Predsednik kao izvor neizvesnosti

Uprkos njegovoj retorici i tvitovima na račun severnokorejskog lidera Kim Džong Una poput „mali raketni čovek“, novi američki predsednik nije započeo nijedan rat, ni na Korejskom poluostrvu ni u Južnokineskom moru. Nije bilo sukoba oko Tajvana ni nakon Trampovog preispitivanja američke dugogodišnje politike „jedne Kine“.

Umesto da se sukobljava sa Kinom, čini se da je Tramp uspostavio bliskije prijateljske odnose sa kineskim predsednikom Si Đinpingom. Kineski lideri nisu mogli verovati koliko su srećni kada je Tramp, kao jedan od prvih zvaničnih poteza, doneo odluku da SAD istupe iz Transpacifičkog partnerstva, koje isključuje Kinu i jača zapadna trgovinska pravila u Azijsko-pacifičkom regionu. Kao da je želeo da učini Kinu, a ne Ameriku ponovo velikom.

Tramp nije započeo trgovinski rat uvođenjem visokih tarifa na uvoz iz zemalja velikih trgovinskih partnera SAD poput Kine, Nemačke i Japana. Uprkos svom odbijanju da ponovo verifikuje iranski nuklearni dogovor, on je ostao na snazi. Ostaje da se vidi koje su dugoročne posledice njegove jednostrane odluke da prizna Jerusalim kao budući glavni grad Izraela.

Trampova nada da će bliže sarađivati s Rusijom nauštrb američkih saveznika takođe je isparila dok se zvanična pozicija SAD u ukrajinskom sukobu nije promenila. Naravno, najvećim delom zahvaljujući odluci ruskog predsednika Vladimira Putina da se meša u američke predsedničke izbore 2016, što je onemogućilo Trampa da promeni američku politiku prema Rusiji.

Slično tome, uprkos tome što ga Tramp smatra „zastarelim“, NATO je zapravo stekao snagu i legitimitet tokom protekle godine zahvaljujući ruskom vojnom jačanju i nastavku rata u istočnoj Ukrajini. Sigurno je da će Evropljani više morati da se bave svojom odbranom nego ranije.

Sve u svemu, „odrasli u uniformi“ Bele kuće – sekretar za odbranu DŽejms Matis, savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster i šef osoblja DŽon Keli – osigurali su kontinuitet u američkoj spoljnoj politici. Isto važi i za ekonomsku i trgovinsku politiku.

Da li to znači da svet može mirno da uživa? Naravno da ne. Postoji i dalje veliki znak pitanja povodom američke spoljne politike. Potpuno je nejasno šta predsednik želi, šta u stvari zna, te šta mu njegovi savetnici savetuju, a šta ne. Koherentna spoljna politika možda neće izdržati Trampove promene raspoloženja i spontane odluke.

Što stvari čini još gorim, administraciona smanjenja američkog Stejt departmenta oslabila su institucionalnu osnovu za sprovođenje zvanične spoljne politike do gotovo kritičnog stepena. Nedavno objavljena Strategija za nacionalnu bezbednost Bele kuće nije ubedljiva. Udaljavanjem od američke zvanične pozicije od 11. septembra 2001. SAD će sada gledati na svoje rivalstvo na globalnom nivou sa Kinom i Rusijom umesto na terorizam nedržavnih aktera kao primarnu pretnju nacionalnoj bezbednosti i svetskom miru.

Dakle, gledajući unazad na 2017, stiče se utisak da dok je spoljna politika SAD ostala netaknuta, postala je i potpuno nepredvidiva. U toj meri da će 2018. čini se biti godina znatno povećanog rizika naročito imajući u vidu tenzije u Persijskom zalivu i Libanu, ratu u Siriji, hegemonističku borbu između Saudijske Arabije i Irana i nuklearna stremljenja na Korejskom poluostrvu.

Na Korejskom poluostrvu i u Persijskom zalivu centralni cilj mora biti sprečavanje nuklearnog naoružanja diktatorskih režima koji prete regionalnoj stabilnosti i ravnoteži snaga. S obzirom na to, rizik od vojnog sukoba sa Severnom Korejom ili Iranom ne može biti smanjen.

U slučaju Severne Koreje, koja brzo radi u pravcu interkontinentalnih balističkih raketa sposobnih da dopru do američkog kopna, takav sukob mogao bi dovesti do upotrebe nuklearnog oružja. Ništa u ovoj situaciji ne pobuđuje optimizam, naročito kada SAD vodi predsednik kome se malo može verovati i čije politike moraju biti proricane na osnovu mnoštva njegovih tvitova.

U stvari, faktor Tramp mogao bi biti jedini najznačajniji izvor neizvesnosti u međunarodnoj politici ove godine. SAD su i dalje najveća svetska sila i ona igra neizostavnu ulogu u očuvanju globalnih normi. Ako je američku politiku teško predvideti i ako Trampovo ponašanje potkopava pouzdanost američke vlade, međunarodni poredak će biti ugrožen velikim previranjima.

Kako se SAD približavaju svojim parlamentarnim izborima u novembru biće od velikog značaja razmotriti kako domaći politički događaji mogu da oblikuju spoljnu politiku zemlje. Ako republikanci izgube većinu u oba doma Kongresa i ukoliko Robert Miler, specijalni tužilac u istrazi o ruskom mešanju u izbore u SAD 2016, predstavi svoja otkrića u vezi sa tim, tada će Tramp osetiti da se njegova moć brzo urušava.

Kritično pitanje 2018. stoga je šta će Tramp učiniti ukoliko izbije kriza na unutrašnjem planu istovremeno kada i kriza na spoljnopolitičkom planu? Hoće li „odrasli u sobi“ biti u stanju da se izbore sa tim promenama? Ne treba se smatrati vidovnjakom ako se na mesece koji slede gleda sa skepsom i zabrinutošću.

Autor je bivši šef nemačke diplomatije i vicekancelar u vladi Gerharda Šredera od 1998. do 2005. Gotovo dve decenije bio je lider Zelenih

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org