„Pre ili kasnije Rusi će morati da priznaju svoju ulogu u invaziji i zločinima nad mirnim susedom“: Analiza ruske novinarke Ksenije Kirilove

Autorka članka je analitičarka fokusirana na rusko društvo, mentalitet, propagandu i spoljnu politiku. Ona je prva otkrila i američkoj javnosti obznanila fotografije koje su otkrile veze između učesnika pokušaja državnog udara u Crnoj Gori i ruskih vlasti.

Među prisutnima na spomenutom skupu u sali su bili ruski pravoslavni vernici, ali većina je bila vojno osoblje iz Strateških raketnih snaga (RVSN), odgovornih za nuklearno oružje zemlje.

Iljnjicki je bio tu da objasni glavni cilj Zapada, koji je opisao kao uništenje Rusije. On je Vladimira Putina nazvao „carem“, a Rusku Federaciju „svetim temeljom civilizacije“, pri čemu je naveo da sudbinu zemlje ne određuju selekcije već „ruski kulturni kod“.

Razmišljanja državnog savetnika su zabrinjavajuća, smatra ona. Eksperti su više puta primećivali da je ruska država, u nedostatku sopstvene ideologije, pozajmila od ideja nacionalističkih boljševika i verskih radikala.

Alarmantno je, kaže, da se ova ideologija sada aktivno propagira među onima koji potencijalno imaju pristup nuklearnom dugmetu.

Zašto širiti tako zloćudne i opasne teorije? Pa, naopako, delimično može biti zato što ministarstvo odbrane, pa čak i njegov krajnji šef u Kremlju, nisu baš popularni među ruskim vojnim osobljem.

Na primer, sredinom jula, general-pukovnik u penziji Leonid Ivašov, koji je govorio protiv rata sa Ukrajinom i pre njegovog početka, dao je poduži intervju provladinoj publikaciji Svobodnaja presa, gde je kritikovao ne samo vojno rukovodstvo već i samog Putina.

On je posebno napomenuo da je julsko smenjivanje general-majora Ivana Popova sa mesta komandanta 58. kombinovane armije moglo biti samo odluka vrhovnog komandanta, a ne zvaničnika Ministarstva odbrane.

Prema njegovom sopstvenom iskazu, Popovovo smenjivanje je bilo izazvano njegovim pritužbama da su teško angažovane jedinice pod njegovom komandom u okupiranim južnim regionima Ukrajine pretrpele „ogromne gubitke“ od ukrajinske artiljerije, da nisu imale sposobnost protiv-artiljerijske baterije i da odbijaju da se rotiraju iscrpljene trupe van linije fronta.

Popov je rekao da su mu viši službenici u ministarstvu odbrane zabili nož u leđa, što je štetna ideja ako se proširi.

Ivašov se takođe požalio na nedostatak profesionalizma u vojsci i napravio naglašenu (i verovatno opasnu) vezu sa srcem Putinovog režima — da je „80 odsto Rusije privatno vlasništvo veoma uskog kruga pojedinaca“, i da se od ruskih vojnika traži da umru za ovu „neprilično stečenu“ imovinu.

Dakle, rekao je, ako bi režim koristio nuklearno oružje da zaštiti ovu imovinu, to bi bio udar ne protiv neprijatelja, već protiv Rusije.

Naravno, reči Leonida Ivašova ne impliciraju da se sprema pobuna u vojsci. Štaviše, sam general je u više navrata primetio oprez generala i naveo da su mnogi privatno davali saglasnost za njegovu antiratnu izjavu, ali se niko nije usudio da ga zvanično podrži.

Ove izjave su podsetnik da, iako se čini da je Putin razotkrio Vagner grupu nakon junske pobune, nemiri u vojsci nisu nestali.

Popularni stavovi su takođe daleko od opšte podrške. Početkom avgusta, grupa mladih ljudi u Zabajkalskom kraju na ruskom dalekom istoku napala je veterana takozvane specijalne vojne operacije, optužujući ga da je ubica dece i da mu je otimao medalje.

Ovaj incident ne samo da je doveo do pokretanja više krivičnih postupaka protiv napadača, već je i izazvao uzbunu među ruskim vojnim analitičarima. Više alarmantni za stanovništvo su opsežni izveštaji o davno predviđenom nasilju vojnika koji se vraćaju, posebno nedavno puštenih bivših osuđenika.

U članku objavljenom na veb stranici koja je usko povezana sa ministarstvom odbrane, autori su podsetili svoje čitaoce da su „desetine hiljada veterana avganistanskog rata naterani da se stide svoje vojne prošlosti“ i spekulisali da bi društvo sada moglo „ići u pravcu ka sramnoj stigmatizaciji veterana specijalnih operacija“.

Da bi se ovo sprečilo, preporučili su „neviđeni nivo transparentnosti“ u pravnim postupcima protiv bilo koga ko napada bivšeg vojnika i založili se za najstrože kazne.

Sumnjivo je da li će to zalečiti ratne rane, a možda čak i pogoršati stvari. U jednom trenutku, društvo u celini i nekada hvaljene oružane snage moraće da priznaju svoju ulogu u invaziji mirnog suseda i zločinima nad njegovim narodom.

Ovo će biti teško progutati. Ako se to ikada dogodi, doći će pre kasnije nego ranije, zaključuje Kirilova u svojoj analizi.