Pregovori u stilu „Mauvijine dlake“

Posredovanje za ovaj spektakularan put obavio je rumunski predsednik Nikolae Čaušesku, jer je Rumunija bila jedina socijalistička zemlja koja je održavala diplomatske odnose sa Izraelom posle 1967. Rumunija nije čak ni odobrila prelete sovjetskim avionima koji su transportovali naoružanje i drugu pomoć Egiptu tokom „šestodnevnog rata“, iako je bila članica Varšavskog pakta.

Posle Jerusalima održan je tajni sastanak Moše Dajana i Mohameda Tohamija gde su obojica stigli maskirani kako ih niko ne bi prepoznao. Usledila je i uzvratna poseta izraelske delegacije Kairu na čelu s Beginom. Razgovori su održani u Ismailiji, na Sueckom kanalu. Sve vreme ovih, vojne delegacije dve zemlje održavale su svoje sastanke.

Pitanja Bžežinskog za Kartera

Svi razgovori bili su teški i vođeni su u atmosferi velikog nepoverenja i stalne napetosti. Kada su se sastale radne grupe u Jerusalimu, ministar spoljnih poslova Ibrahim Kemel grubo je odgurno izraelskog kolegu Moše Dajana koji je hteo da ga zagrli, nakon neprijatnog incidenta na večeri koji je svojim govorom napravio Dajan. Članovi delegacije nisu želeli da stave jevrejske kape prilikom posete Zidu plača, a većina nije htela ni da priđe zidu. Pregovore su vodili uvereni ljudi, a ideje formulisali tvrdokorni i sitničavi pravnici.

Izraelski premijer Begin ni po koju cenu nije želeo da prihvati puno povlačenje vojske sa Sinaja, napuštanje aerodroma i uklanjanje izgrađenih naselja sa Sinaja, primenu formulacije iz rezolucije UN 242 kojom se zabranjuje osvajanje teritorije silom, zaustavljanje izgradnje naselja na teritorijama okupiranim u ratu 1967, povlačenje sa Zapadne obale (Judeje i Samarije) i Gaze, kao i vraćanje okupiranog dela Istočnog Jerusalima.

Egipatska delegacija sa sobom je uvek nosila pune kofere dokumenata o pozadini spora od objavljivanja Hercelove knjige „Država Jevreja“ 1898. preko razdoblja osmanlijske vlasti u Palestini i veza Jevreja iz celog sveta sa osmanlijskim sultanom u Istanbulu, Balfurove deklaracije i svega što se zbivalo na palestinskoj teritoriji od početka britanskog mandata prema odluci Društva naroda i Pariske mirovne konferencije 1919. Pregovori su vođeni tako studiozno, da su proučavani svi relevantni primeri iz istorije regiona, poput, recimo, uprave nad regionom Halaib na granici Sudana i Egipta iz 1906. koji je, inače, ostao sporan sve do danas.

Nije zbog toga čudno da su iz te egipatske delegacije došla tri kasnija ministra spoljnih poslova (Amr Musa, Nabil El Arabi i Ahmed Abul Gejt, kasnije sva trojica generalni sekretari Arapske lige, a Abul Gejt još uvek) i jedan generalni sekretar UN, Butros Gali.

Način pregovora ilustrovan je anegdotom „Muavijina dlaka“ o prvom omejadskom kalifi Muaviji Ibn Abi Sufjanu koji je, kada su ga upitali kako je uspeo da tako dugo vlada narodom, odgovorio: „Stavio sam između sebe i njih jednu dlaku, jedan kraj je bio u mojoj ruci, a drugi u njihovim rukama. Kada bi oni zategli sa svoje strane, ja bih popustio sa svoje, da ne pukne, a kada bi je oni olabavili sa svoje strane, ja bih je zategao.“

„Kako smo pripremljeni da se suočimo sa izraelskim odbijanjem, pitao je Bžežinski Kartera u memorandum iz jula 1978. Imamo li političku snagu da zaustavimo produžene napetosti u američko-izraelskim odnosima? Koju vrstu prisile možemo da upotrebimo i na koji način kako bismo nadvladali? To su centralna pitanja koja su povezana sa domaćim i međunarodnim osetljivim pitanjima. Ako idemo javno, mi moramo da nadjačamo“, napisao je Bžežinski.

