„Prigožin je mrtav, ali Putin se nije rešio problema“: Analiza Irine Borogan i Andreja Soldatova o situaciji u Rusiji

Ukazuju da Prigožin nije dolazio iz KGB-a i nikada nije bio profesionalni birokrata, ali je postigao izuzetno visok položaj u hijerarhiji Kremlja. To je bilo sve zahvaljujući jednom čoveku – Putinu.

Prigožinova korisnost bila je tajna njegovog uspona. Donedavno, Putin je u bivšem pljačkašu gledao kao na nekoga ko je sposoban da popravi svaku krizu koju nespretni državni aparat – suviše spor ili glup – ne bi rešio.

Prigožin je postao profesionalni opunomoćenik koji je uvek rado služio Putinu na bilo koji način, bilo da podriva američke izbore, da preplavi društvene mreže lažima i tako zatrpa ruske neprijatelje neistinama, ili da regrutuje bivše cimere iz zatvorske ćelije – ubice i silovatelje – da se bore u Ukrajini i da ginu u hiljadama, dok je ratom umorna ruska vojska pokušavala da se sabere posle niza poraza.

Prigožin je takođe delovao kao sredstvo za zastrašivanje i debalans Putinove elite tokom rata. To je, naravno, uključivalo, pre svega, vojsku — ministra odbrane Sergeja Šojgua i načelnika Generalštaba Valerija Gerasimova koji su bili glavne mete Prigožinovih dijatriba. Da bi zastrašio civilne birokrate i oligarhe, Prigožin je oštro govorio o svojoj želji da pošalje razmaženu, bogatu decu na bojno polje, i o svom malju.

Ulično prepreden i potpuno nemoralan, Prigožin se takođe pokazao kao veoma efikasan u širenju štetnog uticaja Kremlja na afričkom kontinentu, kroz poslove dragulji za oružje u kojima su Vagnerovi plaćenici obezbeđivali režimske elite u zamenu za pravo da pljačkaju robu na kontinentu – zlato i nafta.

Kada je šefu trebalo nešto osetljivo i prljavo da se uradi, Prigožin je uvek bio spreman i voljan.

Ali uvek postoji problem sa ljudima poput Prigožina. Oni deluju daleko iznad normalnih granica i poseduju smelost rođenu iz iskustva koja uspeva jer takav avanturizam nije ograničen birokratskim pravilima.

Ovo je dilema za lidera režima poput Putina: Da, korektor deluje kada drugi ne rade i dobija rezultate; s druge strane, režim je zasnovan na predvidljivosti. Putin je veoma dugo pronalazio način da žonglira sa ovim konkurentnim potrebama.

Njegova birokratija je ostala lojalna i poslušna, a imao je svoje popravljače koji su delovali van nje – prvo Ramzana Kadirova, predsednika Čečenije, a zatim Prigožina.

Kriza – a rat je najveća kriza koju je Putin ikada imao – jasno je stavila do znanja da se ovo balansiranje ne može nastaviti.

Prigožin, čiji su nemilosrdni borci viđeni kao najefikasnija sila na ruskoj strani, počeo je da se diže iznad sebe. Predvidljivo, počeo je da rizikuje kada se našao na pogrešnoj strani svog posla sa vojskom. Njegove javne pritužbe (jednom snimljene ispred Vagnerovih leševa) postale su smetnja, a potom i izazov u obliku junske pobune.

Putin se utrkivao da ublaži krizu i uspeo je, ali mu je to ostavilo izazov. Šta je važnije – sposobni i ambiciozni avanturisti, ili poslušni, ali ne baš kompetentni birokrate?

Putin je izabrao predvidljivost. Hladnokrvan i proračunat diktator, odvojio je vreme da proceni Prigožinovu imovinu i resurse. Uvek dobar taktičar, pokušao je da poniženje pobune pretvori u svoju korist, uklanjanjem tvrdolinijaša u vojsci i suzbijanjem glasa neslaganja u vojnim krugovima.

A onda je, 23. avgusta, napravio svoj potez. Prigožinov avion je oboren ubrzo nakon što su se pojavile vesti da je davno nestali general armije Sergej Surovikin, jedan od najsposobnijih Putinovih oficira, smenjen sa mesta šefa vazduhoplovstva.

Surovikin, poznat kao general Armagedon, bio je zaslužan za spasavanje snaga od 30.000 ljudi koje su se povukle iz Hersona prošle jeseni, ali je takođe rečeno da ima intimne veze sa Vagnerom.

Bilo je prilično zapanjujuće da su svi naši izvori u Rusiji, uključujući i mnoge u bezbednosnom establišmentu, odmah pretpostavili da je Prigožin ubijen po Putinovom naređenju.

Ovi misteriozni „odmetnički elementi“ su uobičajena karakteristika ruskih političkih ubistava. Oni su bili glavni osumnjičeni u svim prethodnim atentatima – od trovanja Aleksandra Litvinjenka u Londonu i streljanja Ane Politkovske u Moskvi 2006. do hladnokrvnog ubistva Borisa Njemcova na samo nekoliko koraka od Kremlja 2015. kao i trovanja Alekseja Navaljnog 2020.

Ovoga puta očigledno nije tako. Skoro svi koji imaju bilo kakvo znanje o ovom pitanju, i zapadni i ruski, veruju da Putin nije protraćio dva meseca od ponižavajuće pobune. I to Prigožinovo ubistvo, zajedno sa većim delom hijerarhije Vagnerove grupe, promenilo je njegov imidž sa slabe i neodlučne na kontrolu.

Problemi i dalje postoje. Razlozi zbog kojih je Putinu bio potreban Prigožin i dalje postoje. Postoje taktički problemi — kako obezbediti glatku tranziciju unosnih afričkih ugovora sa Vagnera na grupe koje kontrolišu vojna obaveštajna služba kao što je GRU; i šta raditi sa Vagnerom u Belorusiji, da navedem samo neke.

Putin se suočava sa drugim strateškim izazovima: treba da drži svoje generale na uzici i van ravnoteže. On treba da izmisli više načina da zastraši svoju elitu, a potrebni su mu i operateri spremni da pohrle k njemu sa neortodoksnim rešenjima kada stvari krenu naopako na bojnom polju.

Jer očajnički i krvavi rat se i dalje vodi, a Putin ne pobeđuje. Predvidljive, poslušne i zastrašene birokrate su u redu u mirnodopskim, ali u ratno vreme se traži nešto drugačije. Kao što je Prigožin pokazao, to znači oslanjanje na nestabilniji tip osobe, nekoga ko može postati izuzetno opasan. Hteo to Putin ili ne.