Prigožin je u potpunosti proizvod Putinovog sistema: Ruska država zapravo sama finansirala pobunu protiv sebe

Zapravo bi, piše carnegieendowment.org, događaje tokom vikenda bolje opisala reč „antiutopija“, nešto slično distopijskom romanu Aleksandra Kabakova iz 1990. „Bez povratka“, u kojem je oslikan građanski rat i kolaps države.

Jer ovo zapravo i jeste početak kolapsa ruske države čije je tkanje počelo da se dezintegriše dok državne institucije gube svoj monopol.

Povrh svega, ispostavilo se da je ruski predsednik Vladimir Putin zapravo platio Prigožinovu pobunu novcem poreskih obveznika.

On je ove sedmice priznao da je „privatnu“ vojnu kompaniju Vagner u stvari sve vreme u potpunosti finansirala država.

Vagner grupa je iz državnog budžeta dobila 86,3 milijarde rubalja (oko 1,01 milijardu dolara) u periodu od maja 2022. do maja 2023.

Dodatnih 110 milijardi rubalja je potrošeno na isplate osiguranja za plaćenike.

Prigožinova firma za ketering, Konkord, zaradila je 80 milijardi rubalja snabdevajući vojsku hranom tokom istog perioda.

Prigožin je hteo da se od svojih skromnih profesionalnih početaka u svojstvu „Putinovog šefa kuhinje“ i vođe farme trolova uzdigne toliko da postane ravan predsedniku.

Kada nije dobio odgovor od Putina, podigao je uloge, iskoristio slabost državnih institucija i zaobišao šefa države i zvanične organe kako bi direktno apelovao na narod da mu pruži podršku.

Ali taj apel je imao fundamentalnu manu: jednostavno, Rusi ne žele da žive „kao Severnokorejci“, za šta je Prigožin nedavno rekao da bi trebalo da budu spremni.

Oni žele da žive u zemlji u kojoj su živeli pre ruske invazije na Ukrajinu 24. februara 2022, ili, još bolje, pre početka 2022.

Ne u Rusiji u kojoj, čak i dok Putin čestita mladima Dan mladosti i priča o tome kako sjajno stoji ekonomija, ti isti mladi ljudi masovno beže iz zemlje.

Ravnodušni prosečan Rus će, dakle, verovatno pre preferirati Putina nego Prigožina, sa njegovim antielitističkim metodama i pokušajima da testira sistem koji ne može da se nosi sa njegovim sopstvenim ambicioznim planovima.

Sam Prigožin je u potpunosti proizvod Putinovog sistema: on je samo još jedan oligarh koji je zgrnuo bogatstvo zahvaljujući svojim vezama u državnom vrhu.

I ruska Federalna služba bezbednosti i sam Putin nazvali su Prigožinove postupke „ubodom u leđa“.

Zaista, to i dobijate kada namerno prepustite državne funkcije osuđenim zločincima, pomilujete ih, pustite ih nazad u društvo i uzdignete u status heroja, a sve u ime „zaštite naroda Donbasa“. Dobijate kriminalizovanu zemlju i predosećaj građanskog rata.

Prigožinova pobuna je prethodnik građanskih nemira koji se odvijaju u realnom vremenu, i to nas vraća tamo odakle smo počeli: u rasplitanje tkanja države i društva, koje je ranije samo izgledalo tako snažno jer je režim brutalan i nepokolebljiv u svojoj želji da vlada svetom.

Suprotno Prigožinovim optužbama, korupcija nije ono što pokreće režim. Korupcija je način postojanja tog režima i, u isto vreme, društveni nusproizvod koji on konstantno generiše.

Režim je vođen idejama prevlasti i mesijanizma, nacionalizma i imperijalizma.

U tom pogledu nema razlike između Putina i njegovog najužeg kruga i Prigožina.

Bilo kakve razlike među njima su, kako je jednom rekao sovjetski disident Andrej Sinjavski, „čisto stilske“: oni će značiti dugotrajnu katastrofu za ruski narod, isto kao i za ceo svet, zaključuje carnegieendowment.org.