„Godina je 2027. Tramp je u Beloj kući, Ukrajina se i dalje bori, Putin udara na Estoniju“: Politiko analizira može li Evropa sama da se odbrani

Bivši, a verovatno i budući, predsednik SAD je navodno rekao zvaničnicima Evropske unije da neće priskočiti u pomoć kontinentu ako bude napadnut. Ali za Evropu, vraćanje decenija nedovoljnog ulaganja u vojsku i obnova industrijske baze zahtevali bi ogromne količine novca i pet do 10 godina, reklo je nekoliko sadašnjih i bivših vojnih zvaničnika.

To je vreme koje Evropa možda nema.

Politico je razmotrio koje sposobnosti Evropa sada ima, svoje planove za njihovo jačanje i implikacije potencijalnog kraja evropskog Pax Americana – uključujući diskusiju u nekim zemljama o potrebi za sopstvenim, nezavisnim nuklearnim sredstvima odvraćanja.

Počnimo sa vrstom scenarija koji drži evropske strateške planere budnima noću.

Godina je 2027. Tramp je u trećoj godini svog drugog mandata. Ukrajina se i dalje bori, ali zapadna pomoć je presušila i linije fronta su mesecima zamrznute. Na drugoj strani sveta, obračun oko Tajvana između Pekinga i Vašingtona ide na gore.

Tada je ruski predsednik Vladimir Putin odlučio da udari.

Rakete gađaju estonsku vazdušnu bazu Amari. Stotine hiljada vojnika u ruskom Lenjingradskom vojnom okrugu – prekaljenim godinama rata u Ukrajini i opremljenim stelt lovcima Suhoj Su-57, tenkovima T-14 Armata, bespilotnim letelicama, raketnim i mobilnim artiljerijskim sistemima koji mogu da razbiju hiljade granata dnevno zahvaljujući godinama ratne ekonomije – razbijaju istočnu Estoniju.

Prve trupe koje će biti pogođene su snage NATO-a za pojačano napredno prisustvo od 2.200 multinacionalnih vojnika, koje predvodi Ujedinjeno Kraljevstvo i koje podržava oko 10.000 estonskih vojnika i još hiljade lokalnih dobrovoljaca.

Oni se vraćaju pod udar, ali su uradili ono što su nameravali da urade. Međunarodne trupe su tamo postavljene manje kao borbena snaga da bi stavile na kocku strane živote i pokazale odlučnost.

„To je više simbolično nego vojno, ali je važno“, rekao je Mišel Goja, bivši pukovnik francuske vojske i vojni istoričar, o trenutnom prisustvu NATO-a na Baltiku.

„To pokazuje solidarnost, da smo spremni da umremo za Estoniju. Poruka Rusima: Ako želite da izvršite invaziju na Estoniju, moraćete da ubijete Britance i Kanađane“.

U ovom scenariju, međutim, evropski beli vitez nema nameru da priskoči u pomoć. Tramp je preusmerio većinu američkih trupa i vojne opreme stacionirane na kontinentu na Indo-Pacifik, a u svakom slučaju već je signalizirao Putinu da mu neće ometati čin agresije na Baltiku.

„Tramp bi potencijalno mogao da potkopa odvraćanje NATO-a jednim tvitom“, smatra Benjamin Talis, viši saradnik nemačkog istraživačkog centra DGAP.

U roku od nekoliko dana, Rusija kontroliše istočnu Estoniju, gde živi veći deo etničke ruske manjine u zemlji. Kremlj objavljuje da se region vratio matici i širi svoj nuklearni kišobran na novoosvojene teritorije.

„Ako Rusi osete da mogu da se izvuku, zauzeli bi delove istočne Estonije“, rekao je Danijel Frid, bivši američki ambasador u Poljskoj.

Drski napad Rusije ostavlja Evropu pred dilemom. Putin nije napao celu Alijansu: da li treba da rizikuje nuklearnu odmazdu zbog delova istočne Estonije? Ili ne učine ništa, ne samo da Putinu pružite laku pobedu, već i pretvorite bezbednosne garancije NATO-a po članu 5 u bezvredni papir – i daju ruskom predsedniku upravo ono što on želi.

