„Samo EU nudi rešenje da svi Srbi žive pod istim političkim kišobranom“: Politikolog tvrdi da je Beogradu potrebna nova spoljna politika

Kao posledica toga, spoljna politika Srbije je još uvek talac kosovskog pitanja. Takva politika dovodi Srbiju u neizbežni put kolizije sa njenim proklamovanim ciljem članstva u EU i treba da se promeni“, ocenjuje politikolog Srđan Cvijić u analizi za ips-journal.eu.

U prvim danima, piše Cvijić, vladavine predsednika Aleksandra Vučića, spoljna politika Srbije je bila okarakterisana kao balansiranje između Istoka i Zapada.

„Još od izbora u decembru 2023. koje msu obeležile brojne nepravilnosti Srbija sve više klizi ka Rusiji i Kini.

Iako je zvanično predstavljena kao strategija za odbranu nacionalnih interesa Srbije, glavna pokretačka snaga spoljnopolitičkog pristupa Beograda ostaje da obezbedi partikularističke interese vladajuće stranke.

Drugim rečima, da obezbedi međunarodnu podršku za održavanje sadašnjeg režima na vlasti dok god je to moguće.

Kao i druga ministarstva i nezavisne državne institucije, i srpska spoljna politika je zarobljena od strane režima. Dvanaest godina Vučićeve vladavine dokazuje da je promena spoljnopolitičkog kursa moguća samo u novom demokratskom režimu.

Da bi izgradile kredibilnu alternativu sadašnjem režimu, demokratske snage u Srbiji treba da definišu svoju spoljnopolitičku strategiju u čijem središtu je promena u četiri ključne oblasti: Kosovo, buduće evropske integracije zemlje, mesto Srbije u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i odnos sa drugim zemljama Zapadnog Balkana.

Potpuna normalizacija odnosa sa Kosovom

Kada je reč o Kosovu, buduća demokratska vlada u Srbiji trebalo bi da potpuno ponovo pokrene pregovore o normalizaciji sa Prištinom.

To znači da se prekine svakodnevno zveckanje sabljama kroz antialbansku propagandu koju sponzoriše Vučićeva vlada.

Da bi došlo do trajnih rezultata, razgovori o normalizaciji moraju se voditi u dobroj nameri stvarajući klimu poverenja između dve strane.

U pregovorima, za razliku od sadašnje vlade, nova demokratska vlada treba da bude apsolutno suzdržana kada su u pitanju mogući nacionalistički potezi sa Kosova.

Normalizacija, takođe, zahteva poštovanje svih sporazuma koje su sklopile prethodne srpske vlade, što znači da se ne protivimo članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama, uključujući njegovo buduće članstvo u EU.

Potpuna normalizacija podjednako ima nameru da preuzme velike unutrašnje političke rizike.

Međutim, nijedna politička snaga u Srbiji ne može prihvatiti de jure priznanje nezavisnosti Kosova sada ili u doglednoj budućnosti.

Propagandna kampanja koju je vodio sadašnji režim u poslednjih 12 godina njegove vladavine stvorila je društvenu klimu u kojoj bi uključivanje de jure priznanja Kosova u program bilo koje političke partije bilo ravno političkom samoubistvu.

Zahtevanje da Srbija formalno prizna nezavisnost Kosova predstavljalo bi nepotrebno nacionalno poniženje koje bi trajno poremetilo put Beograda ka evropskim integracijama.

Ovo, naravno, predstavlja veliki izazov postojećem principu da EU ne želi da uvozi nove članice sa nerešenim teritorijalnim i suverenitetnim pitanjima.

Usklađivanje sa spoljnom politikom EU

Još jedna prepreka budućem članstvu Srbije u EU je njena nespremnost da se uskladi sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU (ZSBP).

Srbija ostaje izolovana u Evropi, odbijajući da uvede sankcije Putinovoj Rusiji zbog njene agresije na Ukrajinu.

