„Ponos na ono što jesmo nije deo naše prošlosti, on određuje našu sadašnjost i budućnost“: Najupečatljiviji govori kraljice Elizabete II (VIDEO)

Tokom svih tih godina vladavine, kraljica je održala brojne govore, od kojih su neki  od posebnog značaja, podseća Gardijan.

Kraljičin govor tokom ratnog perioda u BBC programu za decu (13. oktobar 1940)

„Hiljade vas u ovoj zemlji moralo je da napusti svoje domove i bude odvojeno od svojih očeva i majki. Moja sestra, Margaret Rouz, i ja osećamo mnogo prema vama jer iz iskustva znamo šta znači biti daleko od onih koje najviše volimo.

Svi mi, deca koja smo još uvek kod kuće, stalno mislimo na naše prijatelje i rodbinu koji su otišli ​​u inostranstvo – koji su prešli hiljade milja da bi pronašli dom daleko od rata i ljubazno dočekani u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Južnoj Africi i Sjedinjenim Državama Amerike.

Moja sestra i ja smatramo da znamo dosta o ovim zemljama. Otac i majka su nam tako često pričali o svojim posetama različitim delovima sveta. Tako da nam nije teško da zamislimo život koji svi vi vodite, i da pomislimo na sve nove prizore koje morate videti i avanture koje morate doživeti.

Svako od nas zna da će na kraju sve biti dobro; jer će se Bog brinuti za nas i dati nam pobedu i mir.

Moja sestra je pored mene i obe ćemo va, poželeti laku noć. Hajde, Margaret. Laku noć, deco.

Kraljičin prvi božićni govor, emitovan na radiju uživo (decembar 1952)

Svakog Božića, u ovo vreme, moj voljeni otac je slao poruku svom narodu u svim delovima sveta. Danas ja šaljem poruku vama, koji ste sada moji ljudi.

Za Božić naše misli su uvek okupirane našim domovima i našim porodicama.

Svi se suočavamo sa mnogim ozbiljnim problemima i poteškoćama, ali sa novom verom u stara i sjajna predanja koja su nam dali naši preci, i snagom da prevaziđemo prošlost, znam da ćemo biti dostojni svoje dužnosti.

Iznad svega, moramo održati živim taj hrabri duh avanture koji je najbolji kvalitet mladosti; a pod mladosti ne mislim samo na one koji su mladi godinama; Mislim i na sve one koji su mladi srcem, ma koliko godina bili. Taj duh još uvek cveta u ovoj staroj zemlji i u svim mlađim zemljama našeg Komonvelta.

Na svom krunisanju sledećeg juna, ponovo ću se posvetiti vama. Uradiću to u prisustvu velike skupštine, sakupljene iz svih delova Komonvelta i carstva, dok će milioni izvan Vestminsterske opatije čuti obećanja i molitve koje se prenose unutar njenih zidova, i videti veliki deo drevne ceremonije u kojoj su kraljevi i kraljice pre mene učestvovali kroz vekove.

Govor na dan krunisanja (2. jun 1953)

Ceremonije koje ste videli danas su drevni običaji, a neki od njihovih korena su skriveni u magli prošlosti. Ali njihov duh i njihov smisao sijaju kroz vekove, možda jače nego sada. Iskreno sam se zaklela da ću služiti vama, kao što su mnogi od vas obećani mojoj službi. Celog života i svim srcem trudiću se da budem dostojna vašeg poverenja.

Iza sebe imam ne samo značajnu tradiciju dugu više od hiljadu godina, već i živu snagu i veličanstvenost Komonvelta i carstva; starih i novih društava; zemalja i rasa različitih po istoriji i poreklu, ali sve to, Božjom voljom, ujedinjeno u duhu i cilju.

Dakle, sigurna sam da moje krunisanje nije simbol sile i sjaja koji su nestali, već izjava naših nada u budućnost i godinama koje mogu, milošću Božijom, biti darovane vladavini i službi kao vaša kraljica.

Govor povodom 40. godišnjice njenog stupanja na tron (24. novembar 1992)

1992. nije godina na koju ću se osvrnuti sa zadovoljstvom. Po rečima jednog od mojih simpatičnijih dopisnika, ispostavilo se da je to „annus horribilis“. Pretpostavljam da nisam jedina koja tako razmišlja.

Zaista, sumnjam da je vrlo malo ljudi ili institucija na koje ne utiču ovi poslednji meseci svetskih previranja i neizvesnosti. Ova velikodušnost i svesrdna ljubaznost Gradske korporacije prema princu Filipu i meni bili bi dobrodošli u svakom trenutku, ali u ovom trenutku, nakon tragičnog požara u petak u Vindzoru, od posebnog je značaja.

Ponekad se pitam kako će buduće generacije suditi o događajima ove burne godine.

Nema sumnje, naravno, da je kritika dobra za ljude i institucije koje su deo javnog života. Nijedna institucija – grad, monarhija, bilo šta – ne bi trebalo da očekuje da bude slobodna od nadzora onih koji joj daju svoju lojalnost i podršku, a da ne spominjemo one koji to ne čine.

Obraćanje naciji povodom Dajanine smrti (5. septembar 1997)

Svi smo pokušavali na različite načine da se izborimo. Nije lako izraziti osećaj gubitka, pošto je početni šok često praćen mešavinom drugih osećanja: neverice, nerazumevanja, besa – i brige za one koji ostaju.

Svi smo osetili te emocije u ovih poslednjih nekoliko dana. Dakle, ovo što vam sada kažem, kao vaša kraljica i kao baka, kažem od srca.

Prvo, želim da odam počast Dajani. Bila je izuzetno i darovito ljudsko biće. U dobrim i lošim vremenima, nikada nije izgubila sposobnost da se osmehuje i smeje, kao i da inspiriše druge svojom toplinom i dobrotom.

Divila sam joj se i poštovala je – zbog njene energije i posvećenosti drugima, a posebno zbog njene odanosti prema svoja dva dečaka…

Niko ko je poznavao Dajanu nikada je neće zaboraviti. Milioni drugih koji je nikada nisu upoznali, ali su osećali da je poznaju, pamtiće je.

Obraćanje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (2010)

Mislim da sam poslednji put bila ovde 1957. godine. Od tada sam mnogo putovala i srela mnoge lidere, ambasadore i državnike iz celog sveta. Obraćam vam se danas kao kraljica 16 država članica Ujedinjenih nacija i kao šef Komonvelta 54 zemlje.

Dostignuća Ujedinjenih nacija su izuzetna. Kada sam prvi put bila ovde, postojale su samo tri operacije Ujedinjenih nacija u inostranstvu. Sada je preko 120.000 muškaraca i žena raspoređeno u 26 misija širom sveta.

Pomogli ste u smanjenju sukoba, ponudili ste humanitarnu pomoć milionima ljudi pogođenih prirodnim katastrofama i drugim vanrednim situacijama i bili ste duboko posvećeni suočavanju sa posledicama siromaštva u mnogim delovima sveta.

Ali još mnogo toga treba da se uradi. Bivši generalni sekretar Dag Hamaršeld je jednom rekao da „stalna pažnja dobre medicinske sestre može biti jednako važna kao i velika operacija hirurga“. Dobre medicinske sestre postaju sve bolje sa praksom – nažalost, briga o pacijentima nikada ne prestaje.

Tokom mog života, Ujedinjene nacije su se pomerile od visokoumne težnje do stvarne sile koja se bori za opšte dobro. To je samo po sebi važno dostignuće. Ali mi nismo ovde okupljeni da se prisećamo. U sutrašnjem svetu, svi moramo zajedno da radimo naporno kao i uvek ako zaista želimo da budemo Ujedinjene nacije.

Govor tokom prve kraljičine posete Irskoj (18. maj 2011) 

Zajedno imamo mnogo toga da proslavimo: veze između naših ljudi, zajedničke vrednosti i ekonomske, poslovne i kulturne veze koje nas čine mnogo više od suseda, koje nas čine čvrstim prijateljima i ravnopravnim partnerima.

Naravno, odnos nije uvek bio direktan, niti je zapis tokom vekova bio sasvim dobroćudan.

Tužna je i žalosna stvarnost da su naša ostrva kroz istoriju iskusila više od svog poštenog udela boli, turbulencija i gubitaka.

Ovi događaji su nas sve dirnuli, mnoge od nas lično, i bolno su nasleđe. Nikada ne možemo zaboraviti one koji su poginuli ili su povređeni, kao ni njihove porodice.

Svima koji su stradali usled posledica naše nemirne prošlosti upućujem iskrene misli i duboko saučešće.

Uz pomoć istorijskog pogleda unazad, svi možemo da vidimo stvari za koje bismo želeli da su učinjene drugačije.

Obraćanje Domu parlamenta povodom kraljičinog dijamantskog jubileja (20. mart 2012)

Parlament je opstao kao nepokolebljivi kamen temeljac našeg ustava i našeg načina života. Istorija povezuje monarhe i parlament, povezujuća nit iz jednog perioda u drugi. Dakle, u eri kada je redovan, dostojan ritam života manje upadljiv nego raditi nešto izvanredno, uverena sam da sam samo drugi suveren koji je proslavio dijamantski jubilej.

Od mog stupanja na dužnost, bila sam redovan posetilac Vestminsterske palate i imala sam prijatnu dužnost da radim sa 12 premijera.

Dobar odnos koji sam imala sa parlamentom proširio se na daleko od više od 3.500 zakona koje sam potpisala.

Ovde se podsećamo na našu prošlost, na kontinuitet naše nacionalne priče i na vrline otpornosti, domišljatosti i tolerancije koje su je stvorile. Imala sam privilegiju da budem svedok dela te istorije i da se, uz podršku svoje porodice, ponovo posvetim službi naše velike zemlje i njenog naroda sada i u godinama koje dolaze.

Govor o pandemiji, snimljen u zamku Vindzor (5. april 2020)

Ja vam se obraćam u vremenu za koje znam da je sve izazovnije. Vreme poremećaja u životu naše zemlje: poremećaj koji je doneo tugu nekima, finansijske teškoće mnogima i ogromne promene u svakodnevnom životu svih nas.

Želim da se zahvalim svima na prvoj liniji odbrane, kao i zdravstvenim radnicima i onima koji obavljaju bitne uloge, koji nesebično nastavljaju svoje svakodnevne dužnosti van kuće, kao podršku svima nama.

Takođe želim da se zahvalim onima od vas koji ostaju kod kuće, pomažući na taj način da se zaštite ugroženi i poštede bola mnoge porodice, onakvog bola kakav već osećaju oni koji su izgubili najmilije.

Zajedno se borimo sa ovom bolešću i želim da vas uverim da ćemo je, ako ostanemo jedinstveni i odlučni, pobediti.

Nadam se da će u godinama koje dolaze svi moći da budu ponosni na to kako su odgovorili na ovaj izazov. A oni koji dolaze posle nas će reći da su Britanci ove generacije bili jaki kao i svi drugi.

Da, atributi samodiscipline, tihe, dobre volje i saosećanja još uvek karakterišu ovu zemlju. Ponos na ono što jesmo nije deo naše prošlosti, on određuje našu sadašnjost i budućnost.

Trenuci kada se Ujedinjeno Kraljevstvo okupilo da aplaudira medicinskim radnicima biće zapamćeni kao izraz našeg nacionalnog duha, a njegov simbol biće duge koje crtaju deca.

To me podseća na prvu emisiju u kojoj sam govorila, 1940. godine, uz pomoć moje sestre. Mi smo, kao deca, razgovarali odavde u Vindzoru sa decom koja su evakuisana iz svojih domova i poslata u tuđinu radi sopstvene bezbednosti. Danas će mnogi ponovo osetiti bolan osećaj odvojenosti od svojih najmilijih.

Ovog puta se pridružujemo svim nacijama širom sveta u zajedničkom poduhvatu, koristeći veliki napredak nauke i naše instinktivno saosećanje za lečenje. Uspećemo – i taj uspeh će pripadati svakom od nas.

Trebalo bi da se utešimo da će nam se vratiti bolji dani, iako imamo još toga da izdržimo – ponovo ćemo biti sa svojim prijateljima, ponovo ćemo biti sa svojim porodicama, mi ćemo se ponovo sresti.