Povratak monstruma: Staljinova senka nad Putinovom Rusijom

Opušteno sedeći na klupi, kip Staljina naginje se pozivajući prolaznike da sednu i razgovaraju s njim. Svojim držanjem i gestom čini se da tiranin istovremeno zamišljeno sluša i strpljivo nešto objašnjava, što je sušta suprotnost brutalnoj stvarnosti njegove vladavine.

Sada se širom Rusije može naći više od 100 spomenika Staljinu, većina ih je podignuta tokom 24-godišnje vladavine predsednika Vladimira Putina. Ali onaj u Naberžnje Čelniju možda najbliže prikazuje paradoksalnu vezu sa čovekom koji je umro pre 70 godina, ali čija zaostavština nastavlja da dotiče i čak oblikuje živote mnogih građana. A ključne stavke te zaostavštine manipuliše Putinov Kremlj dok promoviše etatističku, nacionalističku, militarizovanu viziju Rusije za koju mnogi analitičari kažu da je zapravo, iako ne ideološki, „neostaljinistička“.

„U današnjoj Rusiji, Lenjin je tek figura u mauzoleju i muzejima i ništa više“, napisao je 2020. u eseju za Ruski servis RSE Leonid Nevzlin, biznismen koji je iz Rusije pobegao u Izrael 2003. kada je Putin preuzeo naftnog giganta Jukos.

„Staljin je naša svakodnevnica. Putinov režim ima potpuno definisan odnos prema Staljinu, staljinistima, staljinizmu. Ta veza se prvenstveno vezuje za korijene režima. KGB (i druge sovjetske sigurnosne službe) ne mogu da budu protiv ‘Staljina’ kao ideje i prakse. Staljin je njihov patron, njihova sudbina i njihova biografija.“

„‘Staljin’ je specijalna operacija pod kojom se populacija uvlači u proces staljinizacije i regrutuje se da postane neostaljinistička“, napisao je. „U kulturno-psihološkom smislu, mi smo i dalje ostali staljinističko društvo.“

Nazivajući Staljina „velikim manipulatorom“, tatarski aktivista i politički analitičar Ruslan Aisin napisao je u avgustu esej za Idel.Realities RSE u kojem kaže da rusko nasleđe Staljina ono koje se tiče podčinjavanja, konformizma, individualne izolacije i prmeštanja.

V Naběrežnych Čelnach🇷🇺 umístili na pozemku soukromé školy bronzový pomník Stalina. Oficiální odhalení bude ale na jaře. Ovšem aktivní občané už se fotí a nemůžou se dočkat.https://t.co/Dzs0r6AlRR pic.twitter.com/qwrhvryBk4

— Roman M🐦 (@Fbeyeee) December 6, 2022

„Mi definitivno živimo Staljinovu zaostavštinu“, napisao je, „tu su glavne stvari strah, atomizacija, podčinjavanje i druga društvena zla“.

‘Nisam čuo ništa o tome’

Karijerni KGB oficir, Aleksej Solovjov je 1991. poslan u selo Smolenka na Delakom istoku kako bi proveo istragu arhivskih dokaza o žrtvama staljinističke represije koje su pogubljene i bačene u masovnu grobnicu u lokalnoj šumi. Istraga je izvođena u okviru ograničenih napora kasnog SSSR-a i ranog post sovjetskog vremena da se razotkriju zločini vlade protiv naroda u Sovjetskom Savezu za vreme Staljina.

„Polako smo išli kroz šumu, tiho razgovarali kada smo pod istopljenim snegom primetili udubljenje u zemljištu“, rekao je za RSE Solovjov koji sada ima 92 godine. „Prvo smo ih izbrojali osam, onda gotovo 20. U ulegnuću u zemlji smo otkrili krvave kože zeca koji je navodno bio žrtva lisice. Ali smo takođe otkrili kost koja nije izgledala kao da je zečja. Poslali smo je na ispitivanje, i ispostavilo se da je ljudska.“

Tokom narednih meseci, tim je otkrio 50 primitivnih masovnih grobnica sa najmanje, 2.500 ljudskih ostataka koji su nepravedno pogubljeni 1937-38. Stručnjaci procenjuju da je najmanje 8.000 ljudi zakopano u šumi, iako je istraga odavno prestala.