Pitanja Bžežinskog bila su previše za Karterovu administraciju – da bi se na njih odgovorilo bilo je potrebna jedna vrsta ratnih igara o tome kako da se neutrališe važan deo američkog establišmenta i suštinski deo koalicije Demokratske partije. Nema dokaza da je administracija uopšte ovo ispitivala.

Karterov odgovor bio je da se predloži samit između Sadata i Begina, istorijsko okupljanje koje je moglo da prevaziđe zastoj. Uključujući se, Bžežinski je upozorio administraciju da bude spremna na neuspeh, da jasno stavi do znanja da će „odbijanje da se prihvati naš predlog ugroziti američko – izraelske odnose“.

Trinaest dana septembra

U kratkom telegramu 30. jula, američki ambasador iz Kaira, obavestio je Kartera da mu je Sadat s velikom uzrujanošću rekao da je on na kraju svog strpljenja. On je tražio da SAD zahtevaju od Izraela da poštuje osnovne principe američke politike: povlačenje, suverenitet za Palestince i nezakonitost naselja. Sadat je rekao da su to njegove poslednje reči.

Istoga dana, u očajničkoj potrazi za nekim rezultatom, Karter je odlučio da pozove na samit u Kemp Dejvid.

Sastanak u Kemp Dejvidu koji je održan od 4. do 17. septembra 1978. počeo je u raspoloženju očajanja. Trinaest dana u septembru bili su neobični po svim diplomatskim standardima: tri ldera i njihovi timovi za nacionalnu bezbednost našli su se izolovani u naselju na Merilend Hilsu, bez medija u blizini.

Izrael je je došao na samit samo s jednim ciljem. Čak i pre Sadatovog mirovnog gesta, izraelsko Ministarstvo spoljnjih poslova u Tel Avivu radilo je na uklanjanju Egipta iz sukoba separatnim mirom. To je bilo u najvećem izraelskom interesu – nešto što su Begin i njegova vlada shvatali, čak i kada su se sporili povodom svakog vrha brda, naselja ili rokova za povlačenje.

Vilijam Kvant je uočio da je to cenkanje služilo većem cilju;

„Begin je, čini se više od bilo kog drugog pregovarača imao osećanje za strateško korišćenje vremena, dovodeći pregovore na ivicu kolapsa zbog sekundarnih pitanja kako bi izbegao da bude pod pritiskom zbog glavnih stvari. Sadat je, nasuprot njemu, odbijao da pregovara o stvarima od najvećeg značaja za njega – egipatskoj teritoriji i suverenitetu – ostavljajući svojim saradnicima nesrećni zadatak da pokušaju da se suprotstave Beginu u palestinskom pitanju… Beginova pozicija bila je ojačana spremnošću da se prihvati neuspeh pregovora. Sadat i Karter bili su više opredeljeni ka pozitivnom ishodu što je Begin mogao uverljivo da koristi, pretnjama da će napustiti pregovore kako bi iznudio ustupke“.

U jednom trenutku tokom pregovora Sadat je, frustriran Beginovim neprestanim odbijanjem da preda bilo koji deo Zapadne obale, spakovao kofere i spremio se da napusti Kemp Dejvid. Karter je uleteo u Sadatovu kabinu i rekao da bi njegov odlazak značio da bi njegov odlazak značio kraj američko – egipatskih odnosa, a neuspeh pregovora bi bio pripisan Sadatu. Bio je to značajan trenutak: uprkos činjenici da je Sadatova pozicija bila daleko bliža Beloj kući, nego izraelska, kada je došlo do „stani – pani“, američki predsednik mogao je da zapreti Izraelu, ali on se nije ustručavao da to učini.

Pregovori o Zapadnoj obali i Gazi nisu počeli skoro do kraja četvrte noći. Pre toga, Izraelci su istrajavali na stavu da im je rat iz 1967. dao prava na promenu granica. Begin je odbio da prihvati primenu rezolucije 242 na Zapadnu obalu. Kada su Izraelci predstavili svoju viziju Zapadne obale, prema kojoj celokupna kontrola, pravo veta i privilegije bili u rukama Izraela, Karter je eksplodirao: „Ono što želite da uradite jeste da od Zapadne obale napravite deo Izraela“. Sajrus Vens je podržao Kartera. Bžežinski je dodao: „Ovo je u osnovi tužno – vi u stvari želite da zadržite političku kontrolu, pravo veta, vojnog guvernera, široku definiciju javnog reda. Mi smo mislili da ste spremni na pravu autonomiju.“ Moše Dajan, koji je uvek bio diplomata, odgovorio je da oni ne žele političku kontrolu, a ako to tako Bžežinskom izgleda, oni su bili spremni da to još jednom pregledaju.

