Prijave protiv Bundestaga i članova nemačke vlade zbog bombardovanja SRJ 1Foto:EPA-EFE/Omer Messinger

Pre 19 godina počelo je bombardovanje SR Jugoslavije. Prema nekim svedočenjima, posebnu važnost imao je pristanak Nemačke na intervenciju. Sada je jedan advokat podneo krivične prijave protiv članova Vlade i poslanika.

„Poštovane dame i gospodo, ovime zbog slanja jedinica Bundesvera u Srbiju i svih ostalih postupaka koji su u narednom periodu doprineli održavanju ove misije Bundesvera podnosim krivičnu prijavu“, počinje pismo koje je nemački advokat Vilfrid Šmic uputio Saveznom državnom tužilaštvu u Karlsrueu 16. marta ove godine, kako obaveštava na svojoj internet-stranici. Ovo nije prvi pravni poduhvat zbog učešća Nemačke u bombardovanju SR Jugoslavije bez mandata UN, ali je svakako najambiciozniji.

Jer Šmic, advokat iz najzapadnije nemačke varoši Zelfkant, podneo je krivičnu prijavu protiv svih poslanika Bundestaga, uključujući i članove Vlade, koji su 16. oktobra 1998. glasali za učešće Bundesvera u „kosovskom konfliktu“ te protiv svih zaposlenih u Bundesveru i drugim nemačkim institucijama koji su bili uključeni u sprovođenje pomenute odluke parlamenta. Optužba glasi: učešće u kapitalnom zločinu i priprema napadačkog rata.

Od Srbije do Sirije

„Niko ne može da kaže kako bi se po stanovništvo razvili događaji u takozvanom kosovskom konfliktu, u Avganistanu i Siriji da nije bilo učešća Bundesvera. Ali Nemačka se sigurno ne bi vojno angažovala u Avganistanu i Siriji da je pre toga učešće Bundesvera u bombardovanju Srbije bilo krivično-pravno procesuirano“, piše Šmic u krivičnoj prijavi.

„Uz to bi odbijanje nemačkog naroda da se uključi u ovu intervenciju protivnu međunarodnom pravu impresioniralo ceo svet i svakako bi doprinelo tome da se međunarodnom pravu da više težine“, stoji dalje u tekstu. Učešće u tom ratu je bilo početak „nebrojenih varijanti pravcate ratne propagande i ratnog huškanja kao i više protivpravnih misija Bundesvera“, dodaje Šmic.

Advokat je ranije ove godine podneo sličnu prijavu zbog učešća nemačke vojske u sirijskom ratu, a na svojoj internet-prezentaciji objašnjava da veruje „da u svim religijama ljudskost predstavlja vrhunski zakon za suživot svih ljudi i da su religije, življene na pravi način, reke koje se ulivaju u isto more, a ovo bezobalno, nemerljivo bogato i neuporedivo lepo more je Bog.“ Ima dalje kako se Šmic svađa sa Marksovim tezama, ali vratimo se temi.

Učešće Nemačke u ratnoj misiji – prvi put od poraza i okupacije Nemačke u Drugom svetskom ratu – povela je Vlada kancelara Gerharda Šredera, sa ministrom spoljnih dela Jozefom Fišerom kao prvom violinom kada je vojni udar na SRJ trebalo pravdati. „Nisam naučio samo: nikad više rat. Naučio sam i ovo: nikad više Aušvic“, rekao je Fišer u aprilu 1999. pravdajući tako intervenciju u Jugoslaviji. Posle je tvrdio kako nije hteo time da uporedi nacističke i srpske zločine.

