Pre 33 godine: Kako je Ukrajina ponovo potvrdila svoju nezavisnost?

Nemiri u Sovjetskom carstvu

Nakon što je sovjetski lider Mihail Gorbačov počeo da popušta političku kontrolu krajem 1980-ih godina kroz svoje politike perestrojke (restrukturiranja) i glasnosti (otvorenosti), sovjetska Ukrajina je postepeno počela da se oslobađa snažnog konzervativnog stiska u kojem ju je Moskva držala uz pomoć svog vazala, lidera Komunističke partije u Ukrajini, Volodimira Ščerbickog, piše Bogdan Nahajlo za Kijev post, „neka saznanja iz njegove knjige „Ukrajinski period“.

Postepeno se formirao spontani narodni pokret ukrajinskih demokratskih patriota, poznat kao „Ruh“ (Pokret), u kojem su se bivši politički zatvorenici i vodeći intelektualci, posebno pisci, koji su bili spremni da se suprotstave komunističkom sistemu, udružili u borbi za demokratske reforme i nacionalno samoopredeljenje.

U septembru 1989. godine, Gorbačov je bio prinuđen da zameni (Volodomir) Ščerbickog, a u julu 1990. godine, sovjetski ukrajinski parlament, koji je sada uključivao manjinu demokratskih poslanika, proglasio je „državni suverenitet“ republike.

U međuvremenu, u Moskvi, vodeći ruski komunista Boris Jeljcin je prekinuo sa tradicionalnim stavovima, zastupajući više demokratski kurs od Gorbačova i potvrdio „suverenitet“ same sovjetske Ruske Federacije.

Očajni tvrdolinijaši u Moskvi pogrešno procenjuju

Otvoreni izazov Jeljcina monopolskom položaju Komunističke partije, zajedno sa intenzivnim protivljenjem neruskih nacija moskovskoj kontroli nad njima, alarmirali su komunističke tvrdolinijaše.

Dana 19. avgusta pokušali su da izvedu državni udar u Moskvi, i nekoliko dana su vladale opasne tenzije i neizvesnost. Jeljcin i njegovi sledbenici, pridobijajući masovnu podršku naroda, hrabro su se suprotstavili tenkovima poslatim protiv njih i za samo tri dramatična dana naterali pučiste da odustanu.

Takođe su održani masovni protesti u Kijevu protiv puča, ali su komunistički lideri Ukrajine – najistaknutiji među njima bio je tadašnji predsednik parlamenta Leonid Kravčuk – oklevali. Demokratska opozicija nije uspela da ga ubedi da sazove hitnu sednicu parlamenta.

Kada je opasnost prošla, opozicija, koja je formirala koaliciju pod nazivom „Nezavisna demokratska Ukrajina“, počela je da zahteva da Komunistička partija bude razvlašćena i da se proglasi nezavisnost.

Paradoksalno, raspoloženje i reakcije u Ukrajini i drugim neruskim republikama u velikoj meri su bili određeni događajima u Moskvi. Upravo tamo je nezaustavljivo započeo proces raspada Sovjetskog Saveza kao reakcija na neuspešni puč.

Dana 22. avgusta, ispred sedišta KGB-a u sovjetskoj prestonici, besna gomila je srušila statuu Feliksa Dzeržinskog, osnivača sovjetske tajne policije. Komunistička partija je zabranjena u Estoniji i Litvaniji. U Kazahstanu, komunistički lider Nursultan Nazarbajev podneo je ostavku u partiji i naredio „departizaciju“ svoje ogromne centralnoazijske republike, tj. Komunistička partija je lišena svoje ekskluzivne vodeće uloge.

Sledećeg dana, (Leonid) Kravčuk je odleteo u Moskvu, gde je bio svedok Jeljcinovog javnog ponižavanja sovjetskog partijskog lidera (Mihail) Gorbačova, koji je prekinuo sa Komunističkom partijom i bio na čelu pokreta za demokratizaciju unutar „suverene“ Ruske Federacije.

Neočekivano, (Boris) Jeljcin je suspendovao aktivnosti Komunističke partije u Ruskoj Federaciji, navodno čekajući istragu o njenoj ulozi u pokušaju puča. Kancelarije Komunističke partije u Moskvi i Lenjingradu su zapečaćene.

Ukrajina se konačno oslobađa

Upravo u toj politički nadrealnoj atmosferi, Kravčuk se vratio kući da se suoči sa posledicama zajedno sa svojim zaprepašćenim i uznemirenim partijskim kolegama. U suštini, borili su se za svoje političke živote. Jedna epoha je završena i morali su da naprave velike ustupke ako su želeli da izbegnu ne samo gubitak vlasti, već i osvetu.

Kravčuk je sada pristao da održi hitnu sednicu parlamenta , u subotu, 24. avgusta.

Vanredna sednica parlamenta trajala je više od 12 sati i prenosila se uživo na državnoj televiziji i radiju. U početku je na dnevnom redu bila samo jedna tačka – politička situacija u republici nakon pokušaja puča i kako zaštititi suverenitet republike od mogućih novih pretnji u budućnosti.

Ali opozicija je bila odlučna da ne pusti Kravčuka i njegove saradnike i da iskoristi ovu neviđenu situaciju.

Kravčuk je branio svoje ponašanje od baraže kritika. Priznao je da suverenitet i bezbednost republike moraju biti ojačani, ali nije govorio o nezavisnosti. Lider Komunističke partije Ukrajine, Stanislav Gurenko, nije mogao da govori zbog povika.

