Poslednja pisma mladih pilota kamikaza pružaju retke uvide u japanske jedinice samoubica

Ovo su, piše CNN, neka od stvarnih lica kamikaza koja se nalaze na zidovima muzeja vazdušne baze Kanoja i Muzeja mira Čiran, koji se nalaze na japanskom ostrvu Kjušu.

Ima ih na stotine.

Na mnogim slikama možete videti njihove poslednje reči, napisane u pismima njihovim majkama, u kojima se izvinjavaju zbog mladalačke indiskrecije i obećavajući da će ih učiniti ponosnim.

Najmlađi pilot kamikaze bio je Jasuo Tanaka, sa samo 16 godina. Leteo je na Okhi – u suštini bombom sa krilima, ali bez točkova ispuštenih iz matične letelice.

Stradao je 11. maja 1945. Njegovu fotografiju možete videti u muzeju Kanoja, na teritoriji sadašnje baze japanskih pomorskih snaga za samoodbranu.

Zvaničnik muzeja je rekao da nisu imali poslednje pismo tinejdžera, ali pisma drugih mladih kamikaza pokazuju hrabrost mladosti.

Torao Kato, 18-godišnji potporučnik, napisao je na japanskom masnim potezima četkice: „Najdraža majko, molim te, živi dug život pun energije. Pokušaću da uništim jedan veliki“.

Najstariji kamikaza sa 32 godine bio je vojni potpukovnik Jošio Icui, komandant jedinice koji je predvodio prve letove iz vazdušne baze Čiran 1. aprila 1945.

Icui je iza sebe ostavio ženu i troje male dece, uključujući malog sina. Knjiga iz muzeja Čiran, „Um kamikaze“, uključuje Icuijevo poslednje pismo bebi, koje je izloženo u muzeju.

„Radite naporno i molim vas da odrastete u odličnog Japanca i sina cara“, napisao je Icui.

Njegov sin nikada ne bi pročitao pismo, navodi se u knjizi. Kada je pilotova žena saznala za njegovu smrt, više nije od stresa mogla da doji dečaka, koji je umro od neuhranjenosti četiri meseca kasnije.

„Nisu oklevali da prihvate svoju dužnost“

U muzeju Chiran, među slikama u prezentaciji je i jedan mladi kamikaza koja mazi štene, slika koju mnogi smatraju najupečatljivijom ikada napravljenom od jedinica samoubica.

Letači su bili u rasponu od 17 do 19 godina i svi su bili mladi piloti, koji su se pridružili korpusu za obuku vazduhoplovnih snaga sa 14 godina, pre nego što su jedinice kamikaze uopšte osnovane.

„Najverovatnije nisu znali da će biti piloti kamikaze“, navodi se u „The Mind of the Kamikaze“.

„Međutim, kada su saznali svoju sudbinu, nisu oklevali da prihvate svoju dužnost“, piše u knjizi i dodaje da su „verovali su da bi vredelo umreti za svoju zemlju i za svoje roditelje“.

Pet mladića na toj fotografiji umrlo je 27. maja 1945. od ukupno 335 mladića pilota koji su dali svoje živote kao kamikaze.

Takođe među slikama na zidovima Čiran muzeja je i jedan Amerikanac, kapetan Masaji Takano.

Rođen je na Havajima, oženio se Japankom, otišao u Japan na koledž i regrutovan je u redove kamikaza, piše u muzejskoj knjizi.

Takano je imao tri brata, jednog koji se borio za Japan i dvojicu koji su se borili za američku vojsku u Evropi, kaže knjiga.

Najsmrtonosniji neprijatelji američke mornarice

Kamikaze kombinuje dve japanske reči: „kami“ šrto znači „božanski“ i „kaze“ što znači „vetar“. Termin je ušao u leksikon 1281.  kada je veliki tajfun potopio mongolsku invazijsku flotu koja je krenula ka slabo branjenom Japanu, poštedeći Japance verovatne razorne borbe.

U Japanu su kamikaze iz Drugog svetskog rata takođe poznate kao „tokko“, što znači piloti „specijalnog napada“.

Kako se rat plime na Pacifiku okrenuo protiv japanskih snaga 1944. admiral Takijiro Oniši uveo je taktiku obaranja aviona natovarenih bombama na američke ratne brodove kao poslednji pokušaj da zaštiti japansku domovinu od američke invazione flote.

Ukupno 1.036 dečaka i muškaraca koji su bili deo vojske umrlo je u misijama kamikaza, prema podacima koje je obezbedio muzej.

U akciji je takođe poginulo još 1.584 letećih jedinica mornarice.

Između dva ogranka, izveli su više od 1.730 borbenih zadataka.

A danak koji su uzeli američkoj mornarici je bio brutalan.

