Pripjat, grad žrtvovan u nuklearnoj katastrofi

Nakon najgore nuklearne katastrofe koja se dogodila 26. aprila 1986. godine, ovaj grad koji je tada brojao oko 50.000 stanovnika iseljen je u celosti. Sada 36 godine posle dramatičnih događaja, ovo mesto je i dalje napušteno, mnogi zovu i „gradom duhova“, ali svake godine privlači sve veći broj turista.

Grad Pripjat je dobio ime po obližnoj reci Pripjat, a osnovan je 1970. godine, kao deveti „atomgrad“ koji je opsluživao obližnju nuklearnu elektranu. Za razliku od ostalih gradova tog tipa, pristup ovom gradu nije bio ograničen u vreme Sovjetskog Saveza. Nalazi se na oko 100 kilometara od pestonice Kijeva.

Zvanično je proglašen gradom 1979. godine i važio je za moderan sovjetski grad koji je imao nudio aktivan kulturni i društveni život. Pripjat danas ima status grada od regionalnog značaja u okviru Kijevske oblasti. Pod nadzorom ukrajinskog ministarstva za vanredne situacije koji upravlja svim aktivnostima koje su vezane za černobiljsku Zonu isključenja.

Nakon nuklearne katastrofe u Černobilju, kada je celokupno stanovništvo iseljeno, sagrađen je novi grad pod nazivom Slavutič, gde su smešteni nekadašnji stanovnici Pripjata.

Izgradnja Pripjata

Izradnja grada je počela 1970. godine. U isto vreme je počela izgradnja nuklearne elektrane koja se nalazila na oko tri kilometra od grada. Grad se sastojao od oko pet mikrorejona koji su bili raspoređeni oko gradskog centra. Bila je planirana i izgradnja šestog rejona ali se dogodila katastrofa. Ovo mesto je imalo železničku stanicu i rečnu luku.

Godine 1976. počelo je punjenje veštačkog jezera koje se koristilo za hlađenje reaktora u nuklearnoj elektrani. Sledeće godine je završen prvi reaktor, a naredne još jedan. Pripjat je u to vreme bio jedan od najprestižnijih gradova u regionu.

Udoban život

Ljudi iz okolnih sela i naselja su dolazili u Pripjat kako bi kupovali u prodavnicama koje su bile izuzetno dobro snabdevene. Stanovništvo Pripjata je bilo veoma mlado, a prosečna starost ljudi koji su tu živeli bila je oko 26 godina. Ovo mesto se smatralo dobrim mestom za život, pa su u njega dolazili i ljudi iz drugih krajeva Ukrajine kada bi se penzionisali.

Grad je imao bioskop, 25 prodavnica, 27 kafića i restorana, 15 vrtića i osnovnih škola, pet srednjih škola, hotel, biblioteke, 10 streljana, 10 teretana, dva stadiona i tri zatvorena bazena, kao i 35 igrališta. Bolnica je mogla da primi 410 pacijenata, a postojale su i tri klinike.

Pripjat je imao i veštačko jezero koje je snabdevalo stanovnike ribom celo godine. Stanovnicima su mogli da uživaju u velikom parku i u dosta zelenila. Grad je imao i četiri fabrike.

Zanimljivo je građani uopšte nisu bili zabrinuti zbog blizine nuklearne elektrane. Gradonačelnik Pripjata je jednom prilikom istakao da je „glavni problem“ grada – veliki bejbi bum.

26. april 1986. – Dan koji je promenio sve

Do havarije na reaktoru 4. u nuklearnoj elektrani u Černobilju došlo je 26. aprila 1986. godine oko 1:23 časova ujutru. Nesreća se dogodila tokom bezbednosnog testa, a reaktor 4 koji je eksplodirao, bio je najmlađi i pušten je rad samo tri godine ranije.

Nakon što je test krenuo po zlu, pritisnuto je dugme za gašenje reaktora u slučaju nužde. Ubrzo nakon toga došlo je do prve eksplozije, koja je podigla betonski poklopac sa reaktora. Nakon toga je usledila druga eksplozija koja je uništila reaktor. Radijacija je počela da se širi i prvi na udaru su bili ljudi u elektrani, a posebno vatrogaci koji su došli da gase požar. Većina stanovnika Pripjata je prespavala katastrofu i nisu ni slutili da se nalaze u velikoj opasnosti.