Nakon pauze kako bi se smirile tenzije, demokratska opozicija je preuzela inicijativu. Pesnik Dmitro Pavličko pozvao je skupštinu da ne dozvoli da ih emocije ponesu i da se fokusira na tri prioriteta: proglašenje nezavisnosti, preuzimanje kontrole nad svim vojnim jedinicama na teritoriji republike i secesiju.

Gurenko je protestovao da je sastanak pretvoren u „sud linča“, ali očigledno, bio je nemoćan.

Dok su se vruće rasprave nastavile, najnovije vesti iz Moskve ponovo su odigrale trezvenu i katalitičku ulogu.

Ruske vlasti pod Jeljcinom jednostrano su preuzele strukture centra, uključujući i KGB. Postavio je svoje ljude na ključne pozicije, a ruska vlada je preuzela kontrolu nad svim ekonomskim i komunikacionim ministarstvima Saveza.

Nezadovoljni ukrajinski poslanik, Valerij Batalov, retorički je pitao da li Ukrajini treba Savez u kojem Rusi drže sve ključne pozicije.

Kravčuk je iskoristio priliku da se rehabilituje, odgovorivši da je i on „uznemiren i čak ljut“ zbog zahteva da „samo Rusi budu postavljeni.“

Upozorio je da su Jeljcinove akcije pokrenule „vrlo opasan“ talas „pijane demokratije.“ Neočekivano, sada je preporučio poslanicima da podrže deklaraciju o nezavisnosti.

U svetlu ovog velikog ustupka, tenzije su se donekle smirile. Međutim, jedan od lidera demokratske opozicije, Igor Južnovski, naučnik iz Lavova, pojačao je pritisak na komunističku većinu. Tvrdio je da proglašenje nezavisnosti nije dovoljno: bilo bi nepotpuno bez okončanja monopola Komunističke partije na vlast – bez „dekomunizacije“ republike.

Južnovski je takođe izazvao pometnju u svojim redovima kada je predložio da se deklaracija o nezavisnosti potvrdi referendumom kako bi se podržala njena validnost. Ponudio je pomirenje komunistima i zatražio urednu tranziciju bez okrivljavanja aktuelnih komunističkih zvaničnika.

Kravčuk je najavio novu pauzu, a tokom te pauze pronađena je kompromisna formula. Predstavnici demokratskog tabora (Pavličko, Volodimir Javorivski i drugi) stupili su u neformalne razgovore s komunističkom većinom.

Argumentovali su to ovako: „Svi smo mi nekada bili komunisti pod Moskvom, ali sada je dostignuta tačka bez povratka i nezavisnost je jedini put napred. Ujedinimo se za nezavisnost.“

Ponuda opozicije pokazala se kao slamka spasa koju je komunistička većina tražila, i oni su je spremno prihvatili. „Bili smo kao slepi mačići koji su našli izlaz,“ rekao mi je kasnije jedan od vodećih komunističkih poslanika u intervjuu.

Pitanje zabrane Komunističke partije za sada je ostavljeno po strani. Komunistička većina se složila ne samo sa nezavisnošću, već i sa povlačenjem iz nadležnosti Saveznog javnog tužilaštva, Ministarstva unutrašnjih poslova, KGB-a i centralne vojne komande, čime je zatražila kontrolu nad snagama stacioniranim u Ukrajini.

Kako bi umirili komunističke poslanike, nije trebalo spominjati deklaraciju o ukrajinskoj nezavisnosti od 22. januara 1918. godine, koju je tada proglasio parlament Centralna Rada.

Umesto da naglase da Ukrajina zapravo obnavlja ili potvrđuje svoju nezavisnost, komunistička većina želela je da sačuva obraz i prikaže se kao originalni koautori nezavisnosti zemlje.

Nakon daljih debata, Kravčuk je konačno mogao da pročita objedinjenu deklaraciju o nezavisnosti nešto pre 18 časova, koja je izbegla pitanje secesije. Međutim, naglasio je da ova deklaracija „nastavlja hiljadugodišnju tradiciju državnog razvoja u Ukrajini.“

Tokom glasanja, 346 poslanika je glasalo za deklaraciju, jedan poslanik je glasao protiv (Albert Kornejevič iz Donbasa) i troje se uzdržalo. Odlučeno je da se Deklaracija iznese na republički referendum 1. decembra.

Istog dana, Jeljcin je zabranio Komunističku partiju u Rusiji i preuzeo njenu imovinu. Takođe je priznao nezavisnost Letonije i Estonije. Sledećeg dana, i Belorusija je proglasila svoju nezavisnost.

Uprkos pobedi demokratskih snaga u Moskvi, ruski političari bili su zabrinuti zbog mogućnosti da Ukrajina krene svojim nezavisnim putem. U roku od nekoliko dana, parlament Ruske Federacije poslao je visoku delegaciju u Kijev. Delegacija je bila svedok snažne želje Ukrajine da bude potpuno suverena i da održava normalne bilateralne odnose sa Rusijom na osnovu jednakosti, a ne zavisnosti.

Na zajedničkoj konferenciji za štampu s ruskom delegacijom 29. avgusta, Kravčuk je prvi put govorio o „bivšem SSSR-u“. Sledećeg dana, pod pritiskom javnosti, Prezidijum (predsedništvo) sovjetskog ukrajinskog parlamenta konačno je pristao da zabrani Komunističku partiju u Ukrajini i nacionalizuje njenu imovinu.

Dana 1. decembra 1991. godine, referendum o nezavisnosti konačno je rezultirao jasnim i nedvosmislenim glasanjem za – 92,3 odsto.

Ovo je bio poslednji ekser u kovčegu Sovjetskog Saveza. Do kraja meseca, nakon više od 70 godina, sovjetska imperija je prestala da postoji.