Pomak ka deglobalizaciji

Pitanje je, međutim, da li je globalizacija dostigla vrhunac – i, ako jeste, da li ono što sledi treba dočekati sa dobrodošlicom ili mu se odupreti.

Naravno, ljudi i dobra su se uvek kretali širom sveta, bilo preko otvorenog mora ili starim putem svile. Ono što je danas drugačije jeste količina, brzina i raznovrsnost ovih tokova.

Posledice toga su već znatne, a biće to još više. Koliko su rivalstva velikih sila, i njihovo dobro ili loše rešavanje, oblikovali istoriju tokom proteklih nekoliko vekova, toliko je veća verovatnoća da će ovo razdoblje biti definisano globalnim izazovima i time kako će ih svet rešavati.

Globalizaciju vodi moderna tehnologija, od aviona i satelita do interneta, kao i politike koje su otvorile tržišta za trgovinu i investicije. Unapređuju je i stabilnost i nestabilnost, prva omogućavajući poslovanje i turizam, a druga pospešujući tokove migranata i izbeglica.

Vlade većinom na globalizaciju gledaju kao na čistu dobit i generalno su zadovoljne i dopuštaju joj da ide svojim tokom.

Ali globalizacija, što je vidljivo iz njenih različitih oblika, može biti destruktivna kao i konstruktivna, a poslednjih godina sve veći broj vlada i ljudi na svetu počinje da je smatra za čist rizik. Kada je reč o klimatskim promenama, pandemijama i terorizmu – a globalizacija ih sve pogoršava – nije teško razumeti zašto.

U drugim oblastima, sve veće protivljenje globalizaciji je još složenije.

Razmotrimo trgovinu, koja može da obezbedi bolje plaćene poslove u na izvoz orijentisanim fabrikama ili poljoprivredi, kao i robu široke potrošnje koja je često kvalitetnija, jeftinija, ili i jedno i drugo. Ali ono što je za jednu zemlju izvoz za drugu je uvoz, a uvoz može da istisne domaće proizvođače i izazove nezaposlenost.

Rezultat toga je porast protivljenja slobodnoj trgovini, što je dovelo do poziva na „pravednu“ ili „upravljanu“ trgovinu u kojoj vlada igra veću ulogu u ograničavanju uvoza, promociji izvoza, ili oba.

Sličan trend je prisutan kada je reč o informacijama. Slobodan protok ideja možda deluje kao dobra stvar, ali ispostavilo se da ga autoritarni režimi smatraju za pretnju po njihovu političku kontrolu. Internet se pretvara u „spilnternet“.

Kineski „Veliki fajervol“ je predvodnik tog procesa, pošto blokira pristup onlajn vestima i drugim sumnjivim sajtovima i osigurava da kineski korisnici ne mogu da pristupe sadržaju za koji se smatra da je politički osetljiv.

Mogućnost da ljudi u velikom broju prelaze granice je tradicionalno prihvatana ili čak pozdravljana. Imigranti u Sjedinjenim Državama su bili osnov ekonomskog, političkog, naučnog i kulturnog uspeha zemlje. Ali sada mnogi Amerikanci na migrante gledaju sa oprezom i smatraju da oni predstavljaju pretnju po njihove poslove, javno zdravlje, bezbednost ili kulturu.

Do slične promene je došlo i u najvećem delu Evrope.

Sve ovo doprinosi pomaku ka deglobalizaciji – procesu koji ima svoje troškove i ograničenja. Blokiranje uvoza može da izazove inflaciju, smanji izbor koji potrošači imaju, uspori tempo inovacija i dovede do toga da se drugi svete uvođenjem sopstvenih ograničenja uvoza.

Blokiranje ideja može da uguši kreativnost i ometa ispravljanje političkih grešaka. A blokiranje ljudi na granici može da liši društvo talenta i potrebnih radnika, doprinoseći pritom bedi onih koji su primorani da beže zbog političkog ili verskog progona, rata, bandi ili gladi.

Deglobalizacija će takođe biti neuspešna u nekim oblastima politike. Granice nisu barijere za klimatske promene. Njihovo zatvaranje ne štiti zemlju od rizika zaraze pošto državljani lako mogu da se vrate kući sa infekcijom. Suverenitet ne garantuje ni bezbednost ni prosperitet.

Postoji bolji način da se odgovori na izazove i pretnje globalizacije. Efikasna kolektivna akcija može da se izbori sa rizicima zaraze, klimatskih promena, sajber napada, nuklearne proliferacije i terorizma. Ni jedna zemlja ne može sama da učini sebe bezbednom; unilateralizam nije ozbiljan politički put.

O tome se radi u globalnom upravljanju (ne vladi). Forma sporazuma može i trebalo bi da bude prilagođena pretnji i onima koji su voljni i u mogućnosti da sarađuju, ali ne postoji održiva alternativa multilateralizmu.

Izolacionizam nije strategija. Niti je to poricanje. Možemo da zabodemo glave u pesak kao noj, ali doći će plima i udaviće nas. Globalizacija je realnost koja ne može da bude ignorisana ili da nestane samom željom. Jedini izbor koji imamo je kako najbolje odgovoriti na nju.

Kritičari su u pravu u jednom smislu: globalizacija donosi i probleme kao i koristi. Društva moraju da postanu otpornija. Radnicima je potreban pristup obrazovanju i obuci tokom celog života, tako da budu spremni za poslove koji se pojavljuju dok nove tehnologije i strana konkurencija eliminišu njihove trenutne poslove.

Društva moraju da budu bolje pripremljena da se izbore sa neizbežnim pandemijama ili ekstremnim vremenskim događajima izazvanim klimatskim promenama.

Globalizacija nije problem koji treba da rešavaju vlade; ona je realnost kojom treba upravljati. Prihvatiti deglobalizaciju u celini znači odabrati lažni lek – i onaj koji je mnogo gori od bolesti.

Autor je predsednik Saveta za spoljne poslove i autor knjige „Svet: kratak uvod“ Copyright: Project Syndicate, 2020. www.project-syndicate.org