Potencijalni korak ka boljoj političkoj budućnosti

Saad Ali je uoči nedeljnih parlamentarnih izbora u Libanu, oko 1.300 kilometara na zapad, kazao za Danas kako smatra da će Liban, „pošto je uspeo da izabere predsednika Republike pre dve godine, prebroditi i predstojeće parlamentarne izbore i učini korak ka boljoj političkoj budućnosti“.

Pred Libanom su prvi parlamentarni izbori posle devet godina nestabilnih političkih prilika u zemlji sa preko šest miliona žitelja na 10.452 kvadratnih kilometara. Od 2009. Libanci su dva puta svedočili padu svoje vlade (2001. i 2013), mesto predsednika je bilo upražnjeno 29 meseci (od 2014. do 2016), a parlament je nekoliko puta produžavao vlastiti mandat.

Više od 3,6 miliona registrovanih glasača će birati među 583 kandidata. Na 77 lista su kandidati uglavnom koalicija partija i građanskih udruženja.

Sadašnji politički sistem je oformljen posle 15-godišnjeg razornog građanskog rata okončanog Sporazumom iz Taifa 1989, uz posredovanje Saudijske Arabije. U parlamentu su 128 mesta podjednako podeljena između muslimana i hrišćana. Time se osnažuje formula Nacionalnog sporazuma iz 1943, kada je francuska kolonija stekla nezavisnost i zapisano u Ustav da predsednik države mora biti hrišćanin maronit, a predsednik parlamenta i premijer šiit, odnosno sunit musliman.

U Libanu je krhka politička ravnoteža zasnovana na religijama i sektama, postala još složenija ubistvom premijera Rafika Haririja februara 2005. Nastao je narodni pokret „Revolucija kedra“ koji je smatrao sirijsku vladu odgovornom za Haririjevu smrt i pozivao susednu državu da okonča 29-godišnje vojno prisustvo u Libanu. Dva onovremena najveća protesta u glavnom gradu Bejrutu označila su deobu političke arene na široke tabore – prosirijski blok „8. mart“, pod vođstvom najveće šiitske organizacije i paravojne snage Hezbolah, te antisirijski blok, „14. mart“, prozapadni i podržan od Saudijaca. Ova podela polarizuje politiku u Libanu.

General Mišel Aun (83), jedan od glavnih hrišćanskih komandanata u građanskom ratu, preuzeo je dužnost predsednika 2016. Saad Hariri, sin ubijenog premijera, bio je na čelu vlade od 2009. do 2011. i od decembra 2016. do sada. Krajem 2017, na krajnje neobičan način, Hariri je iznenada najavio ostavku tokom boravka u Saudijskoj Arabiji, da bi je povukao ubrzo po povratku u domovinu i obnovio podršku libanskoj politici „distanciranja“ od sukoba u regionu.

No, nekoliko država snažno utiče na saveznike i zastupnike stranih interesa u Libanu. Hezbolah, koga podržava Iran, predstavlja ključnog igrača u Sirijskom građanskom ratu, povremeno pretnju libanskoj unutrašnjoj stabilnost i pojačivač zategnutosti sa Izraelom. Haririja i njegovu partiju Pokret budućnosti (FM) podržava Saudijska Arabija, mada je navodno naterala premijera da objavi pomenutu ostavku u očiglednom pokušaju da obuzda uticaj Irana.

Poslednjih godina je nekoliko samoubilačkih bombaških napada potreslo zemlju, ali krajem avgusta 2017, Aun je objavio „pobedu“ nad Islamskom Državom Iraka i Levanta (ISIL, ili ISIS), koja se 2014. infiltrirala u oblast Arsal, pograničnu sa Sirijom. Iz Sirije se pak slilo procenjenih 1,5 miliona izbeglica, najveći broj po glavi stanovnika u pojedinoj zemlji. Toliko mnoštvo, povrh turbulentne istorije odnosa između Bejruta i Damaska, izazvalo je burnu retoriku protiv izbeglica, koje libanski politički lideri sve više okrivljuju za zastoj u razvoju i lošu infrastrukturu.

Libanci će dva puta glasati na biralištima. Jednom za listu kandidata koji mogu biti iz različitih partija, a drugi put za pojedinaca unutar te liste. Ključni „igrači“ su Haririjev FM, partija koja zvanično nije vezana za sekte, ali je najpopularnija među sunitskim stanovništvom; Slobodni patriotski pokret (FPM), većinski hrišćana maronita, poznat kao Aunistički, po šefu države i u savezu sa Hezbolahom, kandidatom za čelnu poziciju; Napredna socijalistička stranka (PSP) Valida DŽumblat, vođe Druza; te Pokret Amal, poreklom šiitski i u bloku „8. mart“, uprkos kritičnim razlikama sa FPM.