Amerikanci prihvataju dvosmislenost

Moše Dajan se sreo sa egipatskim predsednikom u četvrtak, 14. septembra. Tada mu je rekao da svaka tačka sporazuma koja se odnosi na uklanjanje naselja sa Sinaja, mora da se odobri u Knesetu:

Dajan: Mi imamo teškoću koja čini aktivnost bilo koje vlade nemogućom, bez obzira na to ko je njen predsednik. Ni Begin, ni Vajcman, ni ja ne možemo ništa da uradimo. Odluka je u rukama Kneseta i izraelskog naroda. Teškoća je u tome što ni Kneset, ni narod ne mogu da se slože sa napuštanjem naselja na Sinaju. To je povezano sa psihološkim ustrojstvom naroda. Sve što Begin radi je igranje na ovu kartu u narodu.

Sadat: U čemu je onda bila poenta dolaska u Kemp Dejvid? Gubljenje vremena svih nas i zadržavanje predsednika Sjedinjenih Država? Da li znaš da je juče 14 uzastopnih sati sedeo sa po članom iz egipatske i izraelske delegacije i raspravljao sa njima o ovoj temi detaljno i od reči do reči?

Dajan: To je istina. Ali zar nije moguće razmotriti treću alternativu koju sam pomenuo? Radi se o postizanju postepenog rešenja za palestinski problem i Jerusalim?

Sadat: Ti vrlo dobro znaš da je ne prihvatam tu opciju i da nisam spreman čak ni da je razmotrim. Jasno sam izrekao svoju odluku:

Nema drugog prekida neprijateljstva. Nema delimičnog rešenja. Nema pojedinačnog rešenja. I nema postepenog rešenja. Mi sada razgovaramo o celokupnom miru, a ne o takvim pojedinostima. A ako vi niste spremni da prihvatite ove pojmove to je tužno, ali to je vaš problem, a ne moj. U svakom slučaju, cenim tvoju otvorenost.

Sadat je najavio svojoj delegaciji da se spakuje i pripremi za odlazak. Posle samo nekoliko minuta stigao je žurnim korakom američki predsednik Karter u formalnom odelu. Karter uspeo da ubedi Sadata da ostane još jedan ili dva dana uz obećanje da će uložiti sav trud da ostvari egipatske zahteve. Karter bio zatečen njegovom odlukom i da mu je rekao da će zbog toga izgubiti sledeće američke izbore… Sa druge strane, američki izvori i njihova pisanja u godinama posle samita otkrili su da je Karter rekao predsedniku Sadatu da ne očekuje bilo kakvu njegovu podršku u budućnosti ako se sada povuče, kao i da će neuspeh u Kemp Dejvidu dovesti do napetog stanja između Egipta i Izraela i da nikakvi američki napori neće moći da prevaziđu ovu napetost koja može da dovede do novog rata.

Ključni kompromis pojavio se jedanaestog dana pregovora, 16. septembra kad su Amerikanci napravili ustupke. Prema Kvantovim navodima, bilo je to kada se iz osnova promenio američki predlog prema Zapadnoj obali i Gazi.“Elementi rezolucije 242 koji su uključivali povlačenje, bili su izbrisani. Promenjene su formulacije tako da je naglašeno da su pregovori, a ne nužno rezultati pregovora, zasnovani na principima rezolucije 242. Pregovori o Zapadnoj obali i Gazi bili su vešto skriveni stvaranjem dva pravca, jedan koji uključuje pregovore između Izraela i Jordana i drugi koji uključuju pregovore između Izraela i predstavnika Palestinaca“, opisao je Kvant, da bi zaključio da je „potrebno uzeti advokata da bi objasnio kako, ali Begin je uspešno zaštitio njegovu poziciju da se rezolucija 242 ne primenjuje na pregovore o budućnosti Zapadne obale. Amerikanci su prihvatili dvosmislenost, a Sadat je mogao samo da se čudi čemu služi ta cela verbalna gimnastika“.

(Serija je urađena na osnovu knjige Dragana Bisenića „Skoro savršen mir“, koja uskoro izlazi iz štampe)

Sutra: Ko je šta dobio, a šta izgubio