EU i SAD zatvaraju oči pred nesvrstanost Beograda na sankcije uglavnom zbog njegovog izvoza municije u Ukrajinu.

Spoljna politika buduće demokratske Srbije mora se graditi na shvatanju da usklađivanje sa ZSBP EU nije samo formalni preduslov za napredak u pristupnim pregovorima, već i neophodno sredstvo za zaštitu nacionalnih interesa druge zemlje.

Srbija ne može biti percipirana kao Putinov trojanski konj u Evropi od većine zemalja članica EU, jer politička cena nesvrstanosti direktno slabi njenu poziciju u pregovorima sa vlastima u Prištini.

Kao rezultat sporazuma sa Beogradom, razgovori o normalizaciji odnosa sa Kosovom pomereni su iz okrilja UN u okrilje EU.

Dakle, igranje na rusku ili kinesku kartu malo donosi dividende za Srbiju koja želi da ostane na putu članstva u EU. Za Beograd je mnogo važnije da učvrsti odnose sa svojim evropskim i američkim saveznicima, od kojih su mnogi i članice NATO-a.

Regionalni vojni savez

Zbog NATO bombardovanja 1999. godine, Beograd ima trnovit odnos sa vojnom alijansom. Skupština Srbije je 2007. usvojila Rezoluciju kojom je Srbiju proglašena vojno neutralnom zemljom.

Protok vremena nije zacelio rane među stanovništvom. Naprotiv: danas se, paradoksalno, Srbi znatno više protive članstvu zemlje u NATO-u nego što su bili u godinama nakon bombardovanja.

To je uglavnom zbog svakodnevne antizapadne propagande koja se širi kroz provladine medije (koji drže više od 90 odsto medijskog udela) od dolaska Vučića na vlast 2012.

Kao posledica toga, mlađe generacije su značajno više desničarski i antizapadni od generacije njihovih roditelja.

Ovo čini formalno pristajanje Srbije Transatlantskom vojnom savezu politički nezamislivim, iako je možda u nacionalnom interesu zemlje da se pridruži tom bloku.

Rešenje problema bi bilo da nova demokratska vlast u Srbiji pokrene inicijativu proširenja već postojeće regionalne ekonomske saradnje sa drugim zemljama Zapadnog Balkana u okviru Berlinskog procesa na sferu odbrane.

Izgradnja regionalnog vojnog saveza dala bi svim zemljama Zapadnog Balkana međusobnu sigurnost. Ono što je najvažnije, to bi uverilo druge da nijedna buduća vlada u Beogradu ne predstavlja pretnju.

S druge strane, to bi indirektno stavilo Srbiju pod NATO i evropsku bezbednosnu zaštitu.

Kada je reč o odnosima sa drugim zemljama Zapadnog Balkana, svaka vlast u Beogradu je politički obavezna da vodi računa o interesima srpske zajednice koja u njima živi, uz interes da zadrži svoju dominantnu poziciju u privredi regiona.

Da bi to postigla, nova demokratska vlast u Srbiji morala bi da napusti politiku sadašnjeg režima, nazvanu „srpski svet“, shvatajući da to šteti odnosima sa susedima i, na kraju krajeva, slično je nacionalističkoj politici „velike Srbije“ iz 1990-ih, i deluje na štetu Srba koji žive u ovim zemljama.

Još od raspada Jugoslavije, Srbija je stalno u iskušenju revizionističke želje da svi Srbi ponovo žive u istoj državi.

Napuštajući politiku pokušaja promene međunarodno priznatih granica u regionu jer bi to neminovno dovelo do novog rata, novo političko rukovodstvo u Beogradu mora da prepozna da samo EU nudi gotovo rešenje da svi Srbi ponovo žive pod istim političkim kišobranom.

Najbolji način da Srbija dostigne ovaj cilj jeste da radi sa prestonicama susednih zemalja, a ne njene savezničke (često iredentističke) stranke u njima“, piše Cvijić.