajni mir Evropi – kontinentu čiji je uspeh ukorenjen u njegovom posleratnom etosu.