Američka pomorska istorija i komanda za nasleđe naziva bitku na Okinavi, koja se vodila od 1. aprila do 22. juna 1945. godine, najsmrtonosnijom ikada za američku mornaricu.

Oko 40 odsto od 12.000 američkih vojnika poginulih u bici bilo je na 26 američkih brodova potopljenih i 168 oštećenih u napadima kamikaza kod Okinave, podfaci su američkog ministarstva odbrane.

Do 1945. američke snage su bile previše svesne da su se suočile sa brutalnim samoubilačkim misijama imperijalnih japanskih snaga koje su, podstaknute intenzivnim militarizmom i lojalnošću svom caru, brutalno postupale sa onima koje su osvojili širom istočne i jugoistočne Azije.

Možda najzloglasniji masovni samoubilački napad dogodio se godinu dana ranije na pacifičkom ostrvu Sajpan, kada je, znajući da je pobeda na bojnom polju nemoguća, skoro 4.000 japanskih vojnika izvelo samoubilački napad na nadmoćnije američke snage.

„Oni su sledili poslednja naređenja svog komandanta, general-potpukovnika Jošisugua Sajta, koji je pozvao na ovaj sveobuhvatni iznenadni napad u čast cara pre nego što su izvršili ritualno samoubistvo“, navodi se na veb stranici Fondacije za atomsko nasleđe iz 2016.

Kopnena bitka na Okinavi dovela je do sličnih optužbi za samoubistvo u manjem obimu, ali jedan Japanac koji je preživeo Okinavu seća se šta je podstaklo takav mentalitet.

„U onim danima kada je 100 miliona japanskih građana navodno bilo spremno da se bore do poslednjeg čoveka, svi su bili spremni za smrt“, rekao je preživeli Kinjo Šigeaki.

„Učenje o potpunoj poslušnosti caru je naglašavalo smrt i činilo lakšim život. Spremnost da se umre za cara na dalekom ostrvu rezultirala je potpuno novim osećanjem identiteta“.

Poverenik kamikaze

Letači u bazi u Čiranu često su svoju poslednju noć provodili u Tomiya In u Čiranu, gde je vlasnica Tome Torihama postala poverenica za mnoge od njih. Neki su joj poverili da poslednje reči koje ne podležu vojnoj cenzuri prenese njihovim porodicama.

Njena porodica je sačuvala neke od te prepiske i drugih artefakata u zasebnom malom muzeju u gradu Čiranu, kratkom vožnjom od muzeja mira i vrednom zaustavljanju da bi stekla dalju perspektivu o samurajima.

Ali prvo, svratite u restoran Torihaminog praunuka, Kenta Torihama, koji sada radi u blizini glavnog muzeja. Sa posetiocima rado ćaska o svojoj prabaki i kamikazama.

Važno je da se priče o kamikazi i njegovoj baki ne zaborave, poručuje posetiocima.

Ali želi da dođe više stranaca, rekavši da je samo oko pet odsto onih koji dođu izvan Japana, a još manje je iz drugih azijskih zemalja.

„Japanci vide kamikaze kao zaštitnike, a autsajderi na njih gledaju kao na neprijatelje“, kaže on.

Ali on kaže da su poslednja kamikazina pisma puna lekcija, posebno pokazujući ludost i tragediju rata.

„Kada bismo svi mogli da naučimo iz toga, današnji svet bi bio mirnije mesto“, kaže on.

Poslednji samuraj

Muzeji Kanoja i Čiran nalaze se u blizini Kagošime na južnom kraju ostrva Kjušu.

Tu su se nalazili aerodromi iz Drugog svetskog rata sa kojih su kamikaze letele kako bi avioni mogli da dođu do Okinave što brže i sa što manje goriva. Napadi kamikaza su takođe dolazili iz japanskih baza na Tajvanu i na Filipinima.

Ali takođe je prikladno da se Kagošima smatra poslednjim štandom japanske klase samuraja ratnika.

Samurajeva Sacuma pobuna protiv carske vlade završila se smrću legendarnog samuraja Saiga Takamorija na planini Širojama u Kagošimi u septembru 1877.

Iako je držao visine, snage od oko 400 ljudi predvođene Saigom pale su od skoro 1000 puta veće carske vojske.

Za entuzijaste istorijskog putovanja, poseta mestu poslednjeg štanda samuraja je još jedan vredan način da provedete nekoliko sati u tom području.

Dolazak do muzeja

Muzeji Čiran i Kanoja nalaze se na dva odvojena poluostrva na južnom japanskom ostrvu Kjušu.

Do oba je najbolje doći automobilom, koji se lako može iznajmiti u gradu Kagošima na zapadnom od dva poluostrva.

Kagošima ima mali komercijalni aerodrom, ali će možda biti lakše doleteti na veći međunarodni aerodrom u Fukuoki i voziti se 90-minutnim vozom do Kagošime.