Pristupanje EU – zašto je to tako komplikovano?

Kada je francuski predsednik u ponedeljak u Strazburu upozorio da bi proces pridruživanja Ukrajine ili drugih zemalja Evropskoj uniji mogao da potraje decenijama, mora da je mislio na Tursku. Ona je od 1999. godine zemlja-kandidat, a odluku da to postane doneo je tadašnji nemački kancelar Helmut Kol, iz političkih razloga.

Tokom narednih godina otvoreno je nekoliko poglavlja u pristupnim pregovorima, ali onda je odnos sa sve autokratskijim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom zahladneo. Kada su kršenja ljudskih prava Ankare postajala sve očiglednija, a politički razvoj sve više antidemokratski, EU je konačno zamrzla pregovore. Možda je Emanuel Makron tu priču imao na umu kao neki vid upozorenja?

Kriterijumi iz Kopenhagena

Prvi korak u procesu pristupanja jeste dobijanje statusa zemlje-kandidata. Za to se moraju ispuniti takozvani kopenhaški kriterijumi koji su dogovoreni 1993. na samitu u glavnom gradu Danske. Prema tim kriterijumima, država-kandidat mora da ima stabilnu demokratsku vlast i da priznaje vladavinu prava, slobode i institucije. Međutim, politička je odluka u stvari da li ostale zemlje-članice EU prihvataju da se nova država uklapa u evropsku porodicu i da li bi mogla da bude korisna iz geostrateških ili ekonomskih razloga.

Jasno je da Turska, sa svojom aktuelnom političkom situacijom, ne bi mogla da postane zemlja-kandidat. Ali jasno je i to da se ne može isključiti mogućnost da se na putu ka EU mogu činiti i demokratski koraci unazad. Oni čak postaju sve verovatniji što je put duži. Istovremeno, ni članstvo u Uniji nije zaštita od antidemokratskog razvoja, kao što pokazuje primer Mađarske.

Otvaranje pristupnih pregovora

Formalni pregovori mogu da počnu čim je zemlja spremna i sposobna da prizna i primeni pravo Evropske unije. Na putu ka Uniji moraju se sprovesti reforme u pravosuđu, upravi, privredi i drugim političkim strukturama, s ciljem da se na kraju ispune tzv. pristupni kriterijumi, odnosno standardi EU. Početak pregovora mora biti odobren jednoglasno u Savetu EU.

Prvi korak podrazumeva da Evropska komisija ispita trenutno stanje u institucijama zemlje-kandidata i predloži pregovarački okvir koji je podeljen u poglavlja. Ukoliko zemlje-članice EU to prihvate, onda pregovori o poglavljima mogu da počnu.

Otkako je postupak poslednji put revidiran prošle godine, pregovaračka područja podeljena su u šest tematskih klastera: osnove, unutrašnje tržište, konkurentnost i fer privredni rast, ekološka pitanja, resursi, poljoprivreda i kohezija, te na kraju spoljni odnosi. Ti klasteri se zatim dele na 35 poglavlja. Na taj se način sagledavaju sva područja neke države kako bi se utvrdilo u kojoj meri ispunjavaju zahteve EU.

Tamo gde se utvrde nedostaci, pregovarači Unije predlažu reforme koje se sprovode korak po korak. Ako, na primer, sva deca nemaju pristup obrazovanju, zemlja-kandidat mora da reformiše obrazovni sistem. Kada se politika previše uključi u imenovanje sudija, sprovode se reforme u pravosuđu kako bi se garantovala njihova nezavisnost. Država-kandidat dužna je da sprovede preporuke Brisela, a to može da potraje i nekoliko godina.

Ako kandidat smatra da je sproveo dovoljno reformi, EU će ponovo da preispita odgovarajuću oblast. Međutim, ako država-kandidat odbije da sprovede propisane reforme, proces pristupanja je zaglavljen. Ako postoje jasni demokratski koraci unazad, kao u slučaju Turske, proces može najpre da se zamrzne, a zatim i potpuno zaustavi.

Kruna procesa – pridruživanje

Sva dovršena pristupna poglavlja moraju da prihvate vlade zemalja-članica u Savetu EU. Tek tada se sastavlja ugovor o pristupanju, o kojem moraju da odluče Evropska komisija, Evropski parlament i na kraju Savet EU. Proces je okončan kada se otklone sve prepreke za ratifikaciju i u samoj zemlji koja se pridružuje.

Između 2004. i 2007. dvanaest istočnoevropskih zemalja, od Estonije do Bugarske, ali i Malta i Kipar, postale su deo EU. To je očigledno bila politička odluka, jer se velikodušno zažmurilo na mnoge nedostatke novih članica. Tako se pokazalo da promena komunističkih struktura u privredi i javnoj upravi traje mnogo duže nego što se očekivalo. U Bugarskoj je, recimo, još uvek duboko ukorenjena korupcija, a Rumunija se bori s nefunkcionalnim institucijama. S druge strane, baltičke države su uzorni primeri među novim članicama. Poslednja je 2013. u EU ušla Hrvatska i nakon toga voz proširenja se zaustavio.

Zamor od proširenja

Otada u mnogim starim članicama EU, poput Francuske, Holandije i nekih skandinavskih zemalja, očigledno vlada umor od proširenja. Pristupanje košta mnogo novca – u budžetu Unije izdvojeno je devet milijardi eura za pretpristupnu pomoć. To stvara beskrajne političke probleme.

Nekoliko zemalja Zapadnog Balkana trenutno je na klupi za čekanje. Njima se doduše stalno obećava napredak, jer se smatra da je njihov prijem strateški važan, ali se zapravo ništa ne pokreće. Kosovo i Bosna i Hercegovina, na primer, još nisu spremni za status kandidata.

Sa Srbijom i Crnom Gorom već čitav niz godina traju neuspešni pristupni pregovori. Evropska komisija zabrinuta je zbog vladavine prava u tim zemljama, što je najvažniji kriterijum. Nedavno su otvoreni pregovori i sa Severnom Makedonijom i Albanijom, ali Holandija blokira napredak u pregovorima, jer sumnja u volju albanske vlade da se bori protiv prekograničnog kriminala.

I konačno, tu su stari sporovi i rivalstva u regionu. Grčka je tako godinama Severnoj Makedoniji blokirala proces pristupanja zbog spora oko imena, a sada Bugarska toj zemlji stvara probleme zbog spora oko jezika.

S obzirom na takvu situaciju u tim malim zemljama-kandidatima, nije ni čudo što su mnoge članice EU užasnute velikom Ukrajinom i njenom željom za pridruživanjem. Pre rata, vlada u Kijevu čak nije bila u stanju ni da ispuni zahtevne reforme koje su proizlaze iz partnerskog odnosa. Veliki nedostaci ostali su po pitanju korupcije i vladavine prava.

Ruski napad jeste doduše promenio političku situaciju, ali ne i unutrašnje stanje u zemlji, kojoj će u biti potreban veliki program obnove. Zbog primera zemalja koje su ušle u zajednicu, a nisu bile spremne, dakle sa iskustvom iz poslednjeg velikog proširenja dvehiljaditih, Evropska unija mora da se ponaša kao neko ko se već jednom opekao.