„Putin i Rusija shvataju da ne mogu da pobede NATO vojno, oni mogu samo politički da pobede NATO, efektivno čineći član 5 izlišnim“, rekao je Ed Arnold, naučni saradnik za evropsku bezbednost na Kraljevskom institutu za ujedinjene službe (RUSI).

Koliko je verovatan takav scenario?

Putin insistira da je ideja smešna: „Rusija nema razloga, nema interesa — nema geopolitičkih interesa, ni ekonomskih, političkih ni vojnih — da se bori sa zemljama NATO-a“, rekao je on u decembru.

Ali opet, isto je rekao i za Ukrajinu.

Zvuk alarma sve glasniji

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski upozorio je u oktobru da bi Rusija, ako ne bude poražena u Ukrajini, mogla biti spremna da napadne baltičke zemlje u roku od pet godina.

Čini se da njegovi kolege lideri u Evropi slušaju.

Nemačka vojska je skicirala „scenario vežbe“ za razmatranje svog plana. On predviđa ruski napad na jaz između Poljske i Litvanije u Suvalki u periodu između ovogodišnjih predsedničkih izbora u SAD i početka 2025.

Takav napad bi odsekao Baltik od ostatka kontinentalne Evrope.

„Moramo uzeti u obzir da bi Vladimir Putin jednog dana mogao čak i da napadne neku zemlju NATO-a“, rekao je ranije ovog meseca nemački ministar odbrane Boris Pistorijus, dodajući: „Naši stručnjaci očekuju period od pet do osam godina u kojem bi to moglo biti moguće“.

Antonio Misiroli, bivši pomoćnik generalnog sekretara NATO-a, rekao je da situacija „u kojoj ta vrsta američke garancije nije povučena, već ublažena ili učinjena neizvesnijom“ može da izazove Kremlj da krene na ranjivu zemlju kao što je Estonija, hibridnim metodama ili direktan vojni napad.

Sve veći rizik doveo je do poziva Evropi da se pripremi pre nego što bude prekasno.

„Sada postoji period koji može trajati jednu, dve, možda tri godine, tokom kojih moramo još više ulagati u sigurnu odbranu“, upozorio je prošle nedelje šef odbrane Norveške general Eirik Kristofersen.

U decembru, Jacek Sieviera, šef poljskog Biroa za nacionalnu bezbednost, rekao je da istočno krilo NATO-a ima samo tri godine da se pripremi za konfrontaciju.

„Ovo je vreme kada se mora uspostaviti sposobnost koja je jasno sredstvo odvraćanja od agresije“, rekao je on.

Nespremni

U jednoj stvari se svi slažu a to je da je Evropa trenutno ranjiva.

„Evropa ne samo da nije spremna za rat, već se i ne sprema za rat“, upozorio je Talis iz nemačkog istraživačkog centra DGAP.

Bez SAD, EU nema ni vojnu opremu ni ljudstvo da se suoči sa Rusijom u sukobu visokog intenziteta. „Evropljani nemaju kapacitet za odbranu“, rekao je Frid, bivši američki ambasador.

„Odbrana Baltika bi zahtevala ozbiljna američka vojna sredstva“.

Ako bi Kremlj sutra izvršio invaziju, evropske oružane snage bi se suočile sa ruskom vojskom koja je pretučena i okrvavljena ratom u Ukrajini, ali i dalje moćnom borbenom silom. Prošle godine, Putin je povećao broj ruske vojske (uključujući rezerviste) na 3,3 miliona, dodajući 170.000 ljudi, a više od 600.000 se sada bori u Ukrajini.

Uprkos gubicima na bojnom polju, Rusija i dalje nadmašuje evropske zemlje NATO-a po broju (iako ne po kvalitetu) tenkova, artiljerijskih sistema i mlaznjaka.

Takođe će ove godine zvanično potrošiti 4,4 procenta BDP-a na odbranu, iako je realna cifra verovatno mnogo veća.

Bez Vašingtona, Evropa bi se verovatno našla užasno nedovoljno opremljena. U decembru je bivši general-potpukovnik Mark Tis rekao da belgijskoj vojsci nedostaje municije i finansijskih sredstava da će vojnici „morati da bacaju kamenje“ ubrzo po izbijanju eventualnog sukoba.

SAD ima oko 100.000 vojnika stacioniranih u Evropi, oko trećine u Nemačkoj i sa malim, ali rastućim prisustvom u Poljskoj. Ove brojke možda nisu velike, ali decenijama su delovali kao garancija posvećenosti Vašingtona i sredstvo odvraćanja od agresije.

„Cena američkog izolacionizma za Evropu i svet je svetski rat. Ovo je lekcija istorije“, rekao je Oleksandr Merežko, ukrajinski poslanik i šef parlamentarnog odbora za spoljne poslove.

Od kraja Hladnog rata, veličina evropske vojske se smanjila. Mnoge evropske zemlje ukinule su nepopularne zakone o regrutaciji i prešle na profesionalne vojske.

Između 1989. i 2022. broj vojnog osoblja EU pao je sa 3,4 miliona na 1,3 miliona.

Neposredni prioritet su kopnene vojske, rekao je za Politico švedski ministar odbrane Pol Jonson. „Kada je reč o našim oružanim snagama, očigledno je da moramo povećati spremnost i raspoloživost, posebno kopnenih snaga.

Nedostatak ljudstva je ozbiljan izazov za vojsku koja želi da se pojača. „Ako ne uspemo da završimo naše oružane snage, onda sav dodatni budžet i nabavke zaista neće imati očekivane efekte“, rekao je general Robert Briger, predsedavajući Vojnog komiteta Evropske unije, tela EU koje okuplja šefove odbrane bloka.

Za neke zemlje, ruska ilegalna aneksija Krima 2014. godine poslužila je kao poziv za buđenje. Baltičke i nordijske zemlje se vraćaju regrutaciji trupa. Litvanija je ponovo postavila regrutaciju 2015, Švedska 2017. i Letonija 2023. U odbrambenoj ligi Estonije, civili redovno treniraju za rusku invaziju.

Ali dok se nivoi trupa povećavaju, oni još nisu dostigli nivo koji bi omogućio veliko raspoređivanje u slučaju ruskog napada. Nemačka ima 183.150 aktivnih lica. Zaokružuju najveće evropske vojne sile Francuska sa 303.750 vojnika i Velika Britanija sa 150.350.

Finska, u kojoj su tenzije sa Rusijom bile ključno pitanje uoči predsedničkih izbora krajem januara, jedna je od evropskih zemalja koje su najspremnije za konfrontaciju sa Moskvom. Zemlja od 5,5 miliona, ima 900.000 građana sa osnovnom vojnom obukom.

Prelazak na ratnu osnovu zahtevao bi ogromne količine novca, mnogo više trupa na istočnom krilu Evrope, povećanu koordinaciju među glavnim gradovima i promenu javnog mnjenja.

Da bi se pripremile za najgore, evropske zemlje moraju da „troše, troše, troše“, kaže Gesine Veber, istraživač u Nemačkom Maršalovom fondu.

Nije da evropske zemlje nisu bile pod pritiskom da povećaju vojnu potrošnju. Još 2006. ministri odbrane NATO-a su se složili oko cilja da se na odbranu troši dva procenta BDP-a.

Pa ipak, uprkos ruskim napadima u Ukrajini i godinama nagovaranja Vašingtona, prošle godine je samo 11 od 31 članice alijanse ispunile taj cilj – od kojih je osam država na prvoj liniji koje se graniče sa Rusijom ili Ukrajinom.

„Važno je dati pravi okvir kako bi se ubedilo javno mnjenje“, rekla je Veber. U Nemačkoj, objasnila je, debata se predstavlja kao kompromis između izgradnje nove škole ili kupovine tenkova: „To nije prava stvar za reći. Umesto toga, radi se o zaštiti i obezbeđivanju našeg načina života“.

Kao što je istorija 20. veka pokazala, demokratije se možda sporo okreću na ratnu osnovu, ali kada to učine, teško im je parirati. Pitanje za Evropu je da li se okreće dovoljno brzo.

„Demokratije su, nažalost, veoma glomazne i spore u svojim odlukama. I zbog toga im stalno prete totalitarni režimi“, rekao je za Politico Sergej Hnezdilov, ukrajinski vojnik koji se trenutno bori protiv Rusije.

Za razliku od Rusije – gde i pekare sada proizvode dronove ubice i koja je prošle godine proizvela oko dva miliona artiljerijskih granata — Evropa nije zaista ušla u ratnu ekonomiju uprkos invaziji Ukrajine. Njegovo obećanje da će Ukrajini isporučiti milion granata do marta, dato pre godinu dana, izgleda gotovo sigurno da neće biti ostvarivo.

„U Evropi imamo odbrambene industrijske kapacitete koji su uglavnom dizajnirani za mirnodopsko doba“, rekao je Jonson, švedski ministar odbrane, na seminaru u Stokholmu ranije ovog meseca.

Prema rečima generala Brigera, predsedavajućeg Vojnog komiteta EU, Evropi je „hitno potrebno“ više strateškog transporta, kosmičkih kapaciteta za rano upozoravanje i kopnenih sposobnosti kao što su protivtenkovska, protivvazdušna i anti-dron oprema.

Nemačka, koja kaže da će ove godine dostići cilj potrošnje od dva odsto zahvaljujući specijalnom vojnom fondu od 100 milijardi evra, rekonstruisala je svoju vojnu strategiju u novembru prvi put od 2011, sa ciljem da Bundesver bude „spreman za rat“.

„Danas niko ne može ozbiljno da sumnja u ono što smo mi u Nemačkoj dugo izbegavali, a to je da nam je potreban moćan Bundesver“, rekao je kancelar Olaf Šolc.

Vlade Evropske unije će takođe morati da odluče da li žele da Brisel igra veću ulogu u odbrani. Estonija i Francuska, koju je ponovio i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, sada pominju ideju o zajedničkom zaduživanju EU kako bi se izgradili kapaciteti kontinenta.

Krajem februara, komesar za unutrašnje tržište Tjeri Breton predstaviće svoju Evropsku odbrambenu industrijsku strategiju. Prema internim dokumentima u koje je Politico imao uvid, on bi mogao da se založi za veću zajedničku nabavku oružja i koordinaciju vladinih budžeta za odbranu kako bi postali efikasniji i podržali kompanije iz bloka.

Nuklearno odvraćanje

Mogućnost suočavanja sa Moskvom bez američke podrške navela je neke u Evropi da razmisle o nekada nezamislivom: razvoju sopstvenih nuklearnih arsenala.

Nuklearno oružje je, na kraju krajeva, konačno sredstvo odvraćanja — a rat u Ukrajini služi kao opomena.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Kijev je bio pretučen od strane SAD i drugih zemalja da se odrekne svog nasleđenog arsenala 1994. godine u zamenu za ruske i zapadne garancije.

Čak i u to vreme, neki lideri su smatrali da je to veoma rizična odluka. Francuski predsednik Fransoa Miteran je navodno upozorio svog ukrajinskog kolegu Leonida Kučmu da pravi grešku: „Mladiću, bićete prevareni, na ovaj ili onaj način“.

Bil Klinton, koji je u to vreme bio predsednik SAD, žali. „Osećam lični ulog jer sam ih naterao da pristanu da se odreknu svog nuklearnog oružja. I niko od njih ne veruje da bi Rusija izvela ovaj štos da Ukrajina još uvek ima svoje oružje“, rekla je Klinton prošle godine za irsku radionicu RTE.

Moguće američko povlačenje ostavilo bi velike delove EU – naviknute da se zbijaju pod nuklearnim kišobranom SAD – iznenada izložene velikoj opasnosti.