Da li je moguće ukinuti pravo veta u Savetu bezbednosti UN?

Mnogi mediji i posmatrači već su požurili da izveštavaju da usvajanje pakta znači početak radikalne reforme UN-a.

Najinteresantnije pitanje je kako će Savet bezbednosti UN biti modifikovan i šta će se desiti sa pravom veta njegovih stalnih članica, navodi u kolumni za The Moscow Times Boris Bondarev, diplomata u penziji i stručnjak za neširenje nuklearnog oružja, razoružanje i kontrolu naoružanja.

Stvarnost izgleda malo manje ružičasto, navodi.

Ovaj pakt je samo skup političkih obaveza koje države članice UN preduzimaju.

Političke obaveze, za razliku od zakonskih, ne nose nikakve pravne posledice za neispunjenje za one koji su ih prihvatili.

Tokom istorije UN-a, zemlje članice organizacije su napravile ogroman broj takvih obaveza. A stvari su mnogo bolje sa kvantitetom nego sa efikasnošću.

Na primer, 2000. godine, Milenijumski samit je usvojio ambiciozne Milenijumske razvojne ciljeve, prema kojima je do 2015. trebalo da se postigne ozbiljan društveno-ekonomski napredak širom sveta.

Konkretno, siromaštvo je trebalo da se prepolovi.

U 2015. godini, UN su morale priznati da nisu svi zadaci završeni, plan nije uspeo.

Tada su postavljeni novi ciljevi – Ciljevi održivog razvoja, koji bi trebalo da budu ostvareni do 2030. koji se, uzgred, pominju u nekoliko odredbi na početku Pakta za budućnost, gde se zemlje ponovo obavezuju da će uložiti dodatne napore kako bi se ti ciljevi postigli.

Generalno, takvi dokumenti se često usvajaju, ali njihova primena ostavlja mnogo da se poželi. Nema ubedljivih razloga da se očekuje da će novi pakt biti nešto izuzetno i da će biti u potpunosti sproveden.

Ali da vidimo šta će države članice UN uraditi sa Savetom bezbednosti.

Namera da se članstvo u Savetu bezbednosti proširi sa sadašnjih 15 članica na neodređeni broj kako bi se uravnotežila geografska i regionalna zastupljenost nije od suštinskog značaja za povećanje efikasnosti.

Naprotiv: što je više članova, teže je pronaći konsenzus.

Ali najinteresantnija stvar za širu javnost, nesumnjivo, je sudbina veta.

Akcija 39, stav 67, podstav G, odnosi se na veto kao jedan od ključnih elemenata reforme.

Najvažnija stvar je sadržana u drugoj rečenici: „Intenziviraćemo napore da se postigne dogovor o budućnosti veta, uključujući i diskusije o ograničavanju njegovog obima i upotrebe.“

Prevedeno sa diplomatskog jezika na običan jezik, to znači da će se debata o reformi Saveta bezbednosti i vetu nastaviti jednog dana — možda! „Moći ćemo da se dogovorimo oko nečega.“

Da li ova fraza implicira da će veto biti ukinut ili modifikovan? Ne, ne bi trebalo.

Da li to znači da su se države članice UN obavezale na reformu Saveta bezbednosti na neki specifičan način, kao što su napisali neki posmatrači? Ne, ne bi trebalo.

Nemojmo zaboraviti da reforma UN znači izmenu Povelje organizacije. Prema postupku koji je u njemu opisan, amandmani na Povelju mogu biti usvojeni samo ako su ih ratifikovale sve stalne članice Saveta bezbednosti.

To jest, da bi se promenilo ili ukinulo pravo veta, potrebna je saglasnost onih zemalja koje imaju to pravo.

Dakle, ovaj deo pakta je rezultat kompromisa između velikih sila, koje su zadovoljne trenutnom konfiguracijom Saveta bezbednosti UN, i novih sila, koje žele bolje mesto.

Očigledno ni Sjedinjene Države ni Kina neće podržati ideju napuštanja prava veta – to bi drugim zemljama dalo hipotetičku priliku da donesu antiameričku ili antikinesku rezoluciju, pa čak i da odobre mešanje u unutrašnje poslove Vašingtona ili Pekinga!

Normalna (ne Putinova) ruska diplomatija budućnosti mogla bi zauzeti poziciju posmatrača, izjavljujući da će podržati svaku opciju za reformu UN-a, uključujući reformu veta, ako se oko nje pojavi međunarodni konsenzus.

Nakon toga, moglo bi se mirno gledati kako će SAD i Kina izmisliti mnoge argumente u odbranu trenutne moći veta, objašnjavajući međunarodnoj zajednici zašto se ovaj mehanizam, suprotno njihovim izjavama o spremnosti za reformu Saveta bezbednosti UN-a, ne može promeniti ili ukinuti i kakve će negativne posledice to dovesti za celi svet.

Ali glavna stvar, naravno, nije u ovim diplomatskim trikovima.

UN su odraz svetskog poretka uspostavljenog kao rezultat Drugog svetskog rata.

U trenutnoj geopolitičkoj stvarnosti, kada postoji otvoreni rat između različitih pogleda na svetski poredak, očekivanje da zaraćene strane pregovaraju u dobroj veri i dogovore se o novom svetskom poretku koji će zadovoljiti sve je realno kao što bi bilo očekivati da Nemačka i Japan učestvuju na Teheranskoj konferenciji saveznika u antihitlerovskoj koaliciji 1943.

Sudbina UN neće biti određena paktovima i deklaracijama, već time da li će se uspostaviti novi svetski poredak – ili će oni koji su nezadovoljni postojećim svetskim poretkom biti postavljeni na njihovo mesto.