Prema navodima Solovjova, ekspedicija je imala utemeljenje u razgovoru koji je 1980. godine vodio sa bivšim oficirom iz sigurnosne službe tokom Staljinove ere čiji identitet je obećao da neće nikada otkriti.

„Izgledao je bolestan i odsutan“, priseća se Solovjov. „Ono što sam čuo bilo je iznenađujuće i zastrašujuće. Rekao je da očekuje da će brzo umreti i osećao je potrebu da podeli te informacije i ispriča o tim strašnim dešavanjima.“

Čovek, koji je bio policijski narednik u Staljinovoj taknoj policiji NKVD, rekao je da ga je pozvao major NKVD-a i dao mu zadatak da „izvrši kazne nad neprijateljima naroda“.

„Streljali smo ih u zatvoru svake noći, uključujući praznike“, priseća se Solovjov da mu je rekao taj čovek. Svake noći zatvor je dobijao listu za pogubljenja koju je potpisao načelnik Čitinskog regionalnog NKVD-a Grigoroj Horhorin. I Horhorin je sam bio uhapšen 1938. godine i umro je u zatvoru u martu 1939.

„Oni koji su osuđeni na smrt nisu znali šta im je sudbina: Sudovi su se tajno sastajali i nisu iznosili presude osuđenicima“, rekao je Solovjov. „Čuvari su odveli osuđenike u podrum“, gde su ih „streljali pucanjem iz revolvera u potiljak“.

„Bivši NKVD oficir nije mogao da mi kaže gde su pokopana njihova tela“, dodao je. „Nije znao.“

Danas postoji mali neformalni spomenik u šumi sa imenima nekih od žrtava koje su tu sahranjene. Ali malo lokalnog stanovništva zna nešto o tome.

„Čula sam da ima spomenik“, rekla je Jelena Sedova, stanovnica Smolenka udaljenom 15 kilometara od Čita i u kojem živi oko 10.000 ljudi, „Ali nikada nisam bila tamo“, dodala je.

Jedan 22-godišnjak koji je tražio da se ne objavljuje njegovo ime rekao je da ne zna ništa o lokaciji u šumi.

„Nisam znao da postoji spomenik gde je neko sahranjen“, rekao je on za RSE. „Represije? Ubijali su ljude ovde? Ko bi rekao. Nisam čuo ništa o tome.“

Uprkos njegovom zastrašujućem iskustvu susreta sa dželatom NKVD-a i istražijući masovne grobnice Smolenka, Solovjov pozdravlja današnju rehabilitaciju Stanljina.

„Staljin je u svoje vreme bio mudar političar, a oni koji ga kritikuju samo žele da ukaljaju ideju komunizma i naše veličanstvene prošlosti“, rekao je on. „Destaljinizacija je potrebna samo onima koji žele da pažnju ruskih građana skrenu sa ozbiljnih neuspeha postsovjetskih reformi. Narodu to nije potrebno.“

„Represije su bile užasna stranica naše istorije“, priznaje. „Ali svaki režim ima svoje greške i tamne strane. Moramo da razgovaramo o svim dobrim stvarima koje su se dešavale pod Staljinom. A bilo ih je mnogo. Iako se može reći da je država u to vreme izgrađena na radu potlačenih. Ponekad morate da se žrtvujete kako biste postigli određene ciljeve.“

Oleg Ječmenjev je diplomirani student istorije na Zabajkalskom državnom univerzitetu u Čiti. Mnogi njegovi predavači su, kako je rekao, „aktivni putinisti“. Seća se rasprava o Staljinovim zločinima sa jednim predavačem koji je na kraju rekao da „iako su stvari bile loše, u suprotnom bi bilo još gore“.

