Prigožin je razotkrio ozbiljan Putinov problem: Posledice bi mogle biti nesagledive

Kako Rusija funkcioniše, kakav je raspored moći u vlasti i izvan nje, koji su potencijali za unutarnje sukobe među zavađenim interesnim grupama u političkom i poslovnom establišmentu…, samo su neka od pitanja koja su aktualizovana dok se prašina iza Vagnerovog kilometarskog konvoja još uvek sleže.

Osim razkreštalog „Srpskog papagajskog hora W.Putin“ čije i vojno i civilno krilo unisono ponavljaju da je „Putin još jednom pokazao mudrost i veštinu“ – kao što su kreštali da je slabo ili nikakvo napredovanje Rusa u Ukrajini „izraz potrebe da se sačuva civilno stanovništvo (!?)“ – drugima je jasno da je Prigožinova akcija i njen epilog bez očekivanih posledica po pučiste pokazatelj ranjivosti i ozbiljnih slabosti hazjanina.

Alarmantno je što to verovatno znači i uvod u dalju diverzifikaciju jedinstvenog aparata sile i moći čije je domete i posledice po sam opstanak Rusije danas teško sagledati.

Posebni razlozi za posmatranje Rusije kao netipične, arhaične kategorije ustrojstva moći sadržani su u činjenici da se, za razliku od Otomanske i Austro-Ugarske imperije koje su nestale u krvavim i permanentnim ratovima zaokruženim onim Velikim 1918., najveća država na svetu raspala unutrašnjom Februarsko-Oktobarskom revolucijom 1917, bez ijednog ispaljenog „zapadnog metka“?

Lekcija iz osamdesetih i devedesetih

Da to nije bila slučajnost već neka vrsta pravila svedočilo smo krajem osamdesetih i početkom devedesetih. U par godina nestao je je komunistički, istočni, Varšavski pakt država čiji je volan više od pola veka bio u Kremlju, u istom dvorcu odakle se vladalo i Sovjetskim Savezom, kao unutrašnjim carstvom, koje se takođe raspalo u par godina, o istom trošku.

Opet, gle čuda!, bez ijednog ispaljenog „zapadnog metka“?! Iz navedenog se lako može zaključiti, bez obzira da li je u pitanju carska ili komunistička Rusija, kao Pijemont različitih imperijalnih zajednica, da je matrica njene (ne)održivosti suštinski identična. Da li i današnja Rusija nosi u sebi tu fatalnu „genetsku sklonost“ ka državnoj i društvenoj imploziji koja je u dva prethodna navrata itekako uzdrmala i posledično dovela do značajnih promena i u svetskom poretku stvari, kako 1917. tako i 1989?

Dakle, Rusija se u poslednjih nekoliko vekova nije raspadala usled vojne sile koja je dolazila spolja, ali itekako je na njene ljude značajno delovao tzv. „meki“ uticaj Zapada, i to ne samo Amerike.

Koliko je taj kulturološki uticaj bio i jeste jak na oficijelnom nivou, govori nam podsećanje da je francuski jezik na ruskom dvoru dugo bio favorizovani službeni jezik kao i to što naznačajnija istorijska prestonica Rusije i danas (iznova) nosi nemačko ime – Sankt Peterburg.

Glavni razlozi nestabilnosti ruske države

Ipak, glavni razlozi nestabilnosti ruske države leže, pre svega, u njenoj konceptualnoj anahronosti. Moskva se strukturalno posmatrano ne odriče nasleđenih feudalnih elemenata i matrica ustrojstva i funkcionisanja, samo ih na površini periodično prilagođava i rifrešuje aktuelnim trendovima preuzetim sa Zapada.

Cara, boljare (plemstvo) i opričnike danas su zamenili Predsednik, Oligarsi i Vagnerovci. U međuvremeno se drhtalo pod Staljinom, Partijom i Službom. Samo je narod ostao isti.

Danas je Rusija digitalna, postmoderna, feudalna despotija koja nije ni zakoračila u bilo kakav oblik građanskog i civilnog društva vladavine prava, sa jasnom demokratskom podelom vlasti.

