Priča bivšeg zatvorenika Gvantanama o ovom zloglasnom zatvoru i kako je „završio“ u Srbiji

„Američki zatvor u zalivu Gvantanamo otvoren je pre 21 godinu. Tokom 21 godine u njemu je bilo 779 muškaraca u osam poznatih logora. Za dve decenije, Gvantanamo je iz malog, improvizovanog kampa izrastao u objekat sa maksimalnim obezbeđenjem i sa strukturama nalik cementnim bunkerima, čija radna aktivnost košta blizu 540 miliona dolara godišnje.

Dvadeset i jedna godina je mnogo. Četiri američka predsednika su se promenila. Svetski trgovinski centar je obnovljen.

Za to vreme, američka vojska, CIA i druge obaveštajne agencije eksperimentisale su sa mučenjem i drugim kršenjima ljudskih prava. Vojnici, pa čak i vođe počinili su ratne zločine. Kongres SAD je istražio, napisao i objavio izveštaj koji dokumentuje mučenje, zlostavljanje i nehumano postupanje prema zatvorenicima u Gvantanamu upoređujući ga sa sličnim “crnim” lokacijama širom sveta, istovremeno onemogućujući zatvaranje Gvantanama.

Od tih 779 zatvorenika u Gvantanamu, znamo da je devetoro umrlo; 706 je pušteno ili prebačeno; 20 je preporučeno za transfer, ali su ostali tamo; 12 je optuženo za zločine; dvojica su osuđena; a trojica će biti zadržani u ratnom pritvoru na neodređeno vreme dok neko ne zatraži njihovo oslobađanje.

Imao sam 19 godina kada su me poslali u Gvantanamo, stigao sam 9. februara 2002. sa povezom preko očiju, sa kapuljačom, okovan, pretučen. Kada su mi vojnici skinuli kapuljaču, video sam samo kaveze ispunjene narandžastim figurama. Bio sam mučen. Bio sam izgubljen i uplašen i zbunjen. Nisam znao gde sam ni zašto sam tamo odveden. Nisam znao koliko ću biti u zatvoru ili šta će mi se dogoditi. Niko nije znao gde sam. Dobio sam broj i bio sam suspendovan između života i smrti.

Nisam znao mnogo o Americi. Znao sam da je to trebalo da bude zemlja zakona i mogućnosti. Svi su želeli da žive tamo. Svi smo verovali da će naš pritvor biti kratak. Nismo ništa uradili. Nisu mogli da nas zadrže dugo. Nikada nisam mogao da zamislim da ću osam godina provesti u samici, da ću biti zadržan 15 godina i pušten na slobodu, a da nikada nisam optužen za krivično delo.

Nedavno sam napunio 40 godina, i iako sam odrastao čovek, i dalje se osećam kao 19-godišnjak koji je prvi stigao u Gvantanamo. U jednom smislu, tamo sam postao punoletan – naučio kako da protestujem zbog svog pritvora, kako da koristim svoje telo za štrajk glađu, kako da se oduprem. Mnogo razmišljam o svom vremenu tamo. Dok su moji prijatelji iz detinjstva išli na fakultet, venčali se, zaposlili se i započeli život, borio sam se sa zatvorskim čuvarima koji su me maltretirali dok sam pokušavao da se molim.

U ranim danima Gvantanama, kada je to bio samo nerazvijen zatvor, svi smo imali pitanja: ‘Kada ćemo biti pušteni?’ ‘Zašto su ispitivanja postala sve gora?’ ‘Zašto niko nije verovao u ono što smo im rekli?’ Ali nismo bili jedini sa pitanjima.

Mislim da je i sam Gvantanamo imao ista pitanja. Mislim da je Gvantanamo želeo da zna kakvo će to mesto postati, koliko dugo će se koristiti, da li će biti koristan.

Svi smo čekali te odgovore, godinu za godinom, kako smo starili. Pustio sam bradu i kosa mi je postala seda. Gvantanamo zarđao, oguljen, raspao; Kamp Ks-Rai, prvi kamp, zarastao je u korov i travu. Stražari su se smenjivali, kao i vođe logora.

Čuvari koji su bili ljubazni prema nama često su degradirani ili kažnjeni ili su napuštali Gvantanamo zbunjeni zbog sukoba između njihove službene dužnosti i njihovog saznanja o tome šta je ispravno a šta ne. G

eneral Miler, arhitekta onoga što SAD nazivaju „pojačanim ispitivanjem“, a svi ostali nazivaju mučenjem, otišao je u Irak i Abu Graib. Neki zatvorenici su pušteni. Neki – poput Iasira (21 godina), Alija (26) i Manija (30) – umrli su nasilno i misteriozno u pritvoru.

Godine su prolazile kao poglavlja u knjizi, a sa svakim novim poglavljem mislili smo da ćemo dobiti odgovor na naša pitanja ili da će se barem poglavlja promeniti. Bilo je novih početaka i novih faza, ali priča je ostala ista: ispitivanja su nastavljena. Kao i nehumano postupanje i versko uznemiravanje nad nama.

