Pravno načelo corpus delicti: Može li se muž nestale Srpkinje u SAD-u izvući ako se telo nikad ne pronađe?

Agenticu za nekretnine (39) je poslednji put video njen suprug Brajan Volši, koji tvrdi da je napustila njihov dom u Kohasetu u Masačusetsu zbog „hitnog posla” u prestonici Vašingtonu. Međutim, ona nikada nije ušla u avion, a njen nestanak je prijavljen 4. januara, piše Njujork post.

Policija: Imamo jake posredne dokaze protiv muža

U međuvremenu, njen suprug je optužen za ubistvo, iako se potraga za njenim telom nastavlja. Policija je saopštila da ima jake posredne dokaze protiv Brajana – od genetskog materijala do snimka nadzora na kojem kupuje sredstva za čišćenje do njegove uznemirujuće istorije pretraživanja interneta – ali se on izjasnio da nije kriv za njeno ubistvo.

Bivši vašingtonski tužilac Tomas Tad DiBiase rekao je za The Post da su tužioci u nepovoljnijem položaju jer ne postoji telo, ali i dalje mogu da obezbede osuđujuću presudu.

Dok mnogi ljudi pogrešno veruju da je potrebno pronaći telo da bi se dokazalo da je zločin počinjen, DiBiase je rekao da je to daleko od istine i ukazao na sopstveno istraživanje, koje je zaključilo da slučajevi ubistava bez tela imaju 86 posto osuđujućih presuda, u poređenju sa 70 posto za sva ubistva u celini.

DiBiase, koji je radio u kancelariji okružnog tužioca više od 10 godina, vodio je drugi slučaj ubistva bez tela u istoriji svog okruga. U međuvremenu, postao je vodeći stručnjak za ovu temu, držeći predavanja tužiocima i policijskim istražiteljima širom zemlje o tome kako obezbediti osude za ubistvo u odsustvu posmrtnih ostataka žrtve.

Zašto je teško nekoga osuditi za ubistvo ako nema tela?

Dalje je za The Post objasnio komplikacije ubistva nakon kojeg telo nije pronađeno, kao i šta se može očekivati u slučaju Valsha.

Iako istorija procesuiranja ubistava nakon kojih nisu pronađena tela u SAD datira još od ranog 19. veka, takva suđenja su bila relativno retka. „Kada nemate telo, nemate najbolje dokaze u slučaju ubistva“, rekao je DiBiase za The Post.

DiBiase je rekao da odsustvo tela žrtve donosi dodatni nivo izazova na sudu jer zahteva od tužilaca da dokažu ne samo da je optuženi počinio zločin, već i da je žrtva zaista umrla, piše IndexHR.

„Ako nema tela, morate pokazati dovoljno dokaza da porota poveruje ne samo da je osoba mrtva, već i da je osoba koja sedi na sudu ta koja je to uradila“, rekao je DiBiase, nastavljajući:

„Kada nemate telo, ne znate tačno kada je osoba ubijena, možda ne znate kako je ubijena, ni gde je ubijena.
DiBiaseovu procenu podržala je Lise Dadio, penzionisani policijski poručnik koji sada predaje na Univerzitetu u Nju Hejvenu.

„Pronalaženje tela može da pruži mnogo fizičkih dokaza u slučaju. Kada se telo pronađe, u većini slučajeva lekar ili mrtvozornik mogu da utvrde uzrok i način smrti, što je direktno povezano sa optužbama protiv pojedinca“, Dadio je objasnio.

Pravno načelo corpus delicti

Ali dok nedostatak tela žrtve predstavlja izazov za istražitelje i tužioce, sposobnost da se podnese optužnica za ubistvo na sudu i donese osuđujuća presuda zavisi od pravnog principa corpus delicti.

Prema Institutu za pravne informacije Cornell Lav School, corpus delicti nalaže da optuženi ne može biti osuđen za krivično delo bez dovoljno dokaza da je krivično delo zaista počinjeno. U nedostatku posmrtnih ostataka žrtve, slučajevi ubistava se oslanjaju na druge ubedljive fizičke i posredne dokaze.