Retko ko je tako ubedljivo i nemilosrdno opisao  savremenu Rusiju kao sjajni ruski pisac Vladimir Sorokin. Njegov roman „Dan opričnika“, distopijsko je remek-delo koje je upravo dobilo ime po opričnicima, nekadašnjoj gardi (danas bi rekli tajnoj policiji ili paravojsci) koja je služila pod rukom Ivana Groznog (1533-1584).

„Kako polulegenda kaže bili su obučeni kao monasi, jahali crne konje i nosili metlu i pseću glavu na sedlima, da očiste i oglođu zemlju od izdajnika. Sorokinovi opričnici dvadeset prvog veka se voze u crnim mercedesima i koriste računare, ali se ponašaju kao feudalni gospodari. Radnja romana koji je nastao za vakta Vladimira Vladimiroviča, smeštena je u 2028, u zemlju Velikog brata, gde se sve vrti oko nafte, gasa i lojalnosti tiraninu.“

Prigožin – bastard ruske neofeudalne političke kreme

Ipak, čak ni dalekovidi Sorokin nije obuhvatio u galeriji svojih grotesknih likova jezivu njušku Jevgenija Prigožina. Ovaj „4u1“ bastard ruske neofeudalne političke kreme objedinio je u svojoj monstruoznoj ličnosti pretorijanca i ličnog kuvara, bogataša i privatnog interkontinentalnog vojskovođu.

Upirući grubo prstom u sam vrh vojnog plemstva on se usudio da iskušava i samog gazdu dajući pritom primer svima onima koji će se neminovno, pre ili kasnije, naći na udaru Putina.

Angažovanje privatnih vojski na glavnim pravcima sukoba kao i izbegavnje nazivanja rata pravim imenom, ukazuju na strah Putina da bi pozivanje Moskovljana i „piterovaca“ u rat moglo da dovede do sloma režima na ulicama najvećih gradova.

Upravo su Prigožinov angažman od strane Kremlja i „švercovanje“ pod firmom „specijalne vojne operacije“ na samom startu agresije na Ukrajinu, pažljivom posmatraču ukazali da Putin nema povrenja u sposobnosti i spremnost druge (ili prve?!) svetske armije niti se uzda u lojalnost građana u velikim gradovima u uslovima opšte mobilizacije.

Slabost i krhkost strukture koja bi trebala biti najjača

Pogotovo posle debakla oko Kijeva, na samom početku agresije. Dodatno angažovanje 35000 osuđenih kriminalaca svih fela za popunu Vagnera, u punom volumenu je pokazalo dubinu te slabosti i krhkost strukture koja bi trebala biti najjača.

Neuspeli puč aktuelizovao i stavio u centar pažnje saznanja  da grupacije kao što su Prigožinov Vagner i čečenski Ahmat Ramzana Kadirova nisu jedine privatne vojske. Još 4.februara ruski premijer Mihail Mišutin stavio je svoj potpis na rešenje o formiranju još jedne privatne vojske.

Radi se o ruskom energetskom divu Gaspromu, kome se aktom Vlade „daje pravo na osnivanje privatne bezbednosne organizacije“, što je ista odrednica koja se koristi i za Vagner grupu.

Pod firmom „Gaspromnjeft Ohrana“ formirana je krovna organizacija koja prema nepotvrđenim informacijama pokriva tri privatne vojne organizacije – Potok, Baklju i Plamen.  Prigožinove psovke i kletve tokom operacija u Bahmutu odnosile su se upravo na pripadnike Potoka, jedne od privatnih vojski koja je „amaterski neuspešno“ štitila bokove Vagnerovaca prilikom finalnih čišćenja grada.

„Pahan“ je već tada prepoznao opstrukcije dobro znao da se Vagneru sprema „svilen gajtan“.