„Nažalost, postalo je uobičajeno da se hvali Staljinova era jer ljudi ne poznaju istinu o logorima i represiji“, rekao je Jačmenov. „Sada, ako želim da dobijem informacije o onima koji su pogubljeni i ako odem u arhiv, uskoro se pojavljuju ljudi sa epoletama i pitaju da li sam ja „strani agent“ koji pokušava da ukalja Staljina, ponos Rusije.“

Poštovanje i strah

Rehabilitacija Staljina bila je sastavni deo Putinove ere od kada je bivši KGB oficir došao na vlast gotovo pre četvrt veka. Nezavisna agencija za ispitivanje javnog mnijenja Levada centar, 1990-ih je počela da pita Ruse da imenuju „najveću ličnost svih vremena i naroda“. Sovjetski diktator je 1994. godine dobio 20 procenata ispitanika i uzeo četvrto mesto na rang listi. Međutim, do 2012. preuzeo je prvo mesto na kojem se i danas nalazi. Staljin je do 2021. godine bio izbor više od 40 odsto Rusa, dok je 2023. njega izdvojilo 47 odsto Rusa rekavši da na Staljina gleda sa „poštovanjem“.

„Poštovanje u savremenom jeziku označava toplo, iskreno osećanje ali takođe i priznanje superiornosti predmeta poštovanja“, napisao je šef analitike Levada centra, Aleksej Levinson u eseju u avgustu mesecu. „Plaše nas se, što je danas uobičajeno da znači da nas poštuju. I često se pojavljuje među odgovorima na pitanja o Staljinu.“

Manipulacija od strane Kremlja Staljinovim imidžom i psihološkim nasleđem sovjetskog iskustva za ruski narod je evoluirala od kada je Putin prvi put postao predsednik poslednjeg dana 1999. godine, kažu posmatrači. U prvim godinama Staljin je promovisan kao „efikasan menadžer“ koji je doveo Sovjetski Savez do pobede nad nacističkom Nemačkom. Njegov imidž je skoro uvek bio vezan za Drugi svetski rat, sve češće se pojavljivao na banerima i posterima što ilustruje veličanje sovjetske uloge i ratu od strane Putinove vlade.

Međutim, tokom vremena, bliska veza između Staljina i rata je olabavljena, a Staljin i staljinističke slike se pojavljuju u mnogo širem kontekstu od reklama do umetnosti. On zauzima istaknuto i pozitivno mesto u šovinističkim izložbama „Rusija: Moja istorija“ koje postavlja vlada širom zemlje.

U eri „glasnosti“ pod sovetskim liderom Mihailom Gorbačovim, Staljin se uveliko pojavljivao u kontekstu osuđivanja njegovih zločina kako su se pojavljivali užasavajući detalji i postao je tema dijaloga u medijima širom zemlje. Danas, kažu analitičari, postao je potpuno normalizovan u svakodnevnim životima Rusa.

„Staljin se konstantno pojavljuje u javnom prostoru“, rekao je a RSE 2021. Denis Volkov, direktor Levada centra. „Folklorista Aleksandr Arhipov je prebrojao gotovo 150 spomenika. Delimično te su inicijative samonikle. Ponekad pomaže Komunistička partija, ali u osnovi to je samonikli staljinizam. Nostalgija za šefom, za čvrstom rukom.“

Pod Putinom, Rusija je došla do stanja koje se može opisati kao „zreli autoritarizam“ rekao je biolog Ilja Kolmanovski, koji je kreirao mnoge naučno-obrazovne programe.

