„Putin je još jednom ponižen“: Politico analizira godinu dana od pogibije šefa Vagnera

Fatalna greška šefa plaćeničke paravojske Vagner dogodila se dva meseca ranije, kada je naredio svojim ljudima da marširaju na Kremlj, ukazuje Politico.

Iako puč nije uspeo, Rusi su bili svedoci nezamislivog: osporavanje autoriteta Vladimira Putina od strane jednog od njegovih pristalica.

Godinu dana kasnije, Rusi su ponovo suočeni sa onim što bi, pre potpune invazije na Ukrajinu, bilo nezamislivo.

U Kursku su strane trupe ušle u Rusiju prvi put od Drugog svetskog rata u iznenadnoj ukrajinskoj ofanzivi, zbog čega je oko 133.000 ljudi pobeglo.

„Postoji opšti osećaj konfuzije“, rekao je za Politico Vladimir, stanovnik Kurska koji je iz bezbednosnih razloga tražio da ostane anoniman. „Svakog trenutka sve se moože pretvoriti u paniku“.

Iako je prerano govoriti o tome kako će se situacija u Kursku odigrati, upad ukrajinskih snaga – baš kao i Prigožinov puč – napravio je rupu u obećanju Kremlja običnim Rusima da rat protiv Ukrajine neće uticati na njih.

U oba slučaja, realnost je narativ koji dolazi iz Moskve da je pod potpunom kontrolom razotkrila kao laž.

Međutim, političke posledice za Putina možda neće biti tako trenutne kao što bi se očekivalo.

Možda nikada nećemo znati u kojoj meri bi Rusi podržali Prigožina da nije prekinuo svoju pobunu prošlog juna.

Ali njegova poruka da rusko vojno rukovodstvo vodi zemlju u katastrofu očigledno je imala široku naklonost.

Tada su stanovnici južnog grada Rostova na Donu pohrlili da pozdrave Prigožina i njegove ljude kao heroje.

Bolno za Kremlj, neki ključni propagandisti i političke ličnosti su ćutali dok se Prigožin približavao Moskvi, a reakcija organa za sprovođenje zakona je sumnjivo kasnila.

Tokom prošle godine, Kremlj je preduzeo mere da povrati kontrolu.

Kao prvo, čini se da je velika čistka ruskog Ministarstva odbrane osmišljena da umiri neke od ultranacionalista koji dele Prigožinov prezir prema najvišim vojnim snagama u zemlji, kao i da unese novu disciplinu i strah među one koji bi čak mogli da pomisle da slome čin.

Bivši ministar odbrane Sergej Šojgu, koji je bio jedna od glavnih meta Prigožinovih čestih izjašnjavanja, premešten je u Savet bezbednosti.

Drugi su imali manje sreće, jer je nekoliko najviših zvaničnika uhapšeno i optuženo u istrazi o korupciji koja je u toku.

Novi šef odbrane je Andrej Belousov, tehnokrata koji, kažu analitičari, iako dobar u proceni brojeva, nema pozadinu i harizmu da predstavlja političku ili vojnu pretnju Putinu.

To daje ruskom predsedniku čvršći nadzor nad vojskom, uz Valerija Gerasimova, načelnika generalštaba, pored njega.

U međuvremenu, kako je rat eskalirao, ruska propagandna mašina je koristila svaku priliku da pokaže da, kao što je Putin upozorio kada je započeo svoju „specijalnu vojnu operaciju“ u februaru 2022, NATO želi da izvrši invaziju na Rusiju, sa upadom na Kursk kao krajnjim dokazom.

Poruka je da što je veća pretnja, Rusi bi trebalo da budu ujedinjeni i da su oni koji to ne čine, poput Prigožina, izdajnici.

Izbrisan iz sećanja

„Prigožin je dao značajan doprinos u borbi protiv ukrajinskih nacionalista“, rekao je ruski senator Vladimir Džabarov za ruski list Nevs.ru. „Ali u vreme sukoba, vođa plaćeničke grupe nema pravo da počini takav čin“, dodao je on.

Većina ruskih medija je, međutim, jednostavno ignorisala godišnjicu Prigožinove smrti, deo opšteg napora Kremlja da se njegovo ime izbriše iz javnog sećanja.

Ali neki Rusi, izgleda, nisu zaboravili.

Mnogi su u petak doneli cveće i sveće na njegov grob u Sankt Peterburgu i na improvizovane spomenike širom Rusije.

U današnjoj Rusiji to je jednako činu prkosa.

Podtekst je bio najjasniji u sibirskom Novosibirsku, gde su pristalice Prigožina odale počast Prigožinu na mestu posvećenom žrtvama represije iz sovjetskog doba.

Koliko god da je neprikladno porediti Prigožina, koji je odobravao mučenje i vansudska ubistva, sa Staljinovim žrtvama, mnogi od njegovih pristalica ga vide kao nekoga ko je ubijen zato što je govorio istinu vlasti.

U petak je više blogera ponovilo staru teoriju zavere da je Prigožin možda još uvek živ.

To je znak da „još uvek postoje ljudi koji žele da se pridruže njemu i veruju da on predstavlja njihove interese“, napisala je antropološkinja Aleksandra Arhipova.

Takođe sugeriše da se neuspesi Rusije u ratu ne pretvaraju automatski u želju za više demokratije među Rusima, već bi, barem u nekim krugovima, mogli da pothrane čežnju za autoritarnijim vođstvom.

U međuvremenu, Putin sledi poznatu knjigu koja izgleda rezervisana za krize.

Predsednik je ostao daleko od pogođene granične oblasti i umesto toga otputovao je u Azerbejdžan.

Kada se konačno pozabavio krizom u Kursku šest dana nakon prvobitnog upada, to je bilo da prebaci odgovornost za uspostavljanje reda na svoje podređene i okrivi Zapad.

Umanjujući značaj onoga što se dešavalo, Putin je upotrebio reč „situacija“ da označi ono što se dešava.

Istovremeno, bećavao je da će dati dodatnih 15.000 rubalja (145 evra) kao kompenzaciju za one koji su bili primorani da pobegnu iz Kurska.

Hoće li to biti dovoljno?

„Oni koji su podržavali rat sada se osećaju kao da su izdani“, rekao je Vladimir, stanovnik Kurska.
„Razočaranje vlada.“

Sramna mrlja na Putinovoj biografiji

Takva osećanja, međutim, nisu imala tendenciju da se direktno pretoče u kritiku Kremlja ili Putina. U stvari, javni pozivi stanovnika Kurska Putinu pokazuju da mnogi i dalje vide predsednika kao svog spasitelja, a ne kao uzrok svojih nevolja.

Ipak, Prigožinov puč je pokazao da je percipirana lojalnost duboka do kože. I da bi, kada su pozvani da brane Putina i njegov sistem, Rusi mogli da reaguju pasivnim sleganjem ramenima.

Bez obzira koliko čvrst stisak Kremlja izgleda, epizoda Prigožin bila je „sramna mrlja na Putinovoj biografiji koja je ozbiljno narušila njegov imidž“, napisao je politički analitičar Abas Galjamov.

Sa drugim događajima koji su privukli njihovu pažnju, Prigožinovi postupci su možda izbledeli u pozadini sećanja ljudi.

Ali, dodao je Galjamov, „kad dođe vreme, oni će se setiti“.