Huliganske desničarske formacije

Sasvim je izvesno da su i ove privatne vojske nastale pod kontrolom vlasti, ali posle 25.juna i avanture vagnerovaca više niko nikome ništa u Kremlju ne može da garantuje. Izgleda da je u toku opšta tranzicija ogromnog, skoro milionskog aparata obezbeđenja objekata i ljudi povezanog sa kriminalnim miljeom, pre svega sa strogo organizovanim aparatom surove i moćne ruske mafije.

Tu je i nepoznat ali priličan broj huliganskih i desničarskih formacija koje nije teško regurtovati iz vodećih navijačkih grupa kojih samo u Moskvi ima najmanje četiri (CSKA, Lokomotiva, Dinamo, Spartak…).

Ono što se dramatično nameće kao pitanje koje će se neminovno otvoriti ukoliko se ukrajinska drama nastavi jeste ponašanje ruskih oligarha koji su preživeli u 21.veku već dva teška udarca.

Šta će oligarsi?

Pre sankcija koje su im nametnule zapadne zemlje nakon 24.februara 2022. ruski milijarderi su već prošli  Putinovu čistku i delimičnu nacionalizaciju svojih prebogatih feuda. Putin je u prvim godinama lične vlasti  podržavio značajne resurse koje je Jeljcin devedesetih prepustio oligarsima, uspostavljajući tako surovi sistem dvorske lojalnosti.

Retki koji su mu se suprotstavili bili su izloženi plutonijumu, novičoku, a bogami teškoj robiji, kao što je to bio slučaj sa tada najbogatijim Rusom – Hodorkovskim. Tokom ukrajinskog rata asortiman je proširen „samoubistvima iz zasede“ i letovima kroz zatvorene prozore, sa viših spratova stanova i hotelskih apartmana.

Zapad je sankcijama sabio oligarhe u ruske okvire, vratio ih u krilo Matuške i osakatio njihove poslovne interese. Šta ako Putin, pod uticajem teških i višeslojnih sankcija koje će i srednjoročno dovesti do ekonomske stagnacije i društvene krize, posegne za drugim krugom  nacionalizacije imovine oligarha?

Putin je izašao iz komunističkog šinjela i neće mu biti teško da se pritisnut odluči za najdrastičnije mere. Pravo je pitanje da li će već frustrirani milijarderi skrštenih ruku čekati takav rasplet ili će i oni, po ugledu na Gasprom, formirati privatne vojske kako bi bar stvorili ravnotežu straha unutar zverinjaka, u šta se Rusija polako pretvara?

Spoljne pretnje

Pored ovih unutrašnjih opasnosti koje realno prete opstanku postojeće ruske zajednice, ne treba zanemariti ni spoljne pretnje. Iako svi krešte o nameri Zapada da rasturi Rusiju pod raznoraznim izgovorima, prava opasnost možda vreba na drugoj strani(?!).

Naime, teško je poverovati da jedna Kina koja je verovatno na vrhuncu svoje moći i uticaja širom planete- ukoliko Rusija u nastavku ozbiljnije prokrvari – neće posegnuti za teritorijama koje su joj komšije anektirale sredinom 19.veka, nakon poraza u Drugom opijumskom ratu.

Pogotovo što se radi o ogromnim prostranstvima prebogatim energentima i drugim sirovinama koji upravo manjkaju najmnogoljudnijoj svetskoj sili. Ako kažem da je centralna tačka tog prostora Vladivostok biće potpuno jasno o kakvom se gubitku radi.

Nastavak rata u Ukrajini i mrcvarenje Rusije koja je vojno zaglavljena, bez ideje o napredovanju i jasnim ciljevima rata, može aktivirati svaki od skiciranih scenarija. Takođe, snažna mirovna inicijativa iz same Rusije mogla bi preduprediti eventualni vojni poraz ili status quo u blatnjavim ukrajinskim rovovima.

Nikako ne treba smetnuti sa uma da su upravo boljševici tokom revolucionarnih previranja 1917. kao glavni antivladin zahtev istakli istupanje iz Velikog rata. Znamo kako se sve to okončalo.