Pretnja kao „pravo na mišljenje“

„I ti ćeš dobiti u potiljak, kunem se“, poruka je koju je primio televizijski satiričar Hrvoje Zovak nakon emisije koja se ovom gledaocu, očito, nije svidela. Slučaj je prijavio policiji i mogući sudski epilog se čeka.

Kolege s portala Index prijavile su takođe prijetnju u kojoj je pisalo da „novinare Indexa treba ubijati“. No njihova prijava neće završiti presudom, jer je Državno tužilaštvo Republike Hrvatske (DORH) zaključilo da za tim nema potrebe. Na dan kad je slao poruku agresivni čitalac je, obrazložio je DORH, slavio rođendan i malo se više popilo te su ga ponele emocije. Kao olakšavajuća činjenica navedeno je da je reč o „višestruko odlikovanom hrvatskom branitelju“.

S druge strane, simpatizer stranke Živi zid osuđen je na kaznu zatvora od sedam meseci zbog pretnji upućenih novinaru Aleksandru Stankoviću („Nedjeljom u 2″). Godinu dana zatvora uslovno uz rok provere od tri godine dobio je i muškarac koji je tri puta SMS porukama pretio smrću bivšem predsedniku Hrvatskoga novinarskog društva (HND) Saši Lekoviću.

Nasilnik na internetu, kukavica u životu

Iako nema objedinjenih podataka, advokati tvrde da se ovakav oblik kazne redovno dosuđuje onima koji završe na sudu zbog pretnji novinarima. Agresivci iza rešetaka završavaju tek ako svoje nedelo učestalo ponavljaju.

„Krivični zakon definiše pretnju novinarima kao jedan od kvalifikovanih oblika krivičnog dela. Za njega je propisana teža kazna u odnosu na druge oblike“, kaže za DW advokatica Vanja Jurić, osnivačica Centra za zaštitu slobode izražavanja pri Hrvatskom novinarskom društvu. „Osim toga, pretnja upućena novinaru, ako je vezana za njegovo obavljanje posla, goni se po službenoj dužnosti, dakle to čini DORH. Za druge oblike pretnje to nije slučaj. Zaprećena kazna zatvora je od 6 meseci do 5 godina.“

Kada bismo prijavljivali svaku pretnju, ne bismo se micali iz policijske stanice ili iz sudnice, reći će hrvatski novinari koji se bave osetljivim temama poput nacionalizama ili svetonazorskih pitanja. Oni koji su pretili, kada dođu u sudnicu najčešće izgube hrabrost i skrušeno se pravdaju nabujalim emocijama ili konzumacijom alkohola. Oni koji su juče pretili metkom, sutra će pred sudijom pustiti suzu i reći da „nisu baš tako mislili“.

Upuste li se novinari u raspravu s komentatorima koji im ostavljaju pretnje na društvenim mrežama, saznaće da osobe koje prete često ne povezuju javni prostor interneta sa „stvarnim životom“, imaju osećaj anonimnosti pa nisu ni svesni svoje odgovornosti. Često kažu da je pretnja zapravo praktikovanje prava na mišljenje ili komentar. Ili da su samo odgovorili na novinarsku provokaciju.

A provokacija, za njih, može biti sve, od „nečistog“ prezimena samog novinara do načina na koji je izvestio o propovedi biskupa ili koncertu ikone desnice Marka Perkovića Tompsona. Jer nasilnicima mediji nisu potrebni za informisanje ili revidiranje stavova, oni u njima žele da vide samo potvrdu svojih uverenja.

„Pravo na mišljenje postoji i poželjno je. Čak i pravo na žestoku kritiku“, kaže Jurić. „To je najnormalnija pretpostavka svih demokratskih društava. Ali ne postoji zakon niti bilo koji oblik sudske prakse, u Hrvatskoj ili pred Evropskim sudom za ljudska prava, koji bi pretnju na bilo koji način opravdavao slobodom izražavanja. Takav oblici komuniciranja su štetni za svako društvo.“

Sve zavisi od tužilaštva

Kazne su, ako je pitati hrvatske novinare, preblage, a osuđujuće presude malobrojne. Nema čak ni prevelike razlike između presuda zbog pretnji novinarima i onih „običnih“ pretnji, iako se prvima preti samo zbog toga što rade svoj posao. U svemu je, kaže advokatica Jurić, izuzetno važno da gonjenje pokreće DORH. Iako bi u normalnim uslovima to bila prednost, uloga tužilaštva, iz novinarskog ugla, postala je glavna kočnica zaštiti kolega.

„U praksi, DORH samostalno odlučuje ima li elemenata krivičnog dela i hoće li uopšte pokrenuti postupak. Ako odbaci krivičnu prijavu, novinar sam kao oštećeni ima pravo da preuzme krivično gonjenje. To onda znači da samostalno vodi ceo postupak, plaća advokata i snosi sve troškove ako ne uspe da dokaže činjenje krivičnog dela“, objašnjava naša sagovornica.

Šalje li takva praksa šalje poruku agresivcima da mogu pretiti novinarima zato jer im se ne sviđaju njihovo pisanje ili vrednosni sudovi? „Mislim da da“, odgovara Jurić. „Čini mi se da je jednako značajno da u javnosti u ovom trenutku prevladava stav da i najviše društvene strukture i državne strukture ne pridaju punu važnost tome što se događa. Pa tako imamo komentare predstavnika najvišeg nivoa vlasti u kojima se kaže da je reč o izražavanju nezadovoljstva.“

Naime, upravo je predsednica Kolinda Grabar-Kitarović šokirala novinare i građanski pismeniji deo Hrvatske svojim komentarom na pretnje novinarima Indexa. „Način na koji je Vaš čitalac iskazao svoje nezadovoljstvo tekstom koji ste objavili svakako nije primeren, što je verovatno i sam shvatio obrisavši komentar nakon nekoliko sati“, napisao je ured predsednice pomenutom portalu izazvavši salve odobravanja upravo među onima sklonim pretnjama.

U takvoj atmosferi građanske i političke neodgovornosti, novinari imaju tek jednu mogućnost – prijaviti pretnje policiji i nadati se da će DORH učiniti svoj deo posla. Jer, ako su danas pretnje prihvatljive, nije teško zamisliti što donosi budućnost.

„Treba da prijavljuju i sve novinare upućujem da prijavljuju. To je jedino sredstvo koje može dati rezultate. Ako novinari ne prijavljuju, to će se tretirati kao da se ne događa. Iskustvo mi kaže da se podnosi sve više prijava. Verujem da je to zbog toga što je situacija u društvu eskalirala i pretnje su postale deo svakodnevice“, zaključuje Vanja Jurić.