Poslednja misija bila 1972. godine: Zašto se letovi na Mesec i Mars ipak neće dogoditi tako brzo?

Iako je skoro deceniju najavljivan „spektakularan“ povratak astronauta na Mesec, pre svega američkih, a onda i onih drugih velikih sila koje imaju svoje sopstvene svemirske programe, kao što to često biva u ljudskoj istoriji – i ovog puta su „zemaljska“ dešavanja usporila ili odložila na neodređeno vreme velike projekte, piše Al Jazeera Bakans.

Prošlo je više od pola veka od poslednjih misija sa ljudskom posadom na Mesec – poslednja misija je bila „Apollo 17“ u decembru 1972. godine – a naučnici i inženjeri najvećih svetskih svemirskih agencija i dalje nemaju definitivna rešenja za nove letove, dok se njihove vlade pitaju da li je to uopšte i potrebno?

Kad računar liči na kalkulator

Tehnologija koja je odvela prve ljude na Mesec u leto 1969. godine je, po svim današnjim parametrima, ne samo zastarela, već je i muzejski primerak.

Računar koji se koristio za navigaciju i sletanje na površinu Meseca, nazvan AGC (Apollo Guidance Computer), imao je samo četiri kilobajta radne memorije, te 32 kilobajta prostora za skladištenje podataka.

Takođe, imao je i memorijski modul sa „programom leta“ od 72 kilobajta ROM memorije. Sam računar nije imao displej, već alfanumeričku tastaturu i najviše je ličio na veliki kalkulator.

Današnji prosečni smartfon je oko dva miliona puta brži od AGC računara, iako se oni ne mogu direktno porediti, budući da je računar koji spustio ljude na Mesec imao „direktno izvršavanje komandi“ (direct memory executable), te nije imao ni operativni sistem, poput današnjih računara i smartfona.

Zapravo, samo jedna selfi fotografija danas zauzima oko tri megabajta, što je tridesetak puta više nego ukupna memorija računara u raketi i modulu „Apolla 11“.

I tehnologija raketnih motora, navigacije i upravljanja svemirskim letelicama je daleko napredovala od vremena „Apollo“ misija.

„Rocketdyne F-1“, motor koji je pokretao „Saturn V“, raketu koja je nosila sve module u različitim „Apollo“ misijama, do danas ostaje jedan od najkomplikovanijih mehaničkih sklopova ikada proizvedenih. Sam dizajn je nastao još sredinom ’50-ih godina, kada je Pentagon razmatrao stvaranje velikih balističkih raketa s više nuklearnih glava kao „sredstvo odvraćanja“ u trci sa SSSR-om.

Kada je predsednik Kenedi u maju 1961. godine izgovorio čuvenu rečenicu „We choose to go to the Moon… not because it is easy, but because it is hard“ (Biramo da odemo na Mesec, ne zato što je to lako, već zato što je to teško), većina stručnjaka u tada novoformiranoj svemirskoj agenciji NASA nije imala nikakvu ideju kako bi se to moglo ostvariti u praksi.

Do sredine ’60-ih godina biće dizajnirano i odbačeno čak 15 različitih prototipova raketa-nosača i lunarnih modula da bi se na kraju naučnici odlučili za konačni dizajn komandnog modula „Columbia“.

A kada je astronaut Nil Armstrong izgovorio čuvenu rečenicu „The Eagle has landed“, nakon kontakta sa površinom Meseca, mnogi u agenciji NASA su bili iznenađeni da je njihov projekat zaista i uspeo.

Na kraju, „svemirska trka“ sa Sovjetskim savezom je imala i ogromnu cenu – oko 180 milijardi u današnjim dolarima. Upravo su enormni troškovi održavanja „Apollo“ programa bili i jedan od glavnih razloga za njegovo ukidanje početkom 1973.

Sa druge strane gvozdene zavese, u SSSR-u, projekat slanja kosmonauta na Mesec je od početka bio suočen sa brojnim preprekama, kako tehničkim, tako i političkim. Kremlj i KGB nisu verovali da će Amerikanci uspeti da i zaista slete na Mesec, te su smatrali da je bilo dovoljno to što imaju prvog čoveka i prvu ženu u svemiru (Jurij Gagarin 1961, te Valentina Tereškova 1963). Na kraju će projekat rakete N-1 i modula „Soyuz 7-OK“ biti napušteni 1970.

Nova trka starih sila

Pola veka kasnije, SAD i Rusija nisu više jedine zemlje koje žele da se spuste na Mesec. Evropska svemirska agencija (ESA), Japanska svemirska agencija (JAXA), te čitav niz privatnih kompanija širom sveta razvijaju sopstvena rešenja.

Sam dizajn raketa i satelita takođe više nije „visoka raketna nauka“, što pokazuje i primer malih svemirskih kompanija, poput Rocketlaba, koja je uspela da značajno snizi cenu lansiranja satelita.

I sami sateliti i svemirske letelice danas su mnogo manji nego ’80-ih i ’90-ih godina. Minijaturni „Cubesat“ sateliti se mogu proizvesti već za nekoliko stotina hiljada dolara.

Tako je moguće da danas i Albanija ima dva svoja satelita, a i Hrvatska ima planove za lansiranje „Crocube“ satelita u februaru naredne godine.

Indija se za manje od dve decenije postavila kao veliki „svemirski igrač“, ambicioznim planovima, te već dobro razvijenim sistemom za komercijalno lansiranje satelita u orbitu.

U avgustu se sonda sa istraživačkim robotom „Chandrayaan-3“ spustila na Mesec, te je Indija postala tek četvrta zemlja koja je uspešno spustila svoju sondu. Indija želi da bude i četvrta sila sa svojom istraživačkom sondom na Marsu, nakon uspešne misije sonde „Magaliyan Orbiter“ 2014. godine.

ISRO, indijska svemirska agencija, planira zajedničku misiju istraživanja Mesečevog tla, nazvanu LUPEX, sa japanskom agencijom JAXA u 2028. godini, te nekoliko misija „Chandrayaan“ nakon 2030, sa konačnim ciljem – spuštanjem ljudske posade do 2040.

Kina je već 2022. u orbitu oko Zemlje postavila svoju svemirsku stanicu „Tiangong“ (Palata na nebu), koja bi trebalo da posluži kao „opitni centar“ za različite nove tehnologije, te kasnije i kao „svemirski most“ za misije na Mesecu.

Kina je prvobitno planirala misiju sa ljudskom posadom do 2030, ali će najverovatnije ona biti pomerena. Takođe, svemirska agencija CNSA planira da nakon 2035. godine ima i stalno prisustvo na Mesecu, neku vrstu „svemirske baze“. Sredinom 2021, CNSA i ruska agencija Roscosmos su najavile zajedničke planove za misije na Mesec, ali su oni većim delom stopirani nakon početka agresije na Ukrajinu.

Tako bi „taikonauti“ (kineski naziv za astronauta) trebali da stupe na površinu Meseca negde oko 2032, ako svi planovi razvoja novih verzija „Long March 5B“ teških raketa-nosača budu uspešni.

Ostaje samo obletanje oko Meseca

Američki astronauti bi već do kraja 2024. trebali da krenu u misiju u kojoj će obleteti oko Meseca, bez spuštanja na površinu. Projekat „Artemis“, na kome duže od decenije rade agencija NASA i brojne privatne kompanije, više puta je odlagan i modifikovan.

Tako postoji mogućnost da i ova misija „obletanja“ oko Meseca, planirana za novembar 2024, ipak bude odložena za početak 2025.

I kompanija SpaceX, milijardera Elona Muska, već je nekoliko puta odložila i modifikovala svoju novu raketu „Starship“. Iako je sam Musk još 2021. najavljivao „spuštanje na Mesec“ za tri godine, to svakako neće biti moguće, budući da prototipovi „Starship“ rakete još uvek nisu stigli ni do Zemljine orbite.

Sistem raketa „Falcon Heavy“, koji SpaceX godinama koristi za lansiranje komercijalnih i vojnih satelita nije dizajniran za letove u „duboki svemir“, te nema dovoljno snage za lansiranje teških kapsula sa ljudskom posadom (iako kapsule „Dragon“ mogu da opslužuju Međunarodnu svemirsku stanicu, ISS).

Druga američka privatna svemirska kompanija Blue Origin, milijardera Jeffa Bezosa, za „Artemis“ program razvija kapsulu „New Shepard“ za potencijalne letove na Mesec, iako je ona prvobitno dizajnirana za „svemirski turizam“ i letove u orbitu Zemlje.

Sam Bezos je još pre dve godine najavio mogućnost zajedničkog razvoja sa NASA-om i programom „Artemis“, kako bi se ubrzao povratak na Mesec.

Rezultat je modul za let do Meseca i spuštanje na površinu nazvan „Blue Moon“, koji bi kasnije trebao da bude proširen i unapređen. „Blue Moon“ je dobio i podršku velikih kompanija, kao što su Lockheed Martin, Boeing i Astrobotics.

Modul može da nosi do četiri astronauta, uz kapacitet tereta do 20 tona. Takođe, Blue Origin razvija i „Mark II“ verziju ovog modula, koja će biti neka vrsta „nosača tereta“, bez ljudske posade, i u jednom pravcu ka Mesecu će moći da ponese do 30 tona.