Potreba Kremlja i evropska pohlepa: Kako Rusija zaobilazi sankcije i prodaje energiju EU?

Pitajte ih da li bi kupovali gas ili naftu koja je možda ruska, ali se prodaje pod drugom etiketom, i saznaćete da su već u pregovorima o kupovini.

Kao i kod careve nove odeće, ono što je važno je bajkovita priča koja se koristi za prikrivanje poslova koji se sada sklapaju za prodaju jeftinog ruskog gasa i nafte na unosnim evropskim tržištima, piše u analizi za CEPA.org, Aura Sabadus, novinarka specijalizovana za evropska energetska tržišta za Independent Commodity Intelligence Services (ICIS) sa sedištem u Londonu.

Otkako je Rusija započela punu invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine, izgubila je većinu svog evropskog tržišnog udela bilo zbog sankcija EU na izvoz nafte ili zbog samonanošenja štete, kao što je smanjenje isporuke gasa u neuspelim pokušajima da potkopa podršku Zapada Kijevu.

Napori Kremlja da pokrene velike projekte kao što je novi gasovod do Kine ili poveća proizvodnju tečnog prirodnog gasa (LNG) radi rebalansa svoje nesigurne finansijske situacije do sada nisu uspeli.

Bez obzira na to, naftu i gas je teško blokirati i oni nastavljaju da cure kroz zapadni režim sankcija – sve dok postoje jeftini proizvodi za prodaju i voljni kupci da otvore (zadnja) vrata, sve je moguće.

Zapamtite da molekuli gasa i sirova nafta ne dolaze sa nacionalnom zastavom. Oni su uglavnom neutralni po poreklu.

„Opcija ima“, navodi Sabadus.

Od invazije na Ukrajinu, Turska je u više navrata isticana kao „stanište“ za kamufliranje ruskog izvoza nafte, pomažući Moskvi da izbegne sankcije i proda naftu na međunarodnim tržištima.

Pošto šema radi prilično dobro, nema razloga da se ne ponovi na drugom mestu.

Više od godinu dana Turska pojačava izvoz gasa u Evropu.

Sam obim u kombinaciji sa prijavljenom sniženom prodajnom cenom smanjuje konkurentnost alternativnih zaliha.

S obzirom da Turska uvozi gas iz mnogih izvora, uključujući Rusiju, Azerbejdžan i Iran, kao i globalni LNG, lako je sakriti pravo poreklo gasa, iako, osim Rusije, teško da bi bilo koji drugi proizvođač mogao da nadmaši Gaspromove cene.

Poslednjih nedelja, turski ministar energetike bio je zauzet najavom novih ugovora o LNG-u sa respektabilnim međunarodnim naftnim kompanijama.

Oni će možda biti potrebni da bi se zamenio jedan od dugoročnih ugovora zemlje sa Rusijom o snabdevanju.

Oni takođe mogu pomoći Ankari da produži taj sporazum, istovremeno prikrivajući ruski gas u novonastajuću tursku „mešavinu“ izvora.

Malo dalje na istoku, dugogodišnji partner Turske, Azerbejdžan, takođe želi da otvori zadnja vrata.

Njegova proizvodnja nafte i gasa može biti ograničena, ali to ga ne sprečava da nudi bezbroj mogućnosti.

Predsedniku Ilhamu Alijevu sada se udvaraju i ukrajinski i ruski predsednik, pošto ta zemlja nudi tranzit gasa u Evropu preko Ukrajine, nakon što aktuelni ruski sporazum istekne 1. januara.

Godišnja proizvodnja Azerbejdžana od 48 milijardi kubnih metara (bcm) zadovoljila je spoljnu i domaću potražnju od oko 40 milijardi kubnih metara u 2023.

Iako bi Azerbejdžan mogao da poboljša svoje zelene akreditive uoči samita COP29 u Bakuu u novembru sumnja se da bi rezervni obim koji bi mogao da unovči bio dovoljan da zadovolji minimalne tranzitne potrebe Ukrajine koje se očekuju od 10-12 milijardi kubnih metara godišnje.

Ali to nije važno onima koji žele da prodaju bajkovitu priču da će Ukrajina tranzitirati azerbejdžanski gas.

U stvari, tržište je toliko navučeno na jeftine zalihe koje se sada nude da je u septembru, kada su ukrajinski i međunarodni mediji pogrešno izvestili da je Ukrajina pristala na tranzitni sporazum sa Azerbejdžanom, cene gasa odmah pale za 10 odsto.

Članci su povučeni, ali kompanije su ubeđene da će Ukrajina potpisati sporazum, iako, privatno, mnogi priznaju da će gas biti ruskog porekla, samo što će se prodavati pod drugom etiketom.

Možda imaju pravo.

Ranije ovog leta, Ukrajina je uvela sankcije protiv ruske nafte koja prolazi kroz njenu teritoriju. To je, kako se kasnije ispostavilo, bila samo lukavstvo.

Sankcije su bile usmerene na ruski Lukoil, ali ruska nafta i dalje nesmetano teče, iako pod drugim imenom.

Postignut je dogovor da Lukoil proda naftu mađarskom MOL-u koji preuzima gas na belorusko-ukrajinskoj granici pre nego što ga pošalje u druge delove Evrope.

Ne bi bilo iznenađujuće da MOL takođe gostuje u potencijalnom ugovoru o tranzitu gasa.

Kao i u slučaju tranzita nafte, mogao bi da kupuje gas na granicama Ukrajine sa Rusijom ili Belorusijom i da ga otprema u Evropu preko Ukrajine.

U stvari, MOL bi mogao biti jak kandidat za to, dajući dodatni sloj kredibiliteta priči da Ukrajina tranzitira azerbejdžanski gas u Evropu.

Kompanija je sada jedan od najvećih igrača u proizvodnim aktivnostima Azerbejdžana, potpisavši ovog meseca ugovor o razvoju rezervi gasa.

Da bi poboljšao svoju poziciju, možda će ponovo videti kako se put ukršta sa Lukoilom.

Ruski privatni proizvođač nafte ima 19,99 odsto udela u azerbejdžanskom gasnom projektu Šah Deniz.

Pošto se čini da se bogatstvo Lukoila menja, jer je sankcionisan u Ukrajini i suočava se sa preprekama za svoje bugarske rafinerske operacije, imalo bi smisla da povuče svoj udeo u azerbejdžanskom gasnom projektu Šah Deniz i proda ga MOL-u.

Uspešno širenje MOL-a može biti svedočanstvo njegove poslovne sposobnosti, ali će bliske veze Mađarske sa Kremljom takođe pomoći.

S obzirom na to da Brisel naizgled nerado blokira vrata, ruske opcije za povratak na evropska tržišta su različite i obilne.

Jedina prepreka bi bila, ironično, samo oslanjanje na druge da otvore zadnja vrata. Podela plena sa previše pomoćnika možda se,na kraju krajeva, neće pokazati tako profitabilnim, zaključuje autorka analize.