Populizam u Italiji nije nov

Ali teško da je to prva italijanska vlada koja daje nedostižna obećanja i traći javni novac da bi platila za njih. U stvari, kada se sve uzme u obzir, italijanski novi populizam nije uopšte nov.

Predlog budžeta koji je vlada iznela obećava da će biti povećani zajmovi da bi se finansirao deficit BDP-a od 2,4 odsto u 2019. i naredne dve godine. Iako tako ne bi bio pređen limit EU od tri odsto za budžetski deficit, to je znatno više nego 1,6 odsto, za koliko se ministar finansija nezvanično dogovorio sa EU tokom leta. Za Italiju, koja pati od dubokih strukturalnih problema i hronično anemičnog rasta, povećanje ciljanog deficita budžeta za 2019. nije mudro, u najmanju ruku. Pogoršavajući već krhke fiskalne pozicije Italije, viši deficit će ograničiti manevarski prostor u slučaju da u budućnosti dođe do potresa.

Italijanski nacionalni dug već iznosi preko 130 odsto BDP-a – što je druga najveća stopa u EU (posle Grčke). Da bi se zemlja dovela na put ka održivosti javnog duga, trebalo bi da se poveća primarni suficit (razlika između prihoda i rashoda bez plaćanja kamata) na 3,5 do četiri odsto BDP-a, tvrdi centralna Banka Italije. Umesto toga, primarni suficit će se smanjiti na 1,3 odsto BDP-a 2019, od projektovanih 1,9 odsto ove godine, zbog čega će biti teško, ako ne i nemoguće, da se postigne planirano smanjenje duga.

Dugoročni ekonomski i socijalni planovi gotovo neizbežno dolaze u sukob sa kratkoročnim političkim ciljevima, naročito za populiste. Povećanje potrošnje danas je jedini način da italijanske koalicione stranke ispune svoja velika predizborna obećanja. Dok je M5S obećao neku vrstu „građanskog prihoda“ za siromašne a Liga je posvećena smanjenju poreza, i jedni i drugi žele da ukinu penzione reforme iz 2011. kojima je, između ostalog, podignuta starosna granica za penzije. Za Ligu, ispunjenje predizbornih obećanja je sada naročito hitna stvar, zato što želi da učvrsti vodstvo protiv svojih bivših saveznika desnog centra – pogotovo Berluskonijeve stranke Napred Italija – pa čak i M5S pre izbora za Evropski parlament naredne godine.

Bez sumnje, italijanska vladajuća koalicija se bavi, bar delimično, stvarnim i ozbiljnim brigama. Globalna finansijska kriza i prateća kriza evrozone doprinele su znatnom smanjenju životnog standarda u mnogim domaćinstvima, a oko pet miliona ljudi živi u siromaštvu. Realni raspoloživi dohodak po glavi stanovnika znatno je opao u periodu 2009-2012, i ostao je ispod nivoa od pre krize, koji je već bio ispod nivoa u vreme pre nego što je Italija usvojila evro. A dok je realan prihod starijih domaćinstava (i njihovo bogatstvo) dosta ispod tog nivoa, ukupni podaci na uzimaju u obzir koliko je situacija postala sumorna za mlađa i domaćinstva srednje starosti.

Ali jednostavno bacanje 10 milijardi evra na problem ga neće i rešiti. „Građanski prihod“ Pokreta pet zvezda neće biti dovoljan da izvuče ljude iz siromaštva, a mogao bi zapravo i da pogorša njihovu situaciju do te mere da odvuče pažnju sa fragmentarnog i lošeg zdravstvenog sistema, a da ne pominjemo potrebu za širim strukturnim reformama. Kako stvari stoje, Italija zaostaje za drugim velikim evropskim ekonomijama u pogledu proizvodnje, zaposlenja, i porasta prihoda, pri čemu plate ne mogu da održe korak čak ni uz veoma nisku produktivnost u zemlji. Umesto što nudi flastere za prvu pomoć, vladajuća koalicija bi trebalo da radi na tome da poveća konkurentnost Italije, koja je posle krize ugrožena zbog sporog oporavka realnog izvoza i smanjenih ulaganja, koje je, sa manje od devet odsto BDP-a, znatno niže od proseka evrozone.

Teško da će i same pristalice Lige prihvatiti program građanskog prihoda, zahvaljujući shvatanju da bi on pothranjivao kulturu zavisnosti i polaganja prava, kojoj se mnogi od njih protive. I, zapravo, pukotine u koaliciji već počinju da se pokazuju. Za sada, Liga i M5S ostaju ujedinjeni u rešenosti da brane suverenitet Italije od pokušaja EU da ga potkopa. Pošto je provela nedelje u raspravi sa liderima EU o migraciji, vlada sada dovodi u pitanje pravila Mastrihtskog ugovora, sve u pokušaju da održi podršku javnosti.

Ali tu su, ponovo, kratkoročni politički interesi u suprotnosti sa dugoročnim ekonomskim imperativima. U svetu u kojem kapital trenutno teče preko granica, rigidne predstave o suverenitetu ne samo da su neprikladne, već su i opasne, naročito zbog toga što podstiču strahove među stranim investitorima. Kao što je iskustvo Argentine jasno pokazalo, nepoverenje stranih investitora prema populističkim vladama može da dovede do preokreta: kada oni povuku svoje fondove, kriza nacionalnog duga postaje ostvarenje proročanstva. Italija još nije došla dotle, ali svi sastojci za krizu su tu: slabi izgledi za rast, loša i sve gora fiskalna pozicija, ranjiv bankarski sektor uz veliki nacionalni dug, i nedostatak verodostojnog plana za neophodne strukturne reforme.

Ako oni u italijanskoj vladi koji zagovaraju odlazak iz evrozone uspeju u tome, situacija će postati još eksplozivnija, zbog široko rasprostranjene ekonomske destabilizacije i uništenog poverenja. Na kraju krajeva, članstvo u EU i evrozoni je bilo glavna sila koja je Italiju udaljavala od neodgovornih kratkoročnih ciljeva i prema većoj fiskalnoj disciplini. Istorijski gledano, Italijani su verovali Evropskoj uniji više nego svojim sopstvenim vladama. Ali izgleda da to više nije tako, što znači da raste rizik od većeg pritiska ka izlasku. Čak i ako Italija ostane u evrozoni, velika je verovatnoća da će se vladajuća koalicija ponašati umnogome slično svojim prethodnicima. Jedina novost bi mogao da bude obim štete koju će prouzrokovati.

Autorka je viša saradnica u Kraljevskom institutu za međunarodne poslove Četam haus u Londonu

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org