Poslednje carstvo Evrope: „Putinov rat u Ukrajini razotkriva ruski imperijalni identitet“

Iako se mnogi ljudi u drugim bivšim sovjetskim republikama identifikuju sa patnjom Ukrajinaca relativno mali broj ruskih građana pokazaju naznake saosećanja ili kajanja zbog genocidnog nasilja počinjenog u njihovo ime, ukazuje autorka inače specijalista za staljinizam i poststaljinizam.

Prema istraživanju koje je sproveo ruski nezavisni centar Levada podrška ruske javnosti ratu ostala je vrlo visoka tokom 2022 – više od 70 odsto.

Naučni direktor Levada centra Lev Gudkov u razgovoru za nemački „Der Spiegel“ početkom 2023. primećuje da iako je sve više dokaza o zverstvima počinjenim u Ukrajini to nije uticalo na rusko javno mnjenje.

„Rusi imaju malo saocećanja za Ukrajince. Skoro niko ovde ne govori da se ljudi ubijaju u Ukrajini“, kaže Gudkov.

Veliki deo dostupnih dokaza podržava nalaze ankete i ukazuje na značajno odsusutvo empatije. Milioni Ukrajinaca imaju prijatelje i porodicu u Rusiji. Mnogi kažu da su šokirani nedostatkom saosećanja na koji su naišli od početka invazije. Umesto saosećanja ili zabrinutosti oni su se suočili sa hladnom ravnodušnošću, otvorenim poricanjima ili prokremaljaskim propagandnim narativima.

Stotine hiljada Rusa koji su napustili Rusiju tokom protekle godine nisu organizovali nijedan veliki antiruski skup dok su bili u egzilu uprkos tome što više nisu podložni drakonskim ograničenjima Kremlja.

U samoj Rusiji nije bilo značajnih protesta od prvih nedelja rata. Kontrast koji su dali masovni antivladini mitinzi tokom proteklih dvanest meseci u drugim represivnim diktaturama poput Kine i Irana bacio je ćutanje ruskog stanovništva u još nepovoljniji položaj.

Ovaj očiti nedostatak emaptije prema žrtvama ruske imperijalne agresije nije ništa novo. Mnogi Rusi su pokazali slične stavove prema dva čečenska rata u ranoj postsovjetskoj eri i invaziji na Gruziju 2008. Invazija na Krim 2014. bila je naširoko pozdravljena i ostaje verovatno najpopularniji pojedinačni događaj tokom cele Putinove 23.godišnje vladavine.

Takvo razmišljanje odražava neoprostivi imperijalni identitet koji je Ruska Federacija nasledila iz sovjestkog i carskog doba.

Moderni ruski nacionalni identitet ostaje čvrsto ukorenjen u predstavama o svetoj imperijalnoj misiji koja Rusiju doživljava kao jedinstvenu civilizaciju zaključanu u večnoj borbi protiv raznih konstruisanih stranih neprijatelja.

Pre nekoliko stotina godina mesijanska vizija careva dovela je do ideje o Rusiji kao Trećem Rimu i predvodnici pravoslavnog hrišćanstva. U dvadesetom veku ovo verovanje u imperijalnu izuzetnost bilo je upregnuto da se Rusi identifikuju kao nacija koja će spasiti svet od kapitalizma i voditi globalnu komunističku revoluciju.

Pod Putinom tekstovi su se možda promenili ali melodija ostaje uglavnom ista. On govori da dok je sovjetski komunizam odavno prebačen u pepeo istorije današnja Rusija je neprimetno nasledila animozitet SSSR iz Hladnog rata prema NATO, SAD i zapadnom svetu uopšte.

Osećaj imperijalne misije koji prožima savremeno rusko društvgo pomogao je negovanju vrednosti žrtvovanja i obaveze na račun individualnih ljudskih prava. Mnogi Rusi uzimaju zdravo za gotovo da su predodređeni da vladaju drugim nacijama i tumače svoj kolonijalizam kao suštinski dobronameran čak i kada je očigledno nepoželjan.