Šrederovo priznanje

Bivši kancelar Šreder, praktično od gubitka vlasti u službi ruskih energetskih giganata, pre četiri godine je sam priznao da je prekršio međunarodno pravo. Tada je aktuelno bilo pitanje ruske aneksije Krima, pa je u jednoj debati nedeljnika Cajt političar SPD rekao: „Naravno da to što se dešava na Krimu predstavlja kršenje međunarodnog prava. Ali znate zašto sam malo obazriviji kada treba upreti prstom? Sada ću Vam reći. Jer sam naime i sam to uradio, prekršio sam međunarodno pravo.“

Šokantnih saznanja je bilo i ranije. Recimo da su od nemačkih poslanika pre početka bombardovanja skrivane relevantne informacije sa pregovora u Rambujeu. To je važno jer je Bundesver takozvana parlamentarna armija – za akcije vojske nije dovoljna odluka Vlade već je potreban i blagoslov poslanika. Kako je otkrio levičarski list Tagescajtung, dok su bombe već padale, „mirovni plan“ je sadržao Aneks B koji predviđa slobodno kretanje trupa NATO po celoj SR Jugoslaviji. Dopisnik tog lista Andreas Cumah je, u tekstu povodom desete godišnjice bombardovanja, „mirovni plan“ opisao kao „američki ultimatum“.

No uprkos ovim činjenicama i aktuelnoj živopisnoj krivičnoj prijavi, nema izgleda da će u Nemačkoj – a ni u drugim članicama NATO – iko ikada odgovarati. Čak ni za pojedina dela počinjena tokom 78 dana bombardovanja, kao što je rušenje mosta u Varvarinu sa deset stradalih civila. Berlinski advokat Ulrih Dost je još 2001. pokrenuo proces pred sudom u Bonu, tražeći obeštećenje za porodice žrtava. Od toga ništa nije bilo.

„Rado vode ratove po svetu“

„Problem u međunarodnom pravu je što praktično vekovima postoji imunitet koji štiti države od tužbi oštećenih pojedinaca. Nama je, u slučaju Varvarina, od početka bio jasan problem sa državnim imunitetom“, rekao je Dost još 2013. u jednom intervjuu za DW. Ali i dalje važi da jedino jedna država može tužiti drugu. „Države ne žele ništa da promene u međunarodnom pravu jer i danas, kao i 1999, rado vode ratove po svetu“, dodao je taj advokat.

Istoričar Kurt Grič ide i korak dalje: „Činjenice govore da je rat za Kosovo bio početak, ako hoćete, novog svetskog poretka. Kosovo je bilo na početku kao rat u kojem je NATO sebe ovlastio da deluje van granica članica Alijanse“, ispričao je on u velikom intervjuu za DW povodom objavljivanja njegove knjige „Rat za Kosovo“.

On je posebno ukazao na značaj pridobijanja javnog mnjenja u Nemačkoj, što je jednom potvrdio i tadašnji portparol NATO Džejmi Šej. „U prvom redu je stav Nemačke ka spolja delovao po devizi: ako i Nemačka koja od 1945. nije smela da vodi ratove, ako čak i Nemci stoje na strani dobra, onda ni mi ne smemo da se uzdržimo“, rekao je o tome Grič. „Ne treba zaboraviti da je 1999. vođen prvi nemački rat od 1945, dakle prvi put se nemački vojnici bore u inostranstvu, a da ih ne vodi Adolf Hitler. Ako Nemci učestvuju, onda i Britanci, Francuzi i drugi moraju, to je bila logika.“

Misija KFOR na Kosovu je ujedno najduža u kojoj je Bundesver ikada učestvovao. Zatim sledi ona u Avganistanu. Gerhard Šreder je, smatra se, dobio izbore 2002. zahvaljujući protivljenju nemačkom učešću u ratu u Iraku. Premda na kopnu nije bilo nemačkih trupa, piloti su učestvovali u letovima Avaksa, a vojska je štitila američke baze u Nemačkoj odakle je ratom komandovano. Nemačka nije podržala ni intervenciju u Libiji 2011. Zbog te odluke je pokojni šef diplomatije Gido Vestervele tada iz nekih krugova oštro kritikovan, a iz drugih hvaljen.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari