Politiko: Rusi dolaze, da li to predstavlja opasnost ili priliku?

Gruzija, poput Ukrajine, ima zaseban jezik i kulturu i naginje ka zapadu, izrazivši želju da se pridruži NATO-u.

Rusija je to osujetila okupiravši 20 odsto njene teritorije.

Ali, uprkos tim tenzijama, u Tbilisiju, glavnom gradu, građani Gruzije i dalje pozdravljaju većinu ruskih stvari i sa dobrodošlicom dočekuju Ruse, piše u autorskom tekstu za Politiko Peter Elcov, vanredni profesor na Visokoj školi za međunarodne bezbednosne poslove Univerziteta nacionalne odbrane u Vašingtonu.

Gruzija je već prihvatila preko 100.000 ruskih izgnanika, više nego bilo koja druga zemlja, u odnosu na njenu malu populaciju od 3,7 miliona.

Većina izgnanika su legitimne antiratne izbeglice koje se protive invaziji njihove zemlje na Ukrajinu i duboko su zahvalni gruzijskom narodu i državi što su im pružili utočište.

Unutar Rusije, propaganda Kremlja širi laži da su Rusi u drugim zemljama loše tretirani i da se ruska kultura uništava.

Sasvim je suprotno.

Zemlje od Nemačke do Kazahstana, pa čak i Mongolije, su prihvatile na hiljade ruskih antiratnih izbeglica.

Plemenito je od međunarodne zajednice – naročito od zemalja poput Gruzije koje su u različitim periodima bile pod okupacijom Rusije – što prihvata ove ruske izgnanike.

Zaista, ovi mladi Rusi zaslužuju i divljenje i pomoć pošto bi, što je važno, mogli da postanu saveznici zapada u komunikaciji sa običnim Rusima u Rusiji.

Oni bi takođe mogli da odigraju ključnu ulogu u remodelovanju Rusije nakon što politički režim koji je izgradio Vladimir Putin prestane da postoji.

Ipak, bez obzira na ovu obećavajuću misiju, ruski izgnanici predstavljaju i veliki bezbednosni rizik za zemlje u koje dolaze.

Glavni razlog tome je što Kremlj već dugo iskorišćava rusku dijasporu kao deo svojih iregularnih ratnih operacija.

S obzirom na veličinu i rasprostranjenost nove ruske dijaspore, nema sumnje da stratezi u FSB koriste priliku da pletu opasne operacije.

Gruzija je jedna od nekoliko zemalja u koje Rusi mogu da putuju bez viza ili bilo kakve ozbiljne provere, i mogu da ostanu tamo tokom dužih vremenskih perioda – što je sjajan način da se pobegne od vojnog roka.

Ali to je takođe i sjajan način za Kremlj da zasadi svoje lojaliste, špijune i operativce na tlo Gruzije – čega su Gruzijci veoma dobro svesni.

A nije daleko od zamislivog da će Kremlj odatle proširiti svoje agente i na druga mesta; jedan nedavni izveštaj ukazuje da je već preko deset agenata FSB-a uhvaćeno dok su pokušavali da uđu u Sjedinjene Države preko američko-meksičke granice, pretvarajući se da su političke izbeglice koje su suočene sa progonom u Rusiji zbog nezavisnog novinarstva ili rada za nevladine organizacije.

U novoj ruskoj dijaspori postoji prilika za zapad. Ali i opasnost.

Cilj Rusije u zemlji kao što je Gruzija je da izazove društvene nemire, nestabilnost i haos.

A Gruzija je već u plamenu.

Proteklih sedmica, zemlja preživljava političku krizu koja uključuje pesničenje u parlamentu i nasilne sukobe demonstranta i policije na ulicama Tbilisija.

Istovremeno, sve više gruzijskih političara širi antizapadna osećanja, te su čak i optužili američkog ambasadora Kelija Degnana da navodno primorava Gruziju da uđe u rat sa Rusijom.

U ovakvom stanju političkog haosa, Gruzija pruža plodno tlo za psihološke operacije Rusije.

Na primer, dezinformacija koja sugeriše da SAD rade na tome da uvuku Gruziju u rusko-ukrajinski rat mogla bi da dovede i do eskalacije konflikta među elitama i do nasilja na ulicama.

A ovo je samo jedna od hipotetičkih linija dezinformacija. Moglo bi da ih bude mnogo.

Postoji još toga što bi FSB mogao da uradi da unese nemir u region.

FSB može da ucenjuje izbeglice tako što će pretiti bezbednosti njihovih rođaka u Rusiji; postoje dokazi da lider Čečenije Ramzan Kadirov, Putinov saveznik, radi to već godinama u čečenskoj dijaspori u Evropi i Kanadi.

Kadirovljeve metode su brutalne, uključuju uzimanje rođaka izbeglica za taoce, pretnje mučenjem Čečenima koji ne sarađuju, plaćanje onima koji sarađuju, regrutovanje Čečena kroz klubove borilačkih veština i fabrikovanje krivičnih optužbi protiv izbeglica.

FSB može i da planira diverzantske operacije čija je svrha stvaranje tenzija između izbeglica i njihovih domaćina.

Rusi su već radili nešto slično u Nemačkoj 2016, kada su ruski mediji jedan slučaj 13-godišnje ruske devojčice koju su navodno kidnapovale i silovale izbeglice sa Bliskog istoka u Berlinu iskoristili za to da bi optužili Nemačku da je poustljiva prema zloupotrebi dece i navodnom kriminalnom ponašanju muslimanskih migranata.

Iako se posle istrage pokazalo da je slučaj bio lažan, on je izazvao niz protesta ruskih zagovornika u nemačkim gradovima.

Cilj ove operacije je bio da se podstaknu antiimigrantski osećaji i podrška desničarskim političkim strankama.

Što je poslednje i najviše uznemirujuće, FSB bi mogao da podstiče antizapadne stavove među samim izbeglicama.

Nacionalizam nije stran ruskoj dijaspori.

Rusi mogu da glasaju iz inostranstva sve dok imaju rusko državljanstvo, a mnogi to i rade uprkos tome što za stalno žive u drugim zemljama.

Mnogi od onih koji su otišli iz SSSR ili Rusije 1980-tih, 1990-tih i početkom 2000-tih – naročito u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu – su u početku glasali protiv Putina ali su promenili svoje stavove pošto je Rusija izvršila invaziju na Krim i aneksirala ga 2014.

Putin je 2018. dobio zapanjujući 81 procenat glasova ruskih građana u Nemačkoj, 72 procenta u Izraelu, 63 odsto u Francuskoj i u SAD, kao i 52 odsto u Ujedinjenom Kraljevstvu – zemlji koja je dom mnogih antiputinovskih aktivista.

Pripadnici ruske dijaspore takođe imaju tendenciju da podržavaju najkonzervativnije stranke u zemljama u kojima žive: „Alternativa za Nemačku“ (AfD) i „Patriotski Evropljani protiv islamizacije zapadnog sveta“ (PEGIDA) u Nemačkoj, „Likud“ i „Izrael naš dom“ u Izraelu.

Očigledno, Rusi koji su pobegli od Putinovog režima nisu naklonjeni Putinu i ratu.

Ali vizija Rusije o sebi kao velikoj sili sa svetskom misijom je moćna i ima dugu istoriju, to je misija koja je, prema rečima Fjodora Dostojevskog, panevropska i univerzalna, usmerena ka „konačnom bratskom zajedništvu svih naroda”.

Teško je predvideti kakve će političke preferencije imati ruske antiratne izbeglice imati ako ostanu u zemlji poput Gruzije mnogo godina, ili koju stranu će odabrati u slučaju novog vrućeg rata između Rusije i Gruzije.

To su bezbednosne opasnosti za Gruziju i druge postsovjetske zemlje koje trenutno prihvataju ruske izbeglice, opasnosti koje te zemlje moraju ozbiljno da shvate, te da pojačaju i obaveštajne operacije i napore za integraciju.

U suprotnom, ovi izgnanici bi mogli da predstavljaju opasnost jednako koliko i obećanje.