Poslednji otpor populizmu

Nakon referenduma o Bregzitu u Ujedinjenom Kraljevstvu od juna i trijumfa Donalda Trampa ranije ovog meseca na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama i Francuska bi mogla da postane žrtva destruktivnih populističkih snaga ako glasači odluče da izaberu Marinu le Pen iz ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta za svog sledećeg predsednika.

Nemci su možda zadovoljni što vide da američki mediji kancelarku Angelu Merkel oslovljavaju sa „poslednji branilac liberalnog Zapada“ – ostrvo stabilnosti u moru haosa. Ali, jedno je biti predstavljan kao najbolji đak u razredu – Nemačka je na to navikla; a potpuno je drugo osećati se kao jedini đak koji se uopšte javlja.

Pošto je Amerika ispala, zapravo je preostala samo nekolicina pristojnih đaka. Iako se Tramp distancira od jednog dela svojih radikalnijih izbornih obećanja, mala je verovatnoća da će odustati od svog pristupa „Prvo Amerika“; kao rezultat toga, SAD su možda na pragu da definitivno prekinu sa univerzalizmom i globalnim angažmanom, što je karakterisalo poslednjih 70 godina.

Situacija nije bolja u Evropi. Poljska sledi neliberalne stope Mađarske. Austrija, još jedan sused Nemačke, i te kako može da izabere za predsednika Norberta Hofera iz nacionalističke ekstremno desničarske Partije slobode. A Britanci su na putu da potpuno napuste Evropsku uniju.

Ipak, ništa od toga neće biti destabilišuće za Nemačku kao predsednički mandat Le Penove u Francuskoj. Pobeda Le Penove bi bila ekvivalent napuštanju ne samo Nemačke, već i vrednosti, principa i normi koje su omogućile Nemačkoj da se pomiri sama sa sobom i sa svojim susedima, počev od Francuske. To bi odseklo francusko-nemačku osu oko koje se okreće EU.

Ono što je sada potrebno je upravo suprotno – resetovanje odnosa Francuske i Nemačke. Činjenica je da Francuska i Nemačka već izvesno vreme ne igraju u istoj ligi. Nije da je Nemačka postala previše jaka, kao što je možda moglo da izgleda u periodu nakon ponovnog ujedinjenja, već je Francuska postala previše slaba, ostavivši Nemačku da prednjači u sučeljavanju s mnoštvom kriza u poslednjih nekoliko godina.

Nemačka se sada naširoko posmatra kao lider Evrope. Predsednik SAD Barak Obama je na svojoj poslednjoj zvaničnoj turneji po Evropi stavio baklju demokratije upravo u ruke Merkelove.

Ali Merkel ne može da nosi tu baklju sama. Francuska mora da stane uz Nemačku, rame uz rame, kao nekada. Da bi do toga došlo, Francuska mora da bude visoka, snažna, samouverena i prisutna koliko i Nemačka. Mora da se osveži i vodi sopstvenim dugogodišnjim vrednostima, vrednostima koje ne dele Le Penova i njen Nacionalni front.

Francuska ne mora da se slaže sa ekonomskom moći Nemačke. Ono što ona može danas da ponudi je bar podjednako važno. Budući da se Evropa suočava s kombinacijom spoljnih pretnji, kao što je previranje na Bliskom istoku i ruski avanturizam, i unutrašnjim izazovima, kao što je lokalni terorizam, bezbednost i odbrana ne smeju biti manje važni od ekonomske politike. A u tim domenima Francuska ima prave uporedne prednosti.

S obzirom na opasnosti s kojima se suočava Evropa, da ne spominjemo Trampove izolacionističke tendencije, odnos Nemačke i Francuske će dobiti veći regionalni i globalni značaj. S Le Penovom na glavnoj poziciji, taj odnos će gotovo sigurno patiti i događaje usmeriti u opasnom pravcu.

Istini za volju, zbog biračkog sistema Francuske u dva kruga, koji obezbeđuje garancije da predsednik dobija podršku većine birača, izuzetno je mala verovatnoća da na vlast može da dođe radikalni kandidat poput Le Penove. (Nasuprot tome, Tramp je u SAD dobio više od dva miliona manje glasova od svoje protivnice, a Džordž Buš je 2000. osvojio više od pola miliona manje glasova nego Al Gor.)

Ali, s obzirom na izborne pometnje koje se događaju u poslednje vreme, Nemci se verovatno neće smiriti sve dok glasovi ne budu prebrojani. Naposletku, ako Le Penova uspe da zabeleži uspeh u sistemu Francuske s dva kruga, ona će dobiti snažan i autentičan mandat za sprovođenje politike koja se suprotstavlja svemu za šta bi posleratna Nemačka, odnosno EU, trebalo da se zalaže.

Naravno, Nemačka ima sopstvene političke izazove koje treba da prevaziđe, pri čemu su federalni izbori planirani za oktobar sledeće godine. Nedavno održani izbori na državnom nivou su ukazali na raspoloženje naroda, koji je sumnjičav prema otvorenosti, naročito prema izbeglicama, pri čemu je nemački pandan Nacionalnom frontu Alternativa za Nemačku zabeležila ogroman napredak u pojedinim regionima.

Ako Nemačka treba da ostane stub stabilnosti koji je bila proteklih godina, mora da izbegne da ide dalje tim putem i umesto toga obezbedi Merkelovoj četvrti premijerski mandat. Srećom, taj scenario je i dalje veoma verovatan, mada daleko od zagarantovanog.

U svakom slučaju, politička putanja Francuske će biti odlučena dosta pre nego politička putanja Nemačke. Da bi obezbedili bezbednu i prosperitetnu budućnost, francuski birači moraju da podrže osobu od autoriteta, mudrosti i iskustva, koja je voljna i sposobna da sprovede hitno potrebne reforme, a da ne produbljuje socijalne podele – nekoga ko je potpuno drugačiji od Marine le Pen. Oni bi na taj način dokazali da se aktuelnom talasu desničarskog populizma može pružiti otpor. I evropskom projektu bi pružili podsticaj za kontinuirani uspeh.

Autor je viši savetnik na Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2016. www.project-syndicate.org