Premijer Albanac – ključ za rešenje krize u Makedoniji?

I nakon konačnih rezultata odnos snaga u poslaničkim mandatima nije promenjen, a kriza se i dalje ne smiruje. Zaev izjavljuje da su makedonski građani izabrali promene, dok Gruevski potvrđuje svoj legitimitet naglašavajući da je osvojio skoro 20 hiljada glasova više u odnosu na opozicioni SDSM. Međunarodni predstavnici u takvim okolnostima ćute. Evropska unija je izjavila da će čestitati pobedu onima koji sastave vladu, dok administracija u Vašingtonu mudro posmatra razvoj događaja i smatra se direktno prozvanom za mešanje u „unutrašnje stvari“ države u proglasu datom od strane Gruevskog. Kuda vodi takav razvoj događaja niko ne zna, no jedno je sigurno – Makedonija polako ulazi u još dublju krizu čije je posledice veoma opasno pretpostaviti.

Najveća dinamika je zabeležena u albanskom bloku stranaka. Iako su sve albanske stranke gubitnici u ovom izbornom ciklusu, imajući u vidu činjenicu da je skoro 70 hiljada makedonskih Albanaca glasalo za opozicioni SDSM, one pokušavaju dobro poznatom metodom ujedinjenja da sebe pozicioniraju kao ključan faktor na makedonskoj političkoj sceni. Stvari su se pokrenule sa „mrtve tačke“ onog trenutka kada je albanski premijer Edi Rama pozvao sve albanske lidere iz Makedonije na konsultacije u Tiranu. Sadržaj ovog sastanka je ostao iza očiju javnosti i medija, no aktivnosti u albanskom bloku nakon ovog sastanka svedoče o snažnom uticaju Rame na makedonsku političku scenu. Ali Ahmeti kao predvodnik u albanskom bloku pokrenuo je snažnu inicijativu ujedinjenja svih albanskih stranaka u Makedoniji i sve to u cilju zaštite interesa Albanaca u Makedoniji. Lider čija je stranka deset godina na vlasti u Makedoniji odjednom je postao izrazito zainteresovan za sugrađane iz svoje etničke grupe. Ili možda smernice ovog svealbanskog ujedinjenja vode u drugom pravcu?

U makedonskom političkom bloku i dalje su u toku tradicionalne odnosno tenzične aktivnosti. Makedonske stranke nisu nešto posebno zabrinute za interese makedonskih građana. Oni samo deklarativno govore o tome i postojano razmišljaju kako da „ulove“ mandatarsku fotelju bez obzira na cenu koju treba platiti za to. Gruevski se poziva na mnogobrojnost svojih glasača, dok određeni funkcioneri iz redova VMRO DPMNE pominju čak i „noć dugih noževa“. Veoma dobro nam je poznato šta se podrazumeva pod noć dugih noževa, no ipak moramo da postavimo pitanje toj funkcionerki koja je o takvoj noći govorila: Da li bi to pretpostavljalo direktan sukob između građana makedonske nacionalnosti? I da li zaista može da se govori o nacionalizmu i patriotizmu pojedinih funkcionera ako oni direktno usmeravaju svoju državu u ambis sukoba i građanskih nereda?

U redovima SDSM takođe ništa novo. Ubeđeni su da će formirati vladu, a ni sami ne znaju kako to da postignu. Ponašaju se kao u svetu bajke. Očekuju da im neko pokloni mandat. Umesto da pokušaju da razreše unutarstranačke probleme koji ih uporno smeštaju na gubitničku klupu, oni upravljaju svojim partijskim aktivnostima na ad hoc način. Od slučaja do slučaja. I dalje veoma daleko od suočavanja sa realnošću da nisu uspeli da osvoje ni jedan glas više. Uz svu podršku koju su imali kao politički subjekt na makedonskoj političkoj sceni u poslednje dve i po godine, slobodno možemo reći da su „zacementirali“ svoju poziciju gubitnika.

Tokom svih ovih peripetija u Makedoniji, makedonski građani su samo nemi posmatrači. Svi se nadaju boljem sutra, no kao da im je sudbina takva, nesrećna. Makedonska ekonomija postojano „treperi“, dok su priče o balkanskim „tigrovima“ postale samo lepa novogodišnja želja. Umorni od svakodnevnih političkih turbulencija, sa svojih skromnih 200 evra na mesečnom nivou, građani ove države pokušavaju da spoznaju alternative za boljitak, pa čak i ako to pretpostavlja emigriranje. Samo za podsećanje, priča o bugarskim pasošima u Makedoniji nije postala aktuelna zato što su se odjednom Makedonci osvestili o svojim bugarskim korenima, već da bi iskoristili „blagodeti“ bugarskog pasoša na evropskom tržištu rada. Iako bi Bojko Borisov želeo da to nije baš tako!

Ako se sada ponovo vratimo na početak, utvrdićemo kako je albanski politički blok „najažurniji“ u procesu formiranja vlade i eventualne političke stabilizacije. Ujedinjenje svih albanskih stranaka u Makedoniji u brojkama bi značilo 20 poslaničkih mandata i ogromni pregovarački potencijal u odnosu na VMRO DPMNE i SDSM. Šta bi takav pregovarački, ili bolje rečeno ucenjivački potencijal mogao da isporuči makedonskim strankama koje žele da postanu deo vlasti?

Ukoliko taj pregovarač iz albanskog bloka bude u liku Alija Ahmetija, skoro je sigurno da će iskoristiti pomenuti pregovorački potencijal za maksimizaciju svojih namera. Ako ne uspe da „ulovi“ ništa značajno za makedonske Albance, bar će uspeti sebi da obezbedi ni manje ni više premijersku poziciju, po prvi put za političara albanske nacionalnosti u istoriji makedonske nezavisnosti. Takav tok događaja u makedonskoj državi je sve izvesniji, jer su političari iz makedonskog bloka jasno pokazali kako ređaju svoje partijske i državničke interese.

No, takvo okončanje aktuelnih tenzija na makedonskoj političkoj sceni nameće i nova pitanja – da li će premijer albanske nacionalnosti biti spreman da brani interese makedonske nacije na uštrb evroatlantskih integracija? Da li će Grčka iskoristiti takve prilike da promeni ustavno ime makedonske države? I na kraju, da li će Makedonija zaista postati druga albanska država na Balkanu?

Autor je doktorand na Univerzitetu u Beogradu – Fakultet političkih nauka