„Tramp je ponizio svoje neprijatelje“: Analiza novog poglavlja Trampove karijere i američkog predsedništva

Demokrate su upozoravale da su Tramp i njegove pristalice spremni da otmu demokratiju.

Sada moraju sa žaljenjem da priznaju drugu realnost: Trampov pokret, ma koliko ovo zgrozilo protivnike, moćan je izraz demokratije, piše Džon F. Haris, global urednik Politico.

Potpredsednica Kamala Haris je možda bila nesavršen kandidat ali je savršeno dobro iznela suštinski demokratski argument: Trampova era je bila nešto što je trebalo da se skine sa nacionalne tacne.

Ali, za sada, moraju da jedu to što je na nacionalnm tanjiru.

Ne mora samo Haris da računa sa realnošću da je Tramp reagovao na nacionalno raspoloženje verodostojnije za veći deo Amerikanaca nego ona.

Tramp je anatema za solidnu većinu diplomiranih studenata, uključujući veliki broj konzervativaca i tradicionalnih republikanaca.

Ovi birači šalju svoju decu u kampuse gde je odbojnost prema Trampu deo vere.

Novinski mediji su uglavnom zaključili da, zbog ozbiljnosti Trampove pretnje američkim normama uključujući i činjenicu da je on osuđeni prestupnik, je on lažov i potencijalni despot.

Utorak uveče je dao odgovor na to koliko bi politika denunciranja razvodnila Trampovu podršku. I to je postavilo novo pitanje njegovim protivnicima: šta sad?

Ova godina sigurno mora da ubedi i poslednje sumnjičavce u nešto što je bilo očigledno Trampovim pristalicama od trenutka kada je prvi put izneo svoje predsedničke ambicije 2015.: On nije samo kandidat slavne ličnosti, već lider političkog pokreta.

Razlika je važna. Konvencionalni političari mogu da vide da im karijere nestaju za trenutak pre kontroverzi i neuspeha. Vođe pokreta — retke ličnosti u američkoj istoriji — crpe svoju energiju iz dubokih izvora kulturnog identiteta, tuge i težnje.

Poput uragana nad tropskim vodama, oni zapravo postaju jači od kontroverzi i neuspeha.

Tramp je izgubio izbore 2020. i opozvan je zbog mešanja u miran prenos vlasti, a sve vreme nikada nije izgubio kontrolu nad Republikanskom strankom.

Haris sada čeka samo pravi trenutak da javno prizna da je izgubila izbore 2024. Koliko će demokrata koji su je prigrlili pre 48 sati biti spremni da je podrže ako odluči da se ponovo kandiduje 2028? Gotovo je sigurno da je ona jednokratna ponuda.

To što Tramp predstavlja pokret – a ne stihijski splet okolnosti – je ono što je promaklo političarima poput bivšeg lidera većine u Senatu Miča Mekonela.

„Prislonio je pištolj na glavu i povukao okidač“, rekao je Mekonel o Trampu u satima nakon nereda 6. januara 2021. na Kapitolu.

Citat, iz knjige mojih kolega Džonatana Martina i Aleksandra Bernsa „Ovo neće proći“, jasno je pokazao da Mekonel misli da je Tramp gotov – i da republikanci iz establišmenta poput njega ne trebaju ništa više da bi olakšali proces.

„Demokrate će se u ime nas pobrinuti za kučkinog sina.

Ali ne.

Mekonel neće čuti da mu se ja podrugujem. Mesec dana nakon izbora 2020, mesec dana pre nereda, napisao sam kolumnu pod naslovom „Opusti se, povratak Trampa 2024. se neće dogoditi“.

Posle 6. januara, jedan politički operativac koga poštujem i koji je bio skeptičan prema kolumni kada je objavljena nazvao me je uz reč hvale: „Pa, to je bila jedna od pametnijih kolumna koje ćete ikada napisati. U stvari, to će se smatrati jednim od najglupljih“.

Ali ja sam imao teoriju slučaja za svoje viđenje. Radilo se o tome da je Tramp predstavljao određeni američki tip političara — od Džordža Volasa do Džoa Makartija ili, još benignije, Rosa Peroa.

Ove brojke kao i obično dodiruju autentične struje protiv elita i politike. Obično imaju trenutke kada se poput komete kreću nebom, uzrokujući da se konvencionalni političari zgrče i drhte.

Onda ovi populistički odmetnici brzo nestaju jer zapravo ne rezonuju sa dubljim dimenzijama američkog karaktera.

U ovom pogledu, entuzijazam za takve figure je ekvivalent putovanju u Las Vegas. Ljudi podivljaju tokom vikenda, pa čak i rade stvari koje bi ih mogle osramotiti u drugim okolnostima.

Zatim se vraćaju kući svom uobičajenom životu.

Ono što ovi izbori pokazuju je da, za razliku od onoga u šta smo Mekonel i ja nekada verovali, Tramp duboko rezonuje sa dubljim dimenzijama američkog karaktera.

Ono što je sada centralni deo ovog lika je ono što sam nazvao paradoks prezira: ljudi su privučeni Trampom i prezirom koji on izražava prema svojim protivnicima, posebno liberalnim političarima i medijima, upravo zbog prezira koji on privlači zauzvrat.

Ovo je krajnja linija njegove politike.

Implikacije su oštre. Za značajan deo njegovih pristalica, on nije pobedio 2016. uprkos njegovoj ozloglašenoj primedbi o hvatanju žena za intimna mesta, ili 2024. uprkos njegovom poricanju izbora.

Pobedio je u izvesnoj meri zbog ovih stvari – i ogorčenja koje su izazvali.

Sada je, međutim, pred Trampom novi izazov. Veliki deo njegove političke energije potiče od žrtve – percepcije da se hrabro bori protiv ukorenjenih snaga.

Kako to sada funkcioniše, u svetlu realnosti da je on nedvosmisleno pobedio te snage?

Političar pokreta postao je prvi političar koji se vratio u Belu kuću nakon što ju je izgubio od izbora Grovera Klivlenda 1892. godine, koji očigledno nije bio političar pokreta ili kult ličnosti.

Pred nama je novo poglavlje Trampove karijere i novo poglavlje američkog predsedavanja.