Priča o dva demagoga

Pred masom od preko 100.000 ljudi na najvećem stadionu za kriket na svetu, dva lidera su trijumfalno proslavila osnaživanje prijateljstva između njihovih zemalja – ili, da budemo precizniji, između njihovih brendova harizmatičnog populizma.

Čak ni Trampov često pogrešan izgovor indijskih imena tokom njegovog govora nije mogao da pomrači Modijev sjaj.

Ali Trampova poseta Indiji nije bio najveći istorijski momenat kojim su se on i Modi hvalili. Iako je Modi odnose SAD i Indije opisao kao „najvažnije partnerstvo 21. veka“, oni možda nikada neće dostići sve čvršće veze između Rusije i Kine.

Uostalom, konvencionalnim autokratama je daleko lakše nego populistima da se ujedine u zajedničkoj viziji svojih globalnih interesa. Kineski faktor je naravno važan i za SAD i za Indiju, ali nije dovoljan da se prevaziđu njihove kulturne različitosti i duboko divergentni ekonomski interesi (naročito u pogledu trgovine).

I pored toga, drugačija vrsta istorije je bila u nastanku tokom Trampove posete. Ali veoma različita od one koju su on i Modi zamislili.

U pokušaju da se opišu nedavni sastanci dvojice lidera u Indiji, neizbežno na pamet pada izraz „lomača taštine“. U atmosferi bedne laskavosti i retko uklopljene pompeznosti, Tramp i Modi su prepoznali slične kvalitete jedan u drugom. Gledajući ih uživo na televiziji, mogao sam samo da se prisetim čuvenih scena iz Čaplinovog kinematografskog remek-dela Veliki diktator. Čaplinova farsa se, izgleda, sada ponavlja – ovoga puta kao tragedija.

Za Trampa, koji se priprema za kampanju za reizbor, Indija je bila savršeno mesto za testiranje njegove poruke američkim glasačima – a naročito uspešnoj četvoromilionskoj indijskoj dijaspori u Americi, koja naginje ka glasanju za demokrate. Trampova poruka je bila jednostavna: ako ga Indija, najveća svetska demokratija, pozdravlja kao heroja i zvezdu, zašto bi ga onda neki (očigledno nepatriotski) Amerikanci odbacivali kao da je on pretnja po demokratiju? Zaista, izgleda da Tramp tvrdi da uživa i Modijevu i zaštitu Mahatme Gandija.

Poseta američkog predsednika je donela slične dobrobiti za Modija. Mnogi Indijci preziru premijerov brend verskog nacionalizma, a Delhi je upravo prošao kroz najgore nasilje između Indusa i muslimana u poslednjim decenijama. Ali Modi sada svojim protivnicima može da kaže da lideru najmoćnije svetske demokratije ne smeta način na koji Indija tretira svoju muslimansku manjinu, niti kako se ponaša u Kašmiru.

Pošto su tako pohvalama i oprostima učvrstili legitimitet jedan drugom, Tramp i Modi su sa javnog spektakla mogli da pređu na ozbiljnija i razdornija pitanja Kine i trgovine.

To me je podsetilo na razgovore koje sam početkom 2000-ih vodio sa Robertom Blekvilom, iskusnim diplomatom koji je u to vreme bio američki ambasador u Indiji. Blekvilov glavni cilj je bio da natera Ameriku da shvati (ili, možda, ponovo otkrije) ključni značaj koji Indija, najveća svetska demokratija, ima za SAD. Za njega, demokratija nije nejasna, prazna reč, već ključ za izgradnju privilegovanog odnosa sa Indijom. Ali u to vreme, naravno, u politici ove dve zemlje još nisu preovladali neliberalni populisti.

Sigurno je da su odnosi SAD i Indije uvek bili kompleksni. Još od 1950-ih i ’60-ih, obe zemlje su Kinu smatrale za pretnju. Nakon što je izgubila u ratu sa Kinom 1962, Indija je potpisala sporazum o vazdušnoj odbrani i delila obaveštajne podatke sa SAD, dok joj je Amerika pružala ekonomsku i vojnu pomoć.

Ali, dve zemlje su uskoro počele da se razilaze po pitanju hitnosti kineske pretnje. Indijski lideri su se osetili izdanim kada su SAD, pod predsednikom Ričardom Niksonom, počele proces zbližavanja sa Kinom. Kao rezultat, Rusija i Indija su se međusobno zbližile, što je navelo Ameriku da svoju pažnju u regionu prebaci na Pakistan.

Onda je usledila odluka Indije da postane nuklearna sila. Ameriku je u početku naljutila indijska tvrdoglavost po tom pitanju, ali se kasnije pomirila sa sudbinom u pogledu realnosti koju nije mogla da spreči. Iako su lideri SAD smatrali da je nuklearizovana Indija verovatno loša po svet, arsenal ove zemlje je bio bar korisno sredstvo zastrašivanja za Kinu.

Ipak, iako je zajedničko nepoverenje prema Kini možda neophodan preduslov za uspešne američko-indijske odnose, ono nije dovoljan osnov za blisko i dugoročno savezništvo između dva kompleksna diva. Zapravo, ako SAD i Indija ne budu više ujedinjene dubokom i iskrenom posvećenošću demokratiji, onda bi Indija jednog dana mogla da odluči da njeni interesi leže u potrazi za sopstvenim zbližavanjem sa Kinom, kao predvidljivijom globalnom silom.

Konačno, trgovinska trvenja između SAD i Indije će se nastaviti, uprkos toplim odnosima između Trampa i Modija. Možda na to ukazuje i činjenica da je događaj na stadionu za kriket u Gudžaratu završen uz pesmu Rolingstounsa „You Can’t Always Get What You Want“ („Ne možeš uvek da dobiješ ono što želiš“).

Danas je ekonomski nacionalizam u usponu, a demokratija u opadanju. S obzirom na te zabrinjavajuće trendove, ono što se dogodilo u Gudžaratu između Trampa i Modija možda može da se posmatra kao apoteoza distopije.

Autor je specijalni savetnik na Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2020.

www.project-syndicate.org