Bilo da je vođen pravoslavnom verom, komunističkom ideologijom ili Putinovim daleko nejasnim predstavama o ruskom svetu ovaj izrazito paternalistički brend imperijalizma daje Rusima pravo da govore u ime svojih podanika.

Shodno tome, nema potrebe da te pokorene narode stvarno slušaju ili saosećaju sa njima čak i dok ih proglašavaju za „braću“. Oni koji se protive ovom svetom krstaškom ratu logično se shvataju kao predstavnici zla.

Nije slučajno što je čitav niz visokih ruskih zvaničnika uključujući i samog Putina pokušao da invaziju na Ukrajinu predstavi kao bitku protiv satanista.

Iako su ruske opozicione ličnosti često kritične prema Putinovom režimu obično su daleko manje otvoreni o temi ruskog kolonijjalizma korenu uzroka trenutne genocidne invazije na Ukrajinu.

Umesto toga neki pokušavaju sebe da prikažu kao stvarne žrtve Kremlja a ne uspevaju da naprave očiglednu vezu između autoritarnosti kojoj se suprostavljaju i imperijalizma koji su izabrali da ignorišu.

Svaljujući svu krivicu na Putina oni prihvataju istu zgodnu žrtvu koju i sam Kremlj promoviše kada se suoči sa negativnim posledicama svoje imeprijalne politike.

Dok mnogi Rusi spremno prihvataju imperijalni identitet svoje zemlje, imperijalne ideje nemaju odjeka u Ukrajini. Čak i pre početka ruske invazije pre godinu dana Ukrajinci su već imali tendenciju da definišu svoj nacionalni identitet u smislu otpora narativu potčinjavanja.

Od ranih 1990.tih postsovjetski put Ukrajine bio je oblikovan brobom za istinsku nezavisnost. Ovo je dovelo do spajanja građanskih i antikolonijalnih pokreta otpora pri čemu su dve revolucije na Majdanu u zemlji bile važne i orijentir na putu ka unutrašnjoj i spoljnoj slobodi.

Skoro dve decenije na put koji ide Ukrajina u Kremlju se gleda sa sve većim besom i uzbunom. Progonjen sovsjetskim kolapsom s kraja 20.veka Putinov režim smatra demokratizaciju Ukrajine egzistencijalnom pretnjom sopstvenom autoritarnom modelu i potencijalnim katalizatorom za sledeću fazu u povlačenju ruske imperije.

Za sada druge postsovjetske države kao što su Belorusija i Kazahstan deluju kao alternative ukrajinskom antikolonijalnom identitetu. U ovim zemljama domaći demokratski razvoj ugušen je režimima koje podržava Kremlj i koji su odlučili da ne raskinu odlučno sa imperijalnom prošlošću. Međutim, postoje znaci da trenutni status kvo možda nije tako stabilan kao što bi Moskva želela da misli.

Prkosni otpor Ukrajine ruskoj invaziji podstiče građansko društvo šuirom bivšeg SSSR-a i podstiče debatu bez presedana o ulozi ruskog kolonijalizma. Na međunarodnoj sceni rat koji je pokrenuo Vladimir Putin u februaru 2022. upoznao je savremenu globalnu publiku sa realnošću savermenog ruskog imperijalnog identiteta.

Komentatori širom sveta sada aktivno raspravljaju o prktičnim implikacijama postkolonijalne Rusije. Takav razgovor se više ne smatra potpuno izmišljenim. Naprotiv, mnogi sada veruju da bi poraz u Ukrajini zadao odlučujući udarac nadama u novu rusku imperiju i transformisao ceo evroazijski politički pejzaž.

Na kraju krajeva, na samom ruskom društvu je da demontira imperijalni identitet zemlje kako bi se obračunao sa užasima ruske prošlosti i pozabavio zločinima sadašnjeg genocidnog rata.