Privatne vojske nisu samo ruski problem: Pet najvažnijih pitanja i odgovora o „privatnim vojnim kompanijama“

Vagnerovce često nazivaju plaćenicima – da li je to tačno?

Ne, prema humanitarnom međunarodnom pravu, plaćenicima se mogu nazvati samo one snage koje ispunjavaju svih šest kriterijuma definisanih Ženevskom konvencijom:

1) to su oni koji su angažovani u zemlji ili inostranstvu, i to s posebno definisanim ciljem, a to je borba u oružanom sukobu

2) plaćenici su oni koji zaista učestvuju u konkretnim neprijateljskim dejstvima

3) oni koji učestvuju u neprijateljskim dejstvima, pre svega kako bi na neki način lično ostvarili dobit, odnosno oni koji su od jedne od strana u sukobu zaista dobili potvrdu da će za to biti materijalno nagrađeni, a pritom je ta nagrada znatno veća od onoga što će dobiti ili su dobili borci istog ranga kao članovi regularnih oružanih snaga, odnosno strane u sukobu koje imaju slične zadatke kao i plaćenici

4) to su oni koji nisu državljani nijedne od strana uključenih u sukob, a i ne žive na području koje kontroliše jedna od strana uključenih u konflikt

5) oni koji nisu pripadnici oružanih vojnih snaga jedne od strana koje su uključene u konflikt

6) oni koji nisu po zvaničnom nalogu jedne od strana koje nisu uključene u konflikt poslati na teren kao pripadnici oružanih snaga te treće strane

Sara Katarina Štajn je naučna saradnica na Institutu za javno pravo Univerziteta Albert Ludvig iz Frajburga i upravo piše disertaciju o angažmanu privatnih vojnih jedinica.

Za DW kaže: „Mnoge od tih privatnih vojnih jedinica ne ispunjavaju te kriterijume. Kada pogledamo na primer situaciju u Siriji, onda bi moglo da se govori o internacionalizovanom oružanom konfliktu u koji je uključena i Rusija kao država. To znači da ruski državljani po toj definiciji nisu plaćenici. Najveća prepreka, i to ne samo za grupu Vagner, već za sve eventualne plaćenike, je, kako kaže Štajn, tačka broj 3: a to je da dobijaju zaista znatno veći honorar od pripadnika regularnih vojnih snaga“.

Vagnerovi vojnici, strogo uzevši, nisu plaćenici, već pripadnici jedne od takozvanih „privatnih vojnih kompanija“.

Kako su one nastale?

Nakon Drugog svetskog rata mnoge zapadne zemlje privatizovale su velike delove svojