Povratak demokratiji i saveznicima

Umesto njih, dolazak Blinkena znači da je reč o autentičnom Bajdenovom čoveku od poverenja, s kojim je proveo poslednje dve decenije.

Karijeru je počeo u Savetu za nacionalnu bezbednost, a od 1994. do 1998. bio je Klintonov specijalni pomoćnik i viši direktor za strateško planiranje.

Od 1999. do 2001. bio je Klintonov specijalni savetnik za Evropu i Kanadu.

Dok je Bajden bio predsednik Odbora za spoljnu politiku, Blinken je bio njegov vodeći saradnik.

Kada je Bajden postao potpredsednik, Blinken je bio odmah do vodećih položaja u bezbednosti i spoljnoj politici, prvo kao zamenik državnog sekretara, a zatim savetnika za nacionalnu bezbednost.

Blinken se u septembru 2016. sreo i s tadašnjim predsednikom vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, odmah nakon Bajdenove posete Beogradu.

Tada je rekao da su za SAD dobri odnosi sa Srbijom „kao ključnom zemljom u regionu, veoma važni“ i pozdravio reforme koje se sprovode. On je naglasio i važnost „evropskog puta“ Srbije koji treba da „ubrza napredak celog regiona“.

Za Blinkenovo političko formiranje, veliku ulogu igrala je porodica.

Otac Donald Blinken je poznati investicioni bankar koji se oprobao u diplomatiji i školstvu.

Diplomirao je na Harvardu s najboljim ocenama

Zajedno sa porodicom Varburg osnovao je investicionu banku Pincus & Co, a bio je predsednik odbora Njujorškog državnog univerziteta.

U vreme jugoslovenske krize 1994-1998, bio je ambasador u Mađarskoj, odakle potiče njegova supruga.

Po okončanju diplomatske službe, postao je član Upravnog odbora Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti.

Njegov sin, Entoni, u to vreme počinje da radi u Klintonovom kabinetu kao lični savetnik za pitanja nacionalne bezbednosti.

Donald i Veronika (Vera) Blinken objavili su autobiografsku knjigu „Vera i ambasador“ u kojoj je Vera Blinken opisala nemačku okupaciju Mađarske, bekstvo iz nje 1950, a zatim događaje tokom devedesetih koji su promenili sudbinu zemlje i uticaj koji je američki ambasador imao na njen kurs.

Džo Bajden je o knjizi napisao: „Predsednik Klinton je mudro izabrao poslavši Donalda i Veru Blinken u Mađarsku. Ova knjiga služi kao podsetnik na bitnu ulogu koju ambasadori mogu da igraju u unapređivanju interesa naše zemlje na prekretnicama istorije. Njihov timski rad bio je dobar za Mađarsku.“

Donald Blinken u knjizi opisuje svoju ulogu u pripremama za Dejtonski sporazum, a posebno u njegovom sprovođenju i saradnji sa američkom armijom i najvišim oficirima u stacioniranju američke vojske.

General Krauč je preneo želju američkog Generalštaba da američka vojska koja će biti u Bosni bude stacionirana u Mađarskoj.

„Ako predsednik Klinton da zeleno svetlo za IFOR, hoćete li biti voljni i sposobni da nagovorite mađarsku vladu da nam dozvoli da svoje trupe stacioniramo u Mađarskoj“, pitao je general Krauč.

„Jasno je da sam se suočio s najtežom i najdelikatnijom odlukom u svojoj diplomatskoj karijeri. Povoljno glasanje mađarske Narodne skupštine nije bilo sigurno, ali svi moji instinkti nagoveštavali su da ga mogu dobiti. „Generale“, odgovorio sam, „kad budete spremni da nas zvanično pozovete i zatražite mađarsku saradnju, smatrajte da je to gotovo“, odgovorio je Donald Blinken.

Nekoliko godina ranije, kao tek diplomirani student Harvarda, Entoni Blinken je objavio knjigu „Ally Versus Ally: America, Europe, and the Siberian Pipeline Crisis“ koja predstavlja spor SAD i Evrope iz 1982. o podršci izgradnji sovjetskog naftovoda do Zapadne Evrope, za koju je renomirani „Forin afers“ naveo da predstavlja „živopisni izveštaj… prepun činjenica i dobro obrađenih i povezanih podataka“.

Blinken polazi od toga da će nova administracija da nasledi „ogroman haos“ u kojem je jasno da su SAD izgubile svoju „zvezdu vodilju“ i saveznike.

On veruje u snagu američkog vođstva i polazi od koncepcije „američkog sveta“ i „zapadne hemisfere“, pretpostavljajući da će se ostatak sveta, a posebno Evropa i države u usponu, rado pridružiti Americi u ostvarenju njenih strateških ciljeva.

Zbog toga, on kritikuje politiku „Prvo Amerika“ koja otuđuje saveznike od SAD i umanjuje njenu moć na međunarodnoj sceni.

Najočitiji primer je Kina. Kina je sada, posle Trampove vladavine, u „snažnijoj“, a SAD u „slabijoj“ poziciji. Kina smatra saveze ključnim izvorom američke snage, a to je nešto što one nemaju i ne žele.

SAD proizvode samo 25 odsto svetskog društvenog proizvoda, što je veoma blizu u suočavanju s Kinom, koja je sada na nešto više od 15 odsto.

Ali, zajedno sa Evropom i ostalim potencijalnim saveznicima, SAD bi imale oko 60 odsto svetskog društvenog proizvoda, što daje svima neuporedivu nadmoć nad Kinom.

Pitanje je, naravno, da li je ovo ispravna pretpostavka i da li će, na primer, Indija, na koju Blinken računa u sudaru s Kinom, želeti da se konfrontira sa susedom koji je jednaki demografski i ekonomski džin, kako bi SAD imale koristi od toga.

Osvrćući se na odnose s Rusijom, Blinken nije nagovestio da će oni moći brzo da se poboljšaju, već da će više nalikovati na hladnoratovsku politiku prema SSSR.

Kada je reč o Bliskom istoku, on obećava da će se, što se tiče utroška budžeta i vremena „raditi manje, a ne više“.

Izraelsko-palestinski odnosi vratiće se na koncepciju o dve države.

Politiku prema Iranu opisuje kao „šizofreno kretanje napred-nazad“ koje nije donelo nikakvih poboljšanja.

Novi pristup će biti sledeći: „Ako se Iran vrati ispunjavanju svojih obaveza, Džo Bajden će reći: ‘Trebalo bismo takođe i mi’, a zatim vratiti saveznike na našu stranu, dok oni sada nastavljaju da tvrde da postoji jednakost između Irana i Sjedinjenih Država, moleći nas oboje da se smirimo“.

„U trenutku kada je demokratijama najpotrebnije vođstvo, rekao bih da je to vođstvo Sjedinjenih Država, igrajući ulogu koju su igrale ranije, kao lider slobodnog sveta. Nažalost, imamo predsednika koji, prigrlivši autokrate i napuštajući demokrate, odgovara ovoj drugoj strani, navodi Blinken. Zato je predvideo da Globalni samit demokratije bude veliki prvi spoljnopolitički potez Bajdenove administracije.