Jedan od prvih savremenih slučajeva koji je doneo korpus delikti u javnu svest bio je slučaj Roberta Leonarda Juinga Skota, koji je 1957. osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva svoje supruge Evelin Trosbi Skot, koja je poslednji put viđena 1955. godine.

Pošto Evelinini ostaci nikada nisu pronađeni, Skotova osuda delimično je zavisila od činjenice da su njene naočare, proteze i drugi lični predmeti pronađeni u blizini peći na imanju para Bel Air.

Iako je Skot nekoliko godina poricao da je ubio Evelin, njegova čitulja u Njujork tajmsu navodi da je priznao zločin spisateljici Dajani Vagner nakon što je pušten na uslovnu slobodu 1978. godine.

U svom intervjuu za The Post, DiBiase je tvrdio da je u poslednjih 200 godina u Sjedinjenim Državama bilo 576 suđenja za ubistvo, a da telo žrtve nije pronađeno – više od polovine se dogodilo nakon 2000. godine.

DiBiase je pripisao povećanje krivičnog gonjenja napretku tehnologije, uključujući sve veću ulogu DNK dokaza, forenzike kao što su otisci prstiju i elektronski ili onlajn tragovi koji uključuju podatke o lokaciji, snimke nadzornih kamera, transakcije na bankomatima i mobilne telefone — koji prate lokaciju korisnika i prenose mnogo ličnih podataka.

Šta je policija do sada pronašla o mužu koji je osumnjičen da je ubio Anu Volš?

I genetski i digitalni dokazi igrali su važnu ulogu u optužbama protiv Brajana Volšea. Na njegovom suđenju prošle nedelje, pomoćnica okružnog tužioca Lin Beland rekla je okružnom sudu u Kvinsi da je DNK Ane i Brajana pronađen na krvavim papučama i kombinezonu koji su nekoliko dana ranije otkriveni u kontejneru za smeće u Pibodiju.

Otkopana su dva umrljana predmeta zajedno sa drugim sumnjivim predmetima, uključujući testeru za metal, sekiru i tepih. Snimci nadzora od dana nakon što je Ana poslednji put viđena takođe su uhvatili Brajana kako stavlja dva druga seta teških vreća za smeće u nasumične kontejnere.

Beland je rekao sudu da je sadržaj tih torbi – u kojima su možda bili i Anini ostaci – već bio spaljen kada je policija došla do njih.

Zajedno sa DNK i sumnjivim video snimkom, Beland je detaljno opisao Brajanovu jezivu istoriju pretraživanja interneta. U ranim jutarnjim satima 1. januara, otac troje dece je navodno koristio iPad svog sina za Gugl pretragu „koliko dugo pre nego što telo počne da smrdi?“ i „kako sprečiti propadanje tela?“. Tražio je i „koliko je potrebno da se nasledi neko ko je nestao”.

Jezive istrage su se nastavile tokom dana i ostatka nedelje, uz dodatna pitanja koja uključuju „koliko dugo DNK traje?“, „rasparčavanje i najbolji načini za odlaganje tela“ i „možete li biti optuženi za ubistvo ako ne telo pronađeno?“. Tražio je i „najbolju državu za razvod“ 27. decembra, samo nekoliko dana pre nego što je Ana nestala.

„Verovatno je raskomadao telo i bacio ga”

„Umesto razvoda, veruje se da je Brajan Volš raskomadao Anu Volš i zbrisao njeno telo“, zaključio je Beland.

„Volše je uradio sve što nije trebalo da uradi kada je započeo ove neverovatno idiotske pretrage na Guglu“, rekao je DiBiase o strašnim dokazima: „Sada je mogao da napiše uputstva o tome kako da bezuspešno prikrije ubistvo gde nije pronađeno telo“.

DiBiase je takođe primetio da mnogi od ovih slučajeva potiču od nasilja u porodici: „Muž je najočigledniji osumnjičeni.

Dok saga o Volšeu trenutno dominira nacionalnim naslovima, DiBiase je rekao da je većina čitalaca verovatno više upoznata sa nerešenim suđenjima za ubistvo nego što shvataju.