Posao veka u iznosu od 400 milijardi dolara

U subotu su ministri spoljnih poslova Džavad Zarif i Vang Ji na posebnoj ceremoniji potpisali sporazum između na 25 godina u iznosu od 400 milijardi dolara. Time je ozvaničena nova, čvršća forma jasne antiameričke osovine na Bliskom istoku.

Reč je o kineskim investicijama u desetinama područja, uključujući bankarstvo, telekomunikacije, luke, železnicu, zdravstvo i informacionu tehnologiju.

U zamenu za to, Kina bi dobila redovno snabdevanje iranskom naftom po veoma povoljnoj ceni. Ranije je obelodanjeno da sporazum sadrži odredbe o produbljivanju vojne saradnje, uključujući zajedničku obuku i vežbe, zajedničko istraživanje i razvoj naoružanja i razmenu obaveštajnih podataka.

Posebnu američku zabrinutost predstavljaju najavljena izgradnja kineskih luka u u Iranu, uključujući dve duž obale Omanskog mora. Jedna, na Jasku, neposredno ispred Ormuskog moreuza, ulaza u Persijski zaliv, dala bi Kinezima strateški vidik na vode kroz koje prolazi veliki deo svetske nafte. Prolaz je od bitnog značaja za Sjedinjene Države, čija je Peta flota u Bahreinu.

Kina je već izgradila niz luka duž Indijskog okeana, stvarajući ogrlicu od postrojenja za snabdevanje gorivom od Južnog kineskog mora do Sueckog kanala. Iako su komercijalne prirode, luke mogu imati i vojnu vrednost.

Pošto je kineski predsednik Si tokom posete Teheranu 2016. prvi put najavio sporazum, pregovori su počeli veoma sporo. Iran samo što je postigao sporazum sa SAD i još pet država o skidanju sankcija, a evropske kompanije su počele da jurišaju sa investicijama i ponudama za partnerstvo u razvoju gasnih i naftnih polja, pa Iran nije hteo da provocira nove partnere koji su stizali s bisagama novca i ponuda. Američko napuštanje sporazuma i politika „maksimalnog pritiska“ sasvim su udaljili Iran od Amerike i gurnuli ga Kini.

Kada je u julu 2020. najavljeno ovo partnerstvo, bilo je jasno da će ono delovati kao pregovarački adut Teheranu, jer će bez obzira na to ko bude u Beloj kući, pružiti Iranu toliko potreban prostor za disanje. Ako SAD ne ožive sporazum, bilo je jasno da će Iran finalizovati sporazum sa Kinom pod uslovima koje traži Peking. Ako SAD vrate sporazum na status kvo, bez sumnje, strateška važnost Irana bi se povećala i možda bi se postigao bolji dogovor s Kinom.

Iranska strana je opet usporila sklapanje sporazuma, čekajući ishod američkih izbora. Bajden je najavio povratak u sporazum, ali posle preuzimanja Bele kuće nije bio dosledan. Iranski lideri su u januaru izjavili da su spremni da sklope sporazum sa novom administracijom, ali je Bajden najavio politiku uslovljavanja i postepeno skidanje sankcija, što je Iran glatko odbacio.

Do potpisivanja sporazuma došlo je nakon konfliktnog sastanka delegacija SAD i Kine u Enkoridžu na Aljasci, a potom prošlonedeljnog sastanka Lavrova i Jia koji je održan istog dana kada se američki državni sekretar Entoni Blinken sastao s ministrima NATO i tu razmatrali mere protiv „kineske pretnje“.

Sporazum je gest nezadovoljstva koje je ujedinilo dve zemlje. To je prvi odgovor Kine na američki „ton s visine“ na Aljasci, dok Iran nije zadovoljan novim američkim uslovljavanjem. Osim što je Kina potpisala sporazum uprkos američkom protivljenju, primećuje se i promena u intonaciji kineskih zvaničnika. Iz nje se manifestuje nova samouverenost, ali i zaštitnički stav koji ukazuje na punu identifikaciju sa drugom stranom. „Kina čvrsto podržava Iran u odbrani nacionalnog suvereniteta i nacionalnog ponosa“ rekao je Ji na sastanku s predsednikom Rohanijem. Iza ovakvih reči je, po svemu sudeći, svest o novom savezu ili čak o novom svetskom poretku čiji će čuvar biti Kina.

Ji već je već posetio Saudijsku Arabiju i Tursku, a posle Teherana obići će Ujedinjene Arapske Emirate, Bahrein i Oman. On je ocenio da je region „na raskrsnici“ i ponudio je pomoć u rešavanju regionalnih sporova, uključujući i iranski nuklearni program. Kina je čak spremna da bude domaćin direktnih pregovora između Izraelaca i Palestinaca, pri čemu je kineska strana navela da je „američka dominacija u regionu omela mir i razvoj“. Američki zvaničnici izjavili su u subotu da nije važno „ko će da učini prvi korak“ u povratku poštovanju sporazuma, sugerišući tako da je Vašington ublažio stav u sukobu s Teheranom.

Izraelski zvaničnici, uključujući premijera Benjamina Netanijahua, protive se želji Bajdenove administracije da se vrati u sporazum. Neki vodeći izraelski zvaničnici poslednjih meseci ponovo su najavljivali mogućnu vojnu akciju protiv Irana, što se sada čini kao sasvim zastarela opcija, a udaljava se manevarski prostor za likvidacije iranskih vojnih komandanata i nuklearnih stručnjaka, koje su obeležile prethodne dve godine.

Kako se geopolitička ravnoteža pomera sa Atlantika u Indo-Pacifik, sve bliže kinesko-iranske veze potenciraju geopolitičke promene u Evroaziji. U igri je čist geopolitički oportunizam dok Teheran traži podršku Pekinga u svojim mukama sa Vašingtonom i dok Kina pokušava da izbegne okruživanje američkih saveznika koje su SAD započele prethodnih nedelja.

Postoji i ekonomski oportunizam – Iran je zainteresovan da stupi u kontakt sa novonastalom evroazijskom snagom. Iran je bacio pogled na Kinu već pre više od decenije kada je za vreme Mahmuda Ahmadinežada, koji je pokrenuo program „Pogled na Istok“, Kina postala glavni iranski trgovinski partner.

Obe države takođe pronalaze zajednički jezik zbog povezanosti preko evroazijskog kopna i vide sebe kao centralne za bilo koji veliki infrastrukturni projekat ili trgovinske maršrute koje se protežu na kontinentu. Izrazito važan geopolitički trend koji približava Kinu i Iran jeste ideja o nastajanju multipolarnog sveta. Obe države traže ograničenja američke moći i pokušavaju da vode nezavisnu spoljnu politiku. Ovaj geopolitički „lepak“ pokazao se kao značajan dugoročni motiv za obe države, kao i za druge zemlje van američke orbite da izgrade međusobno razumevanje. U tom pogledu, ovo može biti znak za početak izgradnje alternativnog kineskog modela globalnih odnosa.