Posredničke šanse Srbije u rusko-ukrajinskom sukobu

U maju je litvanski parlament proglasio Rusiju državom koja podržava terorizam. U avgustu je to učinio i letonski parlament. Analogni dokument se trenutno razmatra u Estoniji. Američke vlasti, inače, odbile su da Rusiju označe kao sponzora terorizma.

Uz sve ovo, prilično je jasno da rusko-ukrajinski sukob trenutno nema praktičnih izgleda na mirno rešenje. Šef diplomatije EU, Žozep Borelj upozorio je Moskvu da će ruske snage biti „uništene“ vojnim odgovorom Zapada ako Putin naredi upotrebu nuklearnog oružja.

To je mnogo više nego, recimo, pretnja uništenja “Crnomorske flote” za isti slučaj o kojem govori nekadašnji komandant “NATO” u Evropi, Ben Hodžis. Kako je pre neki dan izjavio direktor strateških komunikacija Saveta za nacionalnu bezbednost Džon Kirbi, iako nema nikakvih signala da se Rusija sprema na upotrebu nuklearnog oružja, Zapad i “NATO” sve su bliži direktnom uključivanju u sukob.

CRVENA LINIJA: Posle diverzije na “Krimskom mostu”, za koju je Putin okrivio ukrajinsku službu bezbednosti, Rusija je započela snažniji talas udara po energetskoj infrastrukturi i samom Kijevu. Ni Ukrajina, čini se, nije bez vojne satisfakcije, pa se i dalje nastavlja prodor u pravcu Hersona. Ruski izvori javljaju da je reč o ofanzivi u kojoj je uključeno 30.000 ukrajinskih vojnika, pa se priprema evakuacija civila u Rusiju.

Pošto je nakon artiljerije na red došla dominatna upotreba avijacije i bespilotnih letilica, što ilustruje da je komandant ruske avijacije, general Surovkin, postao zapovednik snaga koje deluju u Ukrajini, a koga komandant “Vagnera” Denis Prigožin smatra „najobrazovanijim ruskim generalom“, američki predsednik Bajden najavio je isporuku najmodernijih protivazduhoplovnih sistema Ukrajini.

Bela kuća nije želela da elaborira koje vrste sistema razmatra, uključujući i da li će rasporediti sistem protivvazdušne odbrane “Patriot” dugog dometa koji može da se suprotstavi taktičkim balističkim projektilima, krstarećim raketama i modernim avionima. Ima i radikalnijih ideja. Ukrajina mora da napadne Rusiju da bi se „odbranila“, predložio je general rezervnog sastava vojske Poljske Miroslav Ružanski.

Istovremeno, poljski komandant pozvao je na udar na transportnu infrastrukturu Ruske Federacije. On predlaže upotrebu raketnih sistema “HIMARS”. Prethodno je predsednica “Unije političkih emigranta i političkih zatvorenika Ukrajine”, Larisa Šesler razmatrala mogućnost Poljske da nabavi nuklearno oružje.

Moskva je jasno rekla da bi isporuka ofanzivnog naoružanja Ukrajini ili njegovo razmeštanje na ukrajinskom tlu, bila jasna „crvena linija“. Visoki ruski diplomata Aleksej Poliščuk upozorio je da bi eventualna isporuka dalekometnog ili oružja velike razorne moći Kijevu bila „crvena linija“ za Rusiju.. Dodao je da će Rusija doneti konkretne mere odgovora na akcije SAD i njihovih saveznika koji snabdevaju oružjem kijevski režim.

Američki predsednik Džo Bajden rekao je da ne vidi smisao u ličnom sastanku sa Vladimirom Putinom na predstojećem samitu “G20” u Indoneziji, koji će biti održan u novembru. „Vidite, postupio je veoma okrutno. Ne vidim nikakvu svrhu da se sada sretnem s njim“, rekao je on u intervjuu za “CNN”.

Istovremeno, dodao je da ako mu Putin „priđe na marginama samita“ i želi da razgovara o problemu košarkašice osuđene u Ruskoj Federaciji, Britni Griner, onda je otvoren za pregovore.

POSREDNI PREGOVORI: Da li je sada u principu potreban lični sastanak Putina i Bajdena? Koja pitanja bi mogao da reši? Postoje dve vrste samita „oči u oči“. Prvi je prodor, kad lideri „probijaju led“, a onda počinje rad stručnjaka.

I za takav sastanak obavljaju se određene pripreme. Druga vrsta sastanaka lidera je kad se sumira dugotrajni rad raznih eksperata i stručnjaka od diplomata do vojske, kad je potrebno samo konsolidovati okvire dogovora.

Jasno je da zasad nema okvira dogovora, nije jasno gde bi trebalo da usledi proboj, a nema ni šta da se konsoliduje. U ovakvim uslovima, jasno je da nema svrhe od ovog sastanka.

Da podsetimo da je, zapravo, sastanak Putina i Bajdena već održan u Ženevi 2021. Bio je to svojevrsni uvodni događaj koji su pripremili stručnjaci, trebalo je da pokaže da je novi američki predsednik osoba sposobna da pregovara, da je sa njim moguće voditi dijalog.

Ali, na istom mestu, kako sada stvari stoje, naći će se sva trojica najvažnijih aktera, Putin, Bajden i Zelenski, pa treba biti samo naivan, pa pomisliti da do pregovora neće doći, ukoliko, naravno, sva trojica budu na Baliju. Ako ne bude ličnih susreta, biće svakako posrednih pregovora, koji mogu da dovedu i do nečega značajnijeg.

Govoreći na “Univerzitetu Džordžtaun” nedavno, savetnik za nacionalnu bezbednost, Džejk Saliven rekao je da SAD, uprkos konfrontaciji sa Rusijom i Kinom, smatraju važnom saradnju u oblasti kontrole naoružanja.

„Postoje … oblasti, kao što su kontrola naoružanja i neširenje nuklearnog naoružanja, gde je skoro neizbežno da se saradnja više očekuje nego rivalstvo. Jer u suprotnom biste mogli završiti u trci u naoružanju“, rekao je on.

Salivan je dodao da bi saradnja u oblasti kontrole naoružanja, trebalo bi da bude obostrano korisna i usmerena ka svim stranama.

Dan kasnije, ruski predsednik prisustvovao je u Astani skupu “Saveta za uzajamnost i mere poverenja u Aziji”. To, nesumnjivo, predstavlja novi korak u ruskom okretanju Aziji, što se vidi i prema sadržaju Putinovog govora.

U njemu ruski predsednik nije ni jednom pomenuo Ukrajinu, ali je rekao da se skup održava „u pozadini ozbiljnih promena u globalnoj politici i ekonomiji – svet postaje zaista multipolaran, a Azija igra veoma zapaženu, ako ne i ključnu ulogu u tome, gde rastu novi centri moći“.

U tome ga je podržao domaćin skupa, kazahstanski predsednik Kasim Žomart Tokajev, koji je ukazao da su predviđanje da će 21. vek biti vek Azije, danas postala stvarnost.

SMRT I REINKARNACIJA NEUTRALNOSTI: Početak sukoba doveo je do „smrti neutralnosti“ u Evropi, ali njegov razvoj ukazao je na reinkarnaciju neutralnosti na drugom kraju svetu. Upadljivo je da bliskoistočne zemlje sve aktivnije nastoje da se uključe u diplomatski proces, nudeći svoje mogućnosti posredovanja Moskvi i Kijevu, zadržavajući svoju neutralnost i pragmatizam.

Danas, region Bliskog Istoka u celini, a posebno pojedine države, imaju jedinstvenu priliku da postanu neutralna platforma za dijalog za sastanke različitih sukobljenih strana i da se angažuju u pripremi različitih ekspertskih inicijativa.

Imajući u vidu da evropske zemlje sa nekad neutralnim statusom više nisu neutralne (Austrija, Švajcarska, Švedska, Finska), raste potražnja za istinski neutralnim zemljama koje mogu kreirati nove regionalne platforme, uzimajući u obzir nijanse određenog sukoba.

Tako, kao rezultat, može ispasti neka analogija pokreta nesvrstanih i neutralnih zemalja, koji ima svoj glas. Ovo takođe može postati faktor koji može da ujedini sam region.

Stiče se utisak da su te zemlje mnogo više zainteresovane da se sukob reši što pre, ili bar da se ne razvlači, za razliku od svojih zapadnih kolega, među kojima se ističe samo francuski predsednik Emanuel Makron, koji zasad jedini uporno pokušava da deluje kao posrednik.

Od samog početka eskalacije sukoba u Ukrajini, od februara 2022, svoje usluge posredovanja nudi niz bliskoistočnih zemalja – Ujedinjeni Arapski Emirati, Iran, Turska, Saudijska Arabija, Katar, Egipat i druge. “Arapska liga” takođe je ponudila svoje posredovanje.

Važnost ovog talasa priznaje se i u samoj Moskvi. Ono što može da bude zanimljivo i važno za Srbiju, jeste da se po prvi put zaista otvara mogućnost da se i ona pojavi kao činilac u traženju mira. Time bi suštinski izmestila svoju poziciju “mete” za pritiske i uslovljavanja dominatnih faktora, SAD i EU, povezanih sa odnosom prema Rusiji i Kosovu, i pokazala da može da bude kreativan i koristan činilac u okončanju sukoba čija se cena uvećava svakim danom u svakom smislu.

Bilo je u prošlosti mnogo ideja kako bi Srbija mogla da bude “most” od Rusije ka Evropi, “NATO” ili nekom drugom, ali to je sve bilo neumesno i nepotrebno, zbog toga što Rusiji nisu bili potrebni nikakvi “posrednici”. Sada je situacija drugačija.

Ukoliko bi Moskva pristala na to, Srbija bi mogla da se pojavi u grupi zemalja koja aktivno tragaju za mirovnim rešenjem. Srbija za to u ovom trenutku ispunjava nekoliko uslova, ne samo što je „postojbina presedana“ na kome je nastao „ukrajinski slučaj“, nego još više zbog toga što je u bliskom diplomatskom kontaktu sa svim bliskoistočnom državama i Turskom koje se sada pojavljuju kao nosioci mirovnih inicijativa.

Predstavnici svih ovih država bili su u Bogradu poslednjih nedelja ili nešto ranije. Egipatski predsednik Sisi bio je tri dana u avgustu; turski predsednik Erdogan koji je osovina svih dosadašnjih pregovora i diplomatskih uspeha, odmah posle toga; ministar spoljnih poslova Saudijske Arabije, koja je posredovala u razmeni zarobljenika Rusije i Ukrajine, Fejsal bin Ferhan al Saud bio je u Beogradu 5. oktobra; zamenik iranskog ministra spoljnih poslova i glavni pregovarač o iranskom nuklearnom programu u Beču, Ali Bageri Kani, posetio je Beograd 6. oktobra, a četiri dana kasnije, vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata, Mohamed bin Zajed, boravio je u Beogradu na putu ka Moskvi.

Sigurno je da među ovim zemljama ima mesta za Srbiju i da bi njena uloga bila prihvaćena s dobrodošlicom i razumevanjem. Evropska komisija i Evropski parlament dobili bi tada priliku da iz drugog ugla vide i ocene ulogu Srbije.