Poslednji voz za spas Evrope

Ovako je mađarski premijer Viktor Orban opisao evropski politički pejzaž tokom avgustovskog sastanka sa liderom italijanske partije Liga Mateom Salvinijem, inače jakom i uticajnom ličnosti u italijanskoj vladi. „Ako žele da me vide kao njihovog glavnog oponenta, oni su onda u pravu“, brzo je odgovorio francuski lider Makron.

Izgleda da Orban i Makron misle da će izbori za Evropski parlament 2019. doneti politička prestrojavanja. Ali, hoće li? Hoće li biračima na Starom kontinentu biti predstavljen izbor između zatvorenog i otvorenog društva? Odgovor na ovo pitanje – koje je centralno za budućnost Evrope i poverenja njenih građana u demokratiju – daleko je od izvesnog.

Evropski politički pejzaž nudi posebnu kombinaciju idiosinkrazije i zajedništva. U jednu ruku, to ilustruje maksimu da su „sve politike lokalne“: stranke su duboko ukorenjene u nacionalne tradicije i panevropske grupacije su samo labave, neuticajne federacije. U drugu ruku, politički efekti su jaki i talasi promena regularno prelaze granice, utičući na celi kontinent.

Evropska politika je dugo bila strukturirana duž podela na levo i desno. Od prvih narodnih izbora u Evropskom parlamentu 1979, pa do poslednjih 2014, partija Evropskih socijalista (PES) i Evropska narodna partija (EEP) zajedno su dobijale između jedne polovine i dve trećine glasova (sa ostatkom glasova koji je otišao centristima, zelenima, radikalnoj levici i sve više novoj vrsti evroskeptičnih partija). Za 40 godina, dva dominantna igrača vladala su Evropom preko neke vrste velike koalicije.

Međutim, u više zemalja ove podele već dugo ne karakterišu političku scenu. U Poljskoj, Mađarskoj i većem delu Centralne Evrope, ključna konfrontacija odvija se između liberalnih nacionalista i proevropskih liberala. U Francuskoj, izbori 2017. nisu bili između levice i desnice, već između Makrona, šampiona otvorenosti (čiju sam kampanju savetovao) i Marine le Pen, njegove sušte suprotnosti. I u Italiji, obe snage i desni centar i oni levo od centra marginalizovale su dve nove antisistemske partije sa korenima u krajnoj desnici i krajnoj levici.

Zaista, današnja najvažnija pitanja – ekonomska otvorenost, Evropa i imigracija – ne okreću levi i desni centar jedne protiv drugih. Oba tabora su prihvatila globalizaciju, iako možda imaju drugačije poglede oko toga kako upravljati njihovim posledicama. Oba su bila vrlo aktivni, iako često nerado, učesnici u evropskim integracijama. Iako su njihova stanovišta prema imigracijama različita u Zapadnoj Evropi su oba prihvatljiva kao činjenice. Izbor između levice i desnice ne omogućava građanima da zadrže ili odbace otvorenu ekonomiju i otvoreno društvo. Obe grupacije izgleda nisu dovoljno sposobne kada je u pitanju osnaživanje obespravljene radničke klase, dok zagovornici politike identiteta nude odgovor bar naizgled.

Istina je da je podela na levo i desno istaknuta u mnogim zemljama. To takođe strukturira raspravu o domaćim pitanjima poput raspodele prihoda i uloge države, kao i nekim budućim velikim izazovima kao što su globalno oporezivanje ili budućnost rada. Kako britanska politika živopisno ilustruje to nije primenjivo na aktuelna dominantna pitanja: torijevci i laburisti su jedini protagonisti, a obe strane muči izbor koji je zaista bitan – kako upravljati Bregzitom.

Kako bi izbori za Evropski parlament naredne godine doneli veću izvesnost o pitanjima koja se tiču Evrope, moraju biti formirani novi savezi. Uprkos pukotinama na obe strane, teško da će se to dogoditi.

Levica je uglavnom podeljena između (mnogo oslabljenog) umerenog krila i radikala, delimično antievropske tendencije. Ostaje pitanje da li će nasipi koji odvajaju sve drugo od nacionalističke desnice biti srušeni. Italijanska vladajuća koalicija nagoveštava takav scenario, dok jačanje antimigracionog položaja Sare Vagenkneht, iz nemačke partije Levica i žestokog antievropskog huškača Žan Lik Melanšona, lidera radikalne francuske levice pokazuje da bi neki radikalni levičari radije izgubili svoje duše nego radničku klasu. Ako se i potop desi ne mora da znači da će brane biti srušene.

Sa desne strane, EPP u kojoj je stranka nemačke kancelarke Angele Merkel odbila je da povuče crvenu liniju i kaže sve više nacionalističkom, antiliberalnom, antimuslimanskom pa čak i antisemitskom Orbanu da je prešao liniju. Anapologetički, Orban sada tvrdi da je on pravi naslednik Helmuta Kola i predstavlja jezgro EPP. U govoru u junu, on je sebi dao zadatak da povrati partiju njenim hrišćanskim korenima. Posledica je da će EPP ići na izbore kao čudna koalicija koju čine zagovornici Evrope i nacionalisti, liberali i pristalice različitosti i zagovornika hrišćanskog identiteta.

Da bi se razotkrile stare strukture, trebalo bi da se pojavi jaki glas za Evropu i otvorenost. Bilo je mnogo spekulacija da bi Makron igrao ovu ulogu. Ali su se pojavile i prepreke. Domaće reforme i jačanje političke baze kod kuće su više nego dovoljne da okupiraju čoveka koji je stekao vlast bez podrške partije. NJegovi napori ka reformi evrozone sprečeni su odlaganjem formiranja nemačke koalicije i gubitka Italije kao partnera. Štaviše, azilska bitka u kojoj se Merkel hrabro borila je izgubljena: dve godine nakon što je tvrdila da je Nemačka dovoljno jaka da otvori svoje granice, ona je doživela nekoliko izbornih prepreka praćene tenzijama unutar njene koalicije i povlačenja na evropskom frontu. Ovo sprečava potencijalne šampione otvorenosti da jasno govore o određenom pitanju. Ključno pitanje sada je da li Makron i dalje može da se nada da će poremetiti evropsku politiku ili mora priznati dominaciju drugih sila.

Kako stvari stoje, čini se da su visoke šanse da se izbori u maju 2019. okončaju serijom nejasnih, visoko taktičkih borbi. Bilo bi to loše za demokratiju jer građani zaslužuju da im se ponude jasne opcije o centralnim pitanjima; to bi dodatno potkopalo legitimitet EU u trenutku kada Unija treba da redefiniše sebe. Narednih devet meseci biće odlučujući da bi se ovaj mračni scenario sprečio.

Autor je profesor u Školi uprave Herti u Berlinu i profesor političkih nauka u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org