Posle Davosa – depresija

Nikada odande nisam otišao obeshrabreniji nego ove godine.

Svet muče gotovo nerešivi problemi. Nejednakost je u porastu, naročito u zemljama sa naprednom ekonomijom. Digitalna revolucija, uprkos svom potencijalu, sobom nosi i ozbiljne rizike po ugrožavanje privatnosti, bezbednosti, poslova i demokratije – što su izazovi koji su ujedinjeni sa rastućim monopolom moći nekoliko američkih i kineskih giganata, uključujući Fejsbuk i Gugl. Klimatske promene su prerasle u egzistencijalnu pretnju celoj globalnoj ekonomiji kakvu poznajemo.

Možda su od ovih problema, međutim, još depresivniji odgovori na njih. Sigurno je da, u Davosu, direktori iz celog sveta većinu svojih govora započinju ističući važnost vrednosti. Njihove aktivnosti su, kako tvrde, usmerene ne samo na povećanje profita za vlasnike deonica, nego i na kreiranje bolje budućnosti za njihove radnike, zajednice u kojima oni rade i svet u celini. Čak su verbalno spremni i da odgovore na rizike koje nose klimatske promene i nejednakost.

Ali, nakon njihovih govora ove godine, svaka preostala iluzija da su vrednosti ono što motiviše direktore u Davosu je raspršena. Rizik koji njih izgleda najviše zabrinjava je populistička reakcija protiv takve vrste globalizacije kakvu su oni oblikovali – i od koje su imali neizmernu korist. Ne iznenađuje to što ove ekonomske elite jedva da poimaju do koje mere je taj sistem izneverio velike delove populacije u Evropi i Sjedinjenim Državama, učinivši da stvarni prihodi domaćinstava stagniraju i prihodi radnika znatno opadaju. U SAD, očekivani životni vek je manji već drugu godinu za redom; među onima koji imaju samo srednjoškolsko obrazovanje, njegovo smanjenje traje mnogo duže.

Ni jedan od američkih direktora čiji sam govor slušao (ili o kojem sam nešto čuo) nije spomenuo netrpeljivost, mizoginiju ili rasizam predsednika Donalda Trampa, koji je prisustvovao događaju. Ni jedan nije spomenuo nemilosrdni tok neukih izjava, otvorenih laži i naglih postupaka koji su podrili ugled američkog predsednika – a samim tim i SAD – u svetu. Niko nije spomenuo napuštanje sistema za utvrđivanje istine, i istine same po sebi.

Zaista, niko od američkih korporativnih titana nije spomenuo redukcije koje je administracija uvela na finansiranje nauke, koja je tako važna za jačanje komparativne prednosti američke ekonomije i podršku porastu životnog standarda Amerikanaca. Ni jedan nije spomenuo to što Trampova administracija odbacuje međunarodne institucije, niti napade na domaće medije i pravosuđe – što se može smatrati za napad na sistem kočnica i ravnoteža koji podupire američku demokratiju.

Ne, direktori u Davosu su oblizivali usne zbog zakona o poreskim olakšicama koji su Tramp i republikanci u Kongresu nedavno odobrili, a koji će doneti stotine milijardi dolara velikim korporacijama i bogatim ljudima koji ih poseduju i vode – ljudima kao što je sam Tramp. Oni nisu zabrinuti zbog činjenice da će isti taj zakon, kada bude u potpunosti primenjivan, dovesti do povećanja poreza za najveći deo srednje klase – grupe čija se bogatstva smanjuju poslednjih tridesetak godina.

Čak i u njihovom suženom materijalističkom svetu, u kojem je rast važniji od svega, Trampov poreski zakon nije vredan proslave. Na kraju krajeva, on će umanjiti poreze na spekulacije nekretninama – što je aktivnost koja nigde nije dovela do održivog razvoja, ali je svuda doprinela povećanju nejednakosti. Zakon takođe nameće poreze za univerzitete kao što su Harvard i Prinston – koji su izvori mnogobrojnih važnih ideja i inovacija – i dovešće do niže javne potrošnje na lokalnom nivou u delovima zemlje koji su napredovali, upravo zato što je investicije u obrazovanje i infrastrukturu učinio javnim. Trampova administracija je očito voljna da ignoriše očiglednu činjenicu da su, u 21. veku, za uspeh neophodne veće investicije u obrazovanje.

Čini se da su za direktore u Davosu poreske olakšice za bogataše i njihove korporacije, zajedno sa deregulacijom, odgovor na probleme svake zemlje. Oni tvrde da će takozvana „ekonomija kapanja“, na kraju, dovesti do toga da cela populacija ekonomski prosperira. A dobrodušnost direktora je izgleda sve što je potrebno da se osigura zaštita životne sredine, čak i bez odgovarajućih propisa.

Pa ipak, pouke koje nam je donela istorija su sasvim jasne. „Ekonomija kapanja“ na funkcioniše. A jedan od ključnih razloga što je naša životna sredina u tako neizvesnoj situaciji je to što se korporacije, same za sebe, nisu pridržavale svoje društvene odgovornosti. Bez nametanja efikasnih propisa i prave cene koju treba platiti za zagađivanje, ne postoji ni jedan razlog da verujemo da će se oni ponašati drugačije nego do sada.

Direktori u Davosu su bili euforični zbog rasta i povećanja njihovih profita i kompenzacije. Ekonomisti su ih podsetili da taj rast nije održiv i da nikada nije bio inkluzivan. Ali takvi argumenti imaju malo uticaja u svetu u kojem caruje materijalizam.

Zato zaboravite na izlizanu priču o vrednostima koju su direktori recitovali u uvodnom delu svojih govora. Možda im nedostaje iskrenost koju je imao Majkl Daglas u filmu Volstrit iz 1987, ali poruka se nije promenila: „pohlepa je dobra“. Deprimira me to što, iako je poruka očigledno lažna, mnogi koji imaju moć veruju da je istinita.

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org