Ponoćni intervju sa Fidelom Kastrom

Dve latinoameričke revolucionarne ikone dvadesetog veka.

Malo je svetskih lidera koji su na istorijskoj pozornici istrajali toliko dugo kao Fidel Kastro, vođa kubanske revolucije. Ako je na početku za mnoge delove sveta bio simbol pobede, njemu je kasnije bilo suđeno da postane simbol izdržljivosti. (Što se dužine vladavine tiče, ispred Kastra je samo „njegova vršnjakinja“ – britanska kraljica Elizabeta Druga – nasledila je krunu pre šest i po decenija). Kada je na Novu 1959. godinu sa svojim „barbudoisima“ srušio diktatora Batistu i kročio u istoriju, samo je nejasno mogao slutiti koliko ga dugotrajnih iskušenja čeka na putu koji mu je predstojao posle brze pobede. Od samog početka susreo se s protivnikom koji je bio i ostao neumoljiv tokom više decenija – moćnim susedom na severu. U suočavanju sa tim pretnjama, karipsko ostrvo stajalo je permanentno na straži. „Domovina ili smrt! Vrhovni komandante, naredi. Pobedićemo“ – to je geslo pod kojim se branila revolucija više od pola veka. Najveći Kastrov uspeh je upravo to što se njegova revolucija održala bez obzira na stalne pretnje sa devedeset milja udaljenosti i činjenicu da je on državno kormilo kao i oružanu borbu gerilskog tipa, vodio neispitanim stazama, učeći u hodu. Čini se da je stoga upravo sučeljavanje sa Belom kućom presudno uticalo da Kuba i njen lider postanu poznati širom sveta. Da nije tog višedecenijskog neprijateljstva sa SAD, Kuba bi bila jedno u nizu egzotičnih ostrva, američki turistički eldorado u Karibima, a sam njen lider ne bi stekao harizmu koju uživa. Dok se šokirani Vašington pitao kako je moguće da se, kako je rekao Ajzenhauer, stvori „komunistički vulkan u predsoblju SAD“, Havana je žurila da što pre povuče liniju raskida sa kolosom sa severa. Kastro je brzo, već u maju 1959., sproveo agrarnu reformu, nacionalizovao sva sredstva za proizvodnju, fabrike, banke, trgovinu, među kojima i američke zemljišne posede, energetske izvore, šećerane i kapital. Bio je to otvoreni izazov Vašingtonu. Bela kuća je zavela blokadu „crvenog“ ostrva koju su podržale sve članice OAD, sa izuzetkom Meksika.

 „Ekonomska agresija“ na Kubu je imala nesagledive posledice, naročito na planu snabdevanja. Težak udarac blokada je zadala i obrazovanju, zdravstvu, šećernoj industriji. Od 6.000 lekara, polovina se iselila nakon pada diktature, na ostrvu je ostalo milion nepismenih, više od milion polupismenih kao i pola miliona dece koja ne idu u školu. (Danas na Kubi nema nepismenih, školstvo i zdravstvo su besplatni, dok snabdevanje na „libretu“ već decenijama obezbeđuje egzistencijalni minimum svima.) Suočen sa žestinom ekonomske blokade i sve izraženijim pretnjama, kubanski lider je, mada njegov program u početku nije bio socijalistički, procenio da su Sovjetski Savez i ostale socijalističke zemlje jedina alternativa oslonca. Sticajem prilika Kuba se, međutim, iznenada i na izuzetno dramatičan način, našla u centru sučeljavanja dve velike nuklearne sile. Bila je to raketna kriza u oktobru 1962. kada su američki izviđački avioni otkrili na Kubi sovjetske raketne rampe. Dok je čovečanstvo nemoćno posmatralo prizor, a grupa sovjetskih brodova načičkana raketama hitala u pravcu Kariba, došlo je do srećnog preokreta. Istoričari nisu postigli saglasnost oko toga da li je u toj prevazi mira na samom sečivu ogromnog rizika, bilo više hrabrosti u Kenedijevoj odlučnosti bez povratka ili u Hruščovljevom razboritom popuštanju. Kriza te žestine nije se od tada ponovila ali su Karibi nastavili da žive u uslovima krhkog mira. Stvarno spokojstvo na Kubi nikada nije bilo prisutno, ali je izvesnu nadu uneo Obama svojom posetom Havani – mada je izbegnut susret sa Fidelom, koji je 2006. godine, zbog bolesti, prepustio lidersku poziciju svom mlađem bratu Raulu.

 Tražeći puteve izlaska iz izolacije, Kastro je procenio da mu takvu šansu pruža i Pokret nesvrstanih pa je Kuba bila prisutna već na prvom samitu (1961) u Beogradu. Ispostavilo se da je to bio dalekosežan potez.

Uprkos žestokih pritisaka sa severa Kastro se održao blizu pola veka, sučeljavajući se direktno sa desetoricom američkih predsednika. Da podsetimo: Ajzenhauer, Kenedi, Džonson, Nikson, Ford, Karter, Regan, Buš, Klinton, Dž. V. Buš – sve do Obame. Svi oni su hteli da ga uklone sa vlasti, ali su svi pre njega sišli sa političke scene. Tako je Kastrova lična sudbina bila ispunjena dramom, okružena opasnostima i rizicima. O tome najbolje svedoče pokušaji od oko 600 atentata, od kojih je oko pedeset direktno organizovala CIA. Kastro je, međutim, kako je primetio Vejn Smit, bivši američki diplomata u Havani, sve u svemu odlično odigrao ulogu Davida protiv Golijata.