Efekat je na javnost je takav da „društvo ne živi svakodnevni život, već postoji u mobilisanom stanju“, rekao je. „Država drži ljude u stanju mobilizacije, pod pretnjom napada, koji zauzvrat opravdava autokratiju i neophodnost čvrste ruke.“

Paralelno sa rehabilitacijom Staljina, Rusija je takođe svedočila povratku Feliksa Džeržinskog, zloglasnog osnivača tajne sovjetske policije i nemilosrdni praktičara političkog terora. Pučko uništenje masivnog kipa Džeržinskog koji je stajao ispred sedišta KGB-a na moskovskom trgu Lubjanka u avgustu 1991. u to vreme je viđeno kao odlučno odbacivanje autoritarizma i represije.

Ali u septembru, malo manja verzija pompezne statue je otkrivena ispred moskovskog sedišta spoljnoobaveštajne službe SVR. Direktor SRV-a Sergej Nariškin, bivši KGB oficir i Putinov saveznik koji je vodio vladinu komisiju za istorijske istine od 2009. do 2012., predsedavao je tim događajem.

Džeržinsky je „sanjao o stvaranju budućnosti koja se bazira na principima dobrote i pravde“, rekao je Narišin okupljenim obaveštajnim oficirima.

Oko mesec dana kasnije, 24. oktobra, Staljinova bista je otkrivena u dečjem parku u gradu Orlovu u centralnoj regiji Kirov. Ceremoniji je prisustvovao Staljinov praunuk, Selim Bensad, i nećak Džeržinskog, Vladimir Džeržinski. Gradonačelnik je rekao da je lokacija za spomenik odabrana jer je „za vreme sovetske vladavine na tom istom mestu bio spomenik Staljinu“. Lokalni mediji su izvestili da „ne podržavaju svi građani ovu inicijativu“ i da su žalbe poslane lokalnom tužiocu.

Priča o dva muzeja

U junu 2020. komunistički biznismen po imenu Aleksij Zorov postavio je bronzanu statuu Staljina visoku tri metra na privatnom zemljištu u gradu Boru, direktno preko puta rijege Volge i regionalnog glavnog grada Nižnji Novogoroda. Gradonačelnik Bora Aleksand Kiseljov se požalio na statuu, koja je podignuta bez dozvole i tražio od policije da istraži taj slučaj. Policijski inspektori su nekoliko dana kasnije prijavili da nisu našli dokaze o kršenju zakona jer je statua bila „dekorativna vrtna figura“. Statua je ostala na mestu.

Tri godine kasnije, prošlog juna, Zorov je počeo da na istom mestu gradi privatni muzejski kompleks koji je nazvao Staljinov centar. Novinarima je rekao da će muzej izlagati predmete iz njegove „lične kolekcije“. Kada je projekat prvi put najavljen 2021. izazvao je živu raspravu na lokalnim društvenim mrežama.

„To je deo naše istorije“, napisao je jedan korisnik, „i, usput budi rečeno, nije najgori deo. To je epoha izgradnje velikog SSSR-a. Do sada, imamo samo spomenik njegovoj propasti, Jeljcinov centar.“

Otvoren u političkoj bazi Borisa Jeljcina u Jekaterinburgu 2015, Jeljcinov centar su dugo kritikovali ruski nacionalisti i komunisti. Kandidat Komunističke partije Pavel Grudunin je 2018. pozvao na njegovo zatvaranje. U junu je ministarstvo pravde najavilo da je centar pod istragom u vezi sa drakonskim zakonom o „stranim agentima“.

„Trebali ste da izgradite (Staljinov centar) preko puta ulice Jeljcinovog centra“, napisao je drugi korisnik. „Onda možemo da poredimo broj posetilaca.“

Prema ogranku Komunističke partije u Boru, očekuje se da će „ispostava“ Staljinovog centra biti otvoren u gradu Barnaulu na jugu Sibira.

„Dobijamo zahteve i iz drugih regija Rusije“, stoji u saopštenju stranke.