Jutro nakon katastrofe u černobiljskoj nuklearnoj elektrani počelo je uobičajeno. Ljudi su izašli u šetnju, išli su na posao, deca su išla u školu, igrala su se napolju, vozila su bicikle… U gradu su uveliko trajale pripreme za predstojeću proslavu 1. maja, a održano je i 16 venčanja.

Stanovnici su znali da je došlo do eksplozije u elektrani ali nisu imali predstavu koliko je novonastala situacija opasna i da su izloženi radijaciji, jer se o tome nije govorilo. Upozorenja su počela da se šire oko podneva. Deci u školama su podelili tablete joda, savetovano im je da odmah idu kući, a ostalim ljudima da ne izlaze napolje i da zatvore prozore.

Evakuacija grada

Evakuacija stanovnika je počela tek sutradan 27. aprila. Evakuacija je krenula oko 14 časova, a građani su obavešteni da je ovo privremena mera i da će se vratiti kroz nekoliko dana. Stanovništvo je obavešteno da obuku laganiju odeću i da ponesu hranu i novac za dva tri dana. Ispred svake zgrade je dežurao po jedan pripadnik policije. Ostali su išli od stana do stana i obaveštavali ljude o evakuaciji.

Evakuacija je protekla mirno, a ceo grad je iseljen za tri sata. Kolona autobusa koja je evakuisala ljude bila je dugačka više od 19 kilometara. Pored Pripjata, evakuisani su i okolni gradovi i sela. Ljudima iz tih mesta je odlazak teže pao, jer nisu hteli da napuste kuće svojih predaka.

Kasnije su se ti ljudi vraćali u svoja sela i ostali su tamo da žive, ističući da se ne boje radijacije. Stanovnicima Pripjata je posle izvesnog vremena dozvoljeno da se u pratnji vrate i uzmu pojedine stvari iz svojih stanova, ali trajni povratak nije dozvoljen. Iako postoje delovi grada gde je radijacija znatno manja i gde više ne postoji velika opasnost, neki delovi grada i zgrade i dalje u velikoj meri mogu da ugroze zdravlje ljude koji se nađu u blizini.

Dekontaminacija

U periodu od tri godine nakon kastastrofe vršena je dekontaminacija grada. Uklanjali su gonji sloj zemljišta, drveće je rušeno buldožerima, a deo rastinja je uklanjan ašovima. Zatim su nanosili novi sloj zemljišta i peska. Ulice, krovovi kuća, zgrade i putevi su podlegali hemijskoj dekontaminaciji za koju je korišćen Sulfanol.

Nakon katastrofe, kada je stanovništvo iseljeno, vojska i policija je patrolirala gradom kako bi sprečili građane da se vrate ali i da bi sprečili pljačke. Ipak, do pljački je dolazilo i one su vremenom postajale sve masovnije.

Bilo je i ljudi koji su tajno vraćali u grad kako bi pokupili svoje stvari iz stanova, nakon što su saznali da evakuacija neće biri privremena. Prvo su opljačkane prodavnice motocikala i televizora. Među prvim pljačkašima su bili i pojedini černobiljski likvidatori koji su radili na sanaciji posledica katastrofe. Većina ljudi koja je krala nije bila dozvoljno informicana koliko radijacija može da bude opasna po njih.

Intenzivnije pljačke su krenule nakon raspada SSSR, jer su tada bile ukinute patrole u Zoni isključenja. Krali su sve što im je dolazilo pod ruku, čak i žice, kablove, podove i radijatore iz stanova.

Pripjat privlači turiste

Ukrajinske vlasti su 2011. godine dozvolile turistima da posete Pripjat, a njihov broj je u godinama koje su usledile nastavio da raste. U pojedinim delovima grada radioaktivnost je značajno opala pa je turistima dozvoljeno da se kreću tim trasama, ali samo uz pratnju vodiča.

Nije preporučljivo sedenje na tlu ili diranje biljaka i objekata. Takođe nije dopušteno konzumiranje hrane i pića na otvorenom, a svi koji dođu u grad moraju da nose odeću koja im prekriva ruke i noge u potpunosti, kako bi bili zaštićeniji od radijacije.

Turisti pre uslaka u Pripjat, prolaze kroz dva kontrolna punkta. Nažalost, ima i ljudi koji se ne pridržavaju pravila, pa tako postoje i oni koji neovlašćeno ulaze u grad.

Pripjat je pravi primer „crnog turizma“, jer se obilazi mesto stradanja ljudi i mesto velike katastrofe.