Kada bi žene farmeri imale pristup resursima kao muškarci, broj pothranjenih bi mogao da se smanji za čak 100-150 miliona ljudi

Ipak, dok svet uživa u plodovima njihovog rada, one često nemaju pravo glasa ili kontrolu nad zemljom na kojoj rade.

Da stvari budu još gore, istovremena opasnost od suše i dezertifikacije – pojačana klimatskim promenama – smanjila je količinu upotrebljive zemlje, ugrozila egzistenciju, kao i proizvodnju hrane.

Osim toga, neodrživa poljoprivreda erodira zemljište 100 puta brže nego što prirodni procesi mogu da ga obnove.

Ujedinjene nacije su klasifikovale do 40 odsto svetskog zemljišta kao degradirano.

Degradacija zemljišta je ogroman izazov, a rešenje leži u onim ljudskim bićima koja najviše brinu o zaštiti ovog vrednog resursa: u ženama.

Kad im se pruži šansa, žene su odgovorni upravnici koji koriste svoje opsežno znanje i veštine da zaštite i obnove zemlju u svom vlasništvu.

Takođe su se pokazale sposobnim da razviju otpornost na suše, koje postaju sve teže i češće kako temperature rastu.

Kako stvari stoje, ženama se retko nude takve mogućnosti.

Diskriminatorne prakse kao što su neadekvatni sistemi posedovanja zemljišta, ograničen pristup kreditima, nejednake plate, nizak nivo autonomije u donošenju odluka, kao i seksualno i rodno zasnovano nasilje sprečavaju njihovo aktivno učešće u upravljanju zemljištem.

U Čadu, vlada isključuje mnoge žene i devojke iz dodeljivanja zemljišta, zbog čega je njihovo vlasništvo neizvesno.

Rodne norme koje obezvređuju doprinos žena dodatno utiču na njihov nesigurni položaj.

Uobičajeni izraz „Mara sakit“, što znači „Ona je samo žena“, ilustruje ovu seksističku dinamiku.

Ovaj problem se proteže daleko izvan samo jedne zemlje.

Uprkos tome što čine skoro polovinu svetske poljoprivredne radne snage i proizvode do 80 odsto hrane u ekonomijama u razvoju, žene poseduju manje od jedne petine zemlje širom sveta.

Više od 100 vlada nastavlja da uskraćuje ženama pravo da naslede imovinu svog muža.

Ova neravnoteža, zajedno sa sve gorom klimatskom krizom, dovodi do toga da žene koje rade u poljoprivredi snose teret degradacije zemljišta.

One pate od nestašice hrane i vode i često su primorane da migriraju, što je faktor koji doprinosi rodnoj nejednakosti i njenom izražavanju kroz nasilje i diskriminaciju žena i devojčica.

Žene i devojke starosedelaca, osobe sa invaliditetom i žene koje se bore za ljudska prava su posebno ranjive u takvim uslovima.

Frustrirane nedostatkom uticaja u donošenju odluka, žene u nekim zemljama počele su da se bore za svoja prava na zemljište.

Sijera Leone je, na primer, nedavno donela novi zakon koji ženama daje pravo da poseduju, iznajmljuju ili kupuju zemljište u zemlji.

U Tanzaniji, žene koje su dobile veća prava na zemljište zarađuju do 3,8 puta više i takođe su veće šanse da imaju individualnu štednju.

Ovo naglašava važan nusproizvod jednakih prava na zemljište: ekonomsku sigurnost za žene i devojke.

Davanje većeg glasa ženama u upravljanju zemljištem može imati velike efekte na prihod domaćinstva, sigurnost hrane i ulaganja u obrazovanje i zdravlje dece.

Jednaka prava na zemljište bi mogla i da ojačaju sigurnost hrane, dok žene više ulažu u poljoprivrednu tehnologiju i koriste svoje tradicionalno starosedelačko znanje, što rezultira većim prinosima.

Zapravo, kada bi žene farmeri imale pristup istom nivou resursa kao i muškarci, broj pothranjenih u svetu mogao bi da se smanji za čak 100-150 miliona ljudi.

Da bi se ovo ostvarilo vlade moraju da uklone barijere koje sprečavaju žene i devojke da poseduju i nasleđuju zemljište.

U širem smislu, kreatori politike treba da uključe žene u odlučivanje o upravljanju zemljištem, konzervaciji i restauraciji.

Privatni sektor takođe ima ključnu ulogu.

Proširujući pristup kreditima, na primer, finansijske institucije mogu da olakšaju ženama poljoprivrednicima da kupe tehnologiju i sredstva potrebna za poboljšanje prinosa, očuvanje zemljišta i zaštitu od degradacije zemljišta.

Ipak, najvažniji deo posla, koji podrazumeva podizanje svesti i kampanju za promene, pada na lokalne zajednice.

Kampanje poput “Sa seoskim ženama za Čad bez gladi” podstakle su zemljišne reforme i dijalog sa vlastima, stavljajući pogođene žene u prvi plan i u centar.

Ishod u Čadu je obećavajući: nakon mobilisanja više od 25.000 žena u sedam provincija između 2017. i 2019. godine, 300 hektara zemlje dodeljeno je za 18 ženskih grupa.

Konvencija Ujedinjenih nacija za borbu protiv dezertifikacije stavila je rodnu ravnopravnost u srž svoje agende – i to sa dobrim razlogom.

Kao što Konvencija priznaje u svom Rodnom akcionom planu, žene igraju ključnu ulogu u održivom upravljanju zemljištem.

Shodno tome, obezbeđivanje ženama prava na zemljište nije samo prava stvar za učiniti; to će podstaći napore za obnovu zemljišta, razviti dugoročnu otpornost na suše i stvoriti pravednije ekonomije.

Naša planeta i zdravlje naših društava zavise od toga.

Tarja Halonen, prva žena predsednica Finske, ambasadorka je Konvencije Ujedinjenih nacija za borbu protiv dezertifikacije zemlje. Hindu Umaru Ibrahim, predsednica Udruženja za starosedelačke žene i narode Čada, članica je Stalnog foruma Ujedinjenih nacija za pitanja starosedelaca i Koordinacionog odbora domorodačkih naroda Afrike.

Copyright: Project Syndicate, 2023.
www.project-syndicate.org