Komunisti Rusije, mala staljinistička partija koja nije povezana sa mnogo većom Komunističkom partijom Rusije, je 16. decembra, otvorena u Barnaulu. Na otkrivanju, regionalni zastupnik Sergej Matasov obećao je „da će se obračunati na staljinistički način“ s pristalicama Jeljcina i zatvorenim opozicionim liderom Aleksejem Navaljnim. Prvi eksponat u novom centru bila je Staljinova bista iz Matasovljeve lične zbirke koja je 2017. pronađena zakopana u šumi.

„Staljin živi u svima nama“, rekao je za Siberia.Realities RSE jedan posetilac.

Gotovo 6.000 kilometara istočno od Bora, naselje Debin u regiji Magadan, sa stanovništvom od 700 ljudi, stoji na obalama reke Kolime. Osnovano je 1935. upravo je bilo veliki radni logot gde su zatvorenici bili prisiljavani da kopaju zlato u neopisivim uslovima. Naseljem dominira trošna trospratnica od cigle u kojoj je danas smeštena bolnica za pacijente oboljele od tuberkuloze.

„To je istorijska zgrada“, rekao je istoričar Ivan Džuha. „U to vreme, to je bila najveća zgrada u regiji Kolima. U njoj su živeli zatvorski čuvari… Kasnije su ovde otvorili bolnicu, i, nekim čudom, Varlam Šalamov je poslan ovde. On je bukvalno bio mrtvac koji hoda, čovek osuđen na smrt, gotovo da je „dosegao socijalizam“ kako je govorio vic iz tog vremena, ali u ovoj bolnici, vraćen je u život, i tu je pisao svoje pesme i priče iako je još uvek bio zatvorenik.“

Šalamov, koji je umro 1982. proveo je gotovo većinu vremena od 1937. do 1951. kao zatvorenik u regiji Kolima. Preživeo je jer je doktor odlučio da ga obuči za medicinskog tehničara, omogućavajući mu da radi u bolnici poslednjih pet godina zatvoreništva. Nije mu dozvoljeno da se vrati u evropski deo Rusije, zapadno od Urala, sve do Staljinove smrti, 1953.

Njegova kolekcija priča od šest tomova, Kolimske priče, nije objavljena u Sovjetskom Savezu sve do 1987. i vremenu glasnosti. Kolekcija je nazvana „konačna hronika“ svakodnevnice u Staljinovim radni logorima.

„Šalamova sudbina je moćna i tragična“, rekla je Magadan, profesorica geologije Irina Žulanova. „Njegova tragedija te tragedija cele naše zemlje. I niko osim njega nije tako precizno i sposobno pisao o Kolimi i celokupnoj suštini staljinističke mašinerije. Niko. Čak nam (Aleksandar) Solženjicin, po mom mišljenju, nije toliko govorio o represijama.“

Lokalni entuzijasti poput Džuhe i Žulanove su 2005. stvorili mini-muzej posvećen Šalamovu u bolnici u kojoj je živeo, radio i pisao. Jedan soba posvećena je brojnim artefaktima iz svakodnevnog života zatvorenika gulaga, poput alata za prisilni rad, kao i originalne predmete iz Šalamovljeve biblioteke te kopije njegovih rukopisa i beležnica.

Međutim, u novembru lokalne vlasti su bez objašnjenja zatvorile muzej. Džuha veruje da je taj potez potstakao članak o muzeju u novinama koji je privukao značajnu pažnju na katastrofalno stanje same bolnice.

„Uoči (predsedničkih izbora u martu 2024.) vlastima nije bio potreban skandal“, rekao je Džuha. „Glavni doktor se čuo sa regionalnim ministrom, Kasnije se uključio i sam guverner. Na kraju je muzej, koji je više od 20 godina građen naporima lokalnog stanovništva i istoričara, zatvoren.“

Zatvorenici u bolnici i regionalnom ministarstvu zdravlja prekinuli su vezu kada je dopisnik RSE nazvao tražeći komentar. Nekoliko meštana je za RSE izjavilo da im je glavna doktorka Natalija Sidorenko rekla da to nije njena odluka. Lokalni mediji su citirali saopštenje ministarstva zdravstva u kojem se kaže da je muzej zatvoren jer se nalazi u bolnici u kojoj su pacijenti, uključujući decu, ugrozili zdravlje. U saopštenju se dodaje da će artefakti iz muzeja biti proučavani, a oni za koje se utvrdi da „imaju istorijsko-kulturni značaj“ biće poslati u Magadan.