Svako poglavlje je postajalo sve mračnije kako smo gubili dodir sa pričama iz naših života pre Gvantanama.

Kada su nas odveli u Gvantanamo, bili smo očevi, sinovi, braća i muževi; imali smo porodice, snove i živote u spoljnom svetu. Ali u Gvantanamu smo bili samo brojevi, životinje u kavezima, potpuno odsečeni od sveta koji smo poznavali; bili smo uhvaćeni u beskrajnu mašinu ispitivanja koja su pokušavala da nas navedu da priznamo da smo borci Al Kaide ili Talibana.

Živeli smo Gvantanamo bezakonja i zloupotreba, gledali smo kako Gvantanamo raste i evoluira, dok je naša priča ostala zaglavljena.

Postali smo Gvantanamo. Odupirali smo se i protestovali protiv našeg proizvoljnog i neodređenog pritvora, borili smo se i štrajkovali glađu da nas svet čuje, vidi našu patnju i upozna našu ljudskost.

Imali smo i trenutke sreće, kreativnosti i bratstva. Pevali smo, igrali, šalili se i smejali. Stvorili smo umetnost. Postali smo braća i prijatelji, čak i sa nekim od stražara i logorskog osoblja koji su nas tretirali kao da smo ljudi. Postepeno smo gubili vezu sa našim starim ‘ja’ sve dok Gvantanamo nije postao naš život, naš svet, naša jedina priča.

Kako je Gvantanamo rastao, jačao i postojao, tako smo i mi postajali stariji, ali slabiji, krhkiji, i dalje vezani u svojim kavezima. Čuli smo da su neki ljudi širom sveta protestovali zbog našeg zatvaranja i našeg mučenja i vodili kampanju za zatvaranje Gvantanama. To nam je dalo nadu i dalo osećaj da nismo zaboravljeni.

Ali drugi, poput političara izvan Gvantanama, naučili su da koriste zatvor da kreiraju sopstvene lažne priče – priče koje su stvarale strah. Gvantanamo je ostao otvoren.

Pred kraj mog vremena, Gvantanamo je u nekim aspektima postao zreliji i otvoreniji. I mi smo se promenili; ponovo smo se povezali sa spoljnim svetom. Pokušali smo da povratimo one delove sebe koji su bili oduzeti i izgubljeni.

Išao sam na časove i stvarao umetnost. Naučio sam engleski i pisao priče o Gvantanamu. Posle 15 godina, brinuo sam se da neću preživeti u svetu kada odem. Tamo sam odrastao i postao čovek. Gvantanamo je ono što sam znao. Tu su bili moji prijatelji.

Mislio sam da ću odlaskom konačno moći da napišem nova poglavlja, ona koja su se menjala i koja su imala dobar završetak. Završio bih priču onako kako sam želeo: Gvantanamo bi postao samo sećanje; krenuo bih dalje, išao u školu, oženio se, započeo život. Ali zatvor nije hteo da ode. Iznenadila me je nova priča.

Kao i ja, stotine ljudi je pušteno iz Gvantanama. Neki su otišli kući u svoje zemlje i svojim porodicama. Mnogi su poslati na mesta koja ne poznaju – Urugvaj, Kazahstan, Slovačka.

Poslali su me u Srbiju, gde nisam imao prijatelje, porodicu i nisam govorio jezik. Pokušali smo da stvorimo sopstvene priče na ovim novim mestima, onima bez Gvantanama. Ali Gvantanamo nas neće pustiti. Živimo sa stigmom da smo tamo držani.

Tamo je ostalo trideset pet muškaraca. Predsednik Bajden je tiho radio na gašenju zatvorskog logora, ali bez saradnje američkog Kongresa, Gvantanamo će ostati otvoren.

Već godinama bivši zatvorenici, aktivisti, advokati i novinari rade na pisanju poslednjeg poglavlja Gvantanama, koje se završava pravdom, odgovornošću, pomirenjem i zatvaranjem zatvora.

Hajde da to ostvarimo, kako bismo za godinu dana mogli da napišemo novu priču o životu posle Gvantanama“.

Adajfi je u junu prošle godine ispričao za BBC da nije želeo da dođe u Srbiju ali da nije imao izbora.

On je autor memoara „Ne zaboravite nas ovde: Izgubljeni i pronađeni u Gvantanamu“, koje je napisao u Beogradu uz pomoć jednog američkog pisca.

U Srbiji je diplomirao menadžemnt sa tezom analoze uspeha i neuspeha bivših zatvorenika koji se vraćaju u društveni život i tržište rada gde god da su poslati posle Gvantanama.

Ovaj zatvor još uvek okružuje Adajfijev svet – jedva da postoji nešto što on radi što nije istraživanje ili borba sa posledicama njegovog pritvora, piše BBC.