Predsednik Saveta za spoljne odnose SAD: Svet se približava novoj nuklearnoj eri

Od tada nije uopšte korišćeno, a definitivno je pomoglo da se Hladni rat održi hladnim iznuđivanjem izvesnog stepena opreza kod obe strane sukoba između SAD i Sovjetskog Saveza.

Štaviše, pregovori o kontroli naoružanja bili su uspešni kada je reč o limitiranju nuklearnih arsenala obe zemlje i zaustavili su ili su usporili širenje nuklearnog naoružanja.

Danas, samo još sedam zemalja (Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kina, Izrael, Indija, Pakistan i Severna Koreja) poseduje nuklearno oružje.

Pitanje koje se sada postavlja jeste da li smo na prekretnici nove ere širenja nuklearnih arsenala, njihove istaknutije uloge u geopolitici i napora više zemalja da ih nabavi.

Ono što pridodaje opasnosti jeste osećaj da nuklearni tabu protiv posedovanja ili čak upotrebe nuklearnog oružja bledi, zahvaljujući protoku vremena i pojavi nove generacije takozvanog taktičkog nuklearnog oružja koje implicira manje katastrofalne rezultate i samim tim može da odaje utisak da je upotrebljivije.

Zbog rata Rusije protiv Ukrajine nastupanje ove nove ere je verovatnije na nekoliko načina. Nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991, Ukrajina je predala nuklearno oružje koje je ostalo na njenoj teritoriji u zamenu za bezbednosne garancije. Od tada je Rusija dva puta izvršila napad, što je ishod koji možda može da ubedi druge da se predajom nuklearnog oružja smanjuje bezbednost zemlje.

Onda, nakon ruske druge invazije ranije ove godine SAD su odbacile direktno vojno učestvovanje u ime Ukrajine zbog zabrinutosti da bi slanje trupa i uspostavljanja zone zabrane letenja moglo da dovede do nuklearnog Trećeg svetskog rata.

Kina i ostali bi mogli ovo da shvate kao dokaz da posedovanje značajnog nuklearnog arsenala može da odvrati SAD ili ih bar primora da deluju s većom uzdržanošću.

U skorije vreme u kontekstu značajnih gubitaka na frontu, ruski predsednik Vladimir Putin je zapretio upotrebom nuklearnog oružja u ili u blizini Ukrajine u okviru napora da zastraši Ukrajince i prisili evropske vlade i SAD da ponovo razmisle o pružanju podrške zemlji.

Razvoj događaja na drugim mestima takođe je doprineo preispitivanju vrednosti nuklearnog oružja. Režimi i lideri u Iraku i Libiji su smenjeni nakon što su se odrekli programa nuklearnog oružja, što bi možda moglo da navede ostale da razmotre prednosti zadržavanja ili razvijanja nuklearnih kapaciteta. Severna Koreja sa svoje strane ostaje bezbedna, pošto nastavlja da širi svoj nuklearni arsenal. Svet je na sličan način naučio da živi sa izraelskim, indijskim i pakistanskim nuklearnim arsenalima.

Opasnost je u tome što više nuklearnog oružja u više ruku povećava šanse da jedno ili više ovih nezmislivo destruktivnih oružja bude upotrebljeno. Odvaraćanje i odgovorno starateljstvo se ne pretpostavljaju. Posedovanje nuklearnog oružja takođe ima potencijal da pruži neku zaštitu, što bi moglo da nenuklearnu agresiju učini češćom. Čak verovanje da je zemlja išla ka razvoju nuklearnog oružja bi moglo da bude okidač za vojno delovanje zabrinutih suseda, što bi verovatno dovelo do većeg sukoba.

S obzirom na ove rizike, najhitniji zadatak jeste da se obezbede garancije da se Putinovo zveckanje oružjem ne nagrađuje za slučaj da se njime postavi opasan presedan. To zahteva održavanje vojne i ekonomske pomoći Zapada za Ukrajinu, kao i to da SAD i njihovi saveznici redovno podsećaju Rusiju da bi posledice bilo kakve upotrebe nuklearnog oružja i za ruske vojne snage u Ukrajini i za sve koji su umešani u tu odluku daleko premašile bilo kakve percepirane dobitke.

Istovremeno, a sigurno pre početka 2026. kada ističe sporazum Novi START, koji ograničava arsenale dve velike nuklearne sile. SAD treba da nagoveste Rusiji svoju spremnost da razgovaraju o sledećoj fazi kontrole nuklearnog naoružanja. Na agendi treba da bude broj i vrsta oružanih sistema koje treba limitirati, kao i inkluzija Kine.

SAD zajedno sa svojim partnerima u regionu takođe treba da preduzmu korake – diplomatske ili vojne ako je to potrebno – da bi obezbedile da Iran ne razvija nuklearno oružje ili da se ne približava tome toliko da bi mogao da ostvari nuklearni proboj bez dovoljno upozorenja drugih da to spreče.

Ako to ne uspeju, jedan ili više suseda Irana može itekako da odluči da im je potrebno sopstveno nuklearno oružje. Takav scenario bi Bliski istok, koji je već tri decenije najmanje stabilan region na svetu, odveo u još opasnijem pravcu.

Obnavljanje nuklearnog sporazuma iz 2015. koji je Iran postigao sa svetskim silama (a iz kojeg su se SAD povukle 2018.) bi pomoglo samo privremeno jer sporazum sadrži nekoliko takozvanih „privremenih odredbi“. To se čini kao previše visoka cena koju treba platiti, pošto bi to omogućilo Iranu da se izvuče od znatnih sankcija, omogućavajući režimu da vodi još agresivniju spoljnu politiku i obezbeđujući mu liniju života upravo kada mu na domaćem tlu raste otpor.

Još jedan paket zabrinutosti je u Aziji. Pokušaji da se odvoji Severna Koreja od njenih nuklearnih arsenala nikuda ne vode. Potpuna denuklearizacija treba i dalje da bude cilj, ali u međuvremenu je potrebno da SAD, Južna Koreja i Japan razmotre neki oblik predloga za kontrolu naoružanja koji bi ograničio nuklearni arsenal i raketne sisteme Severne Koreje u zamenu za smanjenje sankcija.

SAD takođe treba da održavaju svoje blisko savezništvo i sa Južnom Korejom i sa Japanom u odnosu na ne samo Severnu Koreju već i Kinu.

Mnogi stručnjaci i politički odlučioci dugo rade u iluziji da je nuklearni program zaostatak Hladnog rata. Zapravo, svet se približava eri koja bi mogla da bude oštrije definisana nuklearnim oružjem. Promena kursa je imperativ, a vreme ističe.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose.

Copyright: Project Syndicate, 2022.
www.project-syndicate.org