„Tema represije iz Staljinove ere se ovih dana aktivno potiskuje“, rekla je Žulanova. „Jer ponovo živimo u kriminalnoj državi. Putin je skroz zao. Ja sam dovoljno stara da sam živela pod Staljinom. Rođena sam izvan Staljingrada 1942. Bila sam u četvrtom razredu kada je Staljin umro 1953. Sada vidim da se ljudi ponovo plaše i više vole da ćute.“

„Što se tiče muzeja“, rekla je, „govori o jedinstvenom životu i besprekornoj ličnosti. Ljudi moraju da znaju svoju istoriju. I to da nepokolebljivi ljudi postoje.“

‘Sukob vrednosti’

Od kako je Putin pokrenuo invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. vandalizovano je na desetine spomenika žrtvama staljinizma, zvanične vlasti su ih uništile ili uklonile. Projekat „Poslednja adresa“, koja predstavlja male spomen ploče na zgrade u kojima su živele žrtve političke represije pod Staljinom, izveštava da ploča, „praktično svake nedelje, nestaje“.

Aleksandra Polivanova šefica organizacije za ljudska prava Memorijal, rekla je za RSE da zemlja prolazi kroz „vrlo važan sukob vrednosti“.

Memorijal, koji dokumentuje i proučava Staljinovu represiju i koji je 2022. dobio Nobelovu nagradu za mir, je 2021. zatvoren u Rusiji jer je navodno kršio zakon o „stranim agentima“. Na saslušanju o likvidaciji Memorijala u glavnom sudu u Moskvi, tužilac je, kako je ispalo, otkrio glavni razlog zašto ih progoni Putinova vlada.

„Memorijal kalja našu istoriju“, rekao je. „Prisiljava nas, generaciju pobednika i naslednika pobednika, da opravdava našu istoriju.“

„Kad god se izvede neki naročito užasan napad na gradove u Ukrajini, kada rakete padnu na stanove u blokovima i nastrada veliki broj ljudi, Rusi počnu da donose cveće na spomenike“, rekla je Polivanova. „Obično ih donose na spomenike ukrajinskim pesnicima, Lesji Ukrajinki ili Tarasu Ševčenku, ali takođe često odnose cveće kod spomenika sovjetskom teroru.“

„ljudi spontano povezuju zločine trenutne ruske vlade sa onim iz sovjetskog vremena. Oni uviđaju neku vrstu vrlo važnog stepena u shvatanju sovjetskog terora“, dodala je.

Memorial, rekla je, beleži povećanje broja zahteva ljudi koji traže informacije o njihovim precima koji su ubijeni ili su nestali za vreme Staljina. Polivanova veruje da su neki od ovih ljudi istraživali istoriju njihovih porodica kako bi „sebe stavili z ravan sa onima koji su bili pod represijom a ne onima koji su bili počinitelji – kako bi se, makar malo, distancirali od agresora (u ratu u Ukrajini).“

Aktivista i komentator Sergej Pahromenko rekao je da ovaj sukob vrednosti pokazuje uspeh i važnost rada koji je Memorijal obavljao više od tri decenije i uključivao je „ogroman broj ljudi“.

Memorijal je „radio na tome da okupi ljude oko ovih ideja, da o njima razgovara sa decom, da uključi decu u takmičenja u esejima, da natera ljude da poučavaju istoriju svog grada, svoje ulice i da sami otkriju gorke stranice tamo i razgovaraju o krivici i nepravdi“, rekao je Parhomenko. „A ovo je duboko prihvatljivo za Putinov režim.“