Savremenici s jedne strane svrstavaju Fidela Kastra u glasove istorije, a s druge u diktatore. Uverljivi dokazi traže se na obe strane. Sam Kastro je, odgovarajući na direktno pitanje američkih novinara „smatrate li sebe diktatorom“ odgovorio: „Na Zapadu postoji tendencija da se lideri trećeg sveta prikazuju kao tirani.“

U svetu se i danas postavlja pitanje: nije li kubanska revolucija samo jedan san, mit ili legenda. Kastro odgovara: „Bez minimuma snova i utopije revolucije ne bi ni bilo.“

***

Za vreme višegodišnjeg boravka na Kubi, kao dopisnik Tanjuga, imao sam priliku da se srećem sa kubanskim liderom – na prijemima, putovanjima po ostrvu i drugim povodima. Međutim, poziv za intervju stigao je tek šest godina nakon mog odlaska iz Havane, novembra 1987. godine. Razgovor je počeo tačno u ponoć. U kabinetu smo samo kubanski vođa, autor ovih redova – tada glavni urednik Tanjuga, i Dušan Daković, dopisnik agencije iz Havane. Taj skoro četvoročasovni intervju, kako se ispostavilo, bio je i jedini koji je dobio neki od medija na prostoru tadašnje Jugoslavije. Evo nekoliko izvoda iz tog intervjua koji odslikavaju ličnost kubanskog lidera. Na pitanje šta čita odgovara: Čitam sve – romane, naučna dela, istorijske i biografske knjige. Klasična dela su već istorija, a što se tiče savremenih pisaca volim Garsiju Markesa i Hemingveja, čija sam dela pročitao više puta. Pročitao sam brojne memoare, od Čerčilovih do De Golovih. Voleo sam Igoa, Rolana. Proveo sam dve godine u zatvoru i celo to vreme posvetio sam čitanju, čak i po petnaest sati dnevno: romane, dela istorijske, političke i ekonomske sadržine. …Volim filmove, naročito latinoameričke. Kada dođem kući kasno i treba da se opredelim između filma i knjige, prednost dajem knjizi.

– A slobodno vreme? „Nekada sam igrao odbojku i košarku, ali se poslednjih godina najviše bavim plivanjem. Plivati možete u svako doba dana. Niko ne igra košarku u tri sata ujutru, susedi bi rekli ovi ljudi su poludeli. Volim da plivam i da ronim i na moru. Kada je pobedila revolucija, nisam znao da plivam, jedan stari ribar me je naučio i otkrio mi lepotu i tajne mora. Najviše sam voleo da ronim, često i sa opremom.“

Fidel je postao poznat širom sveta i po svojim beskrajnim govorima. On je, kako je neko davno primetio, i reditelj i glumac pred milionskim auditorijem, najčešće na Trgu revolucije u centru prestonice. Pitamo ga kako priprema svoje govore?

– Otkrio sam da su mi najbolji oni govori koji su plod inspiracije, koji su iziskivali veliku koncentraciju i mentalni napor. Imam običaj da razmotrim tri četiri ideje o suštinskoj temi o kojoj ću govoriti. Ipak, najbolje misli mi naviru kada se nađem pred masom, potreban mi je stimulans koji daje masa. Govor je kao porođaj, kao mentalni porođaj… Tako je i sa intervjuima, stvarno ne želim da znam pitanja unapred. Jer, ako znaš šta će te pitati – izgubiš spontanost.

* Kako gledate na ulogu ličnosti u istoriji?

– Naravno, ta uloga se ne može negirati… Sve revolucije, da navedem primer Francuske revolucije, pa borbu za nezavisnost Latinske Amerike, rusku revoluciju, kinesku revoluciju, revolucije u svim zemljama koje su doživele duboke promene – odlikovale su se velikim učešćem masa, ali masa kojima su bili potrebni lideri… Tu možemo da navedemo i primer Jugoslavije. Jasno, bez ispravne revolucionarne doktrine i da nije bilo patriotizma i herojstva jugoslovenski narod ne bi mogao da sprovede revoluciju, niti da odbrani svoju nezavisnost. Ali, ko može da negira izvanrednu ulogu koju je odigrao Tito u tom istorijskom procesu? Ko može da negira Lenjinovu ulogu u Oktobarskoj revoluciji, Mao Ce Tunga, Ho Ši Mina.

* A uloga Fidela Kastra?

– Zapalo me je da živim u određenoj epohi. Da je revolucija izvedena deset godina ranije – ne bi mogla da pobedi. Znači, ličnosti igraju određenu ulogu, ali u određenom momentu. Drugim rečima, ličnost je mali motor koji stavlja u pokret mnogo veći motor, motor masa, onaj motor koji pokreće istoriju. Uloga ličnosti se pri tome menja. U prvim godinama revolucije ona je veća, znatno veća, jer mase još ne poseduju veliku političku kulturu, rukovode se impulsom pobune, mržnjom prema represiji i nepravdi. U tim trenucima ličnost je zastava. U međuvremenu se stvaraju institucije, nastaje partija. U svakom slučaju, istoriju ne pišu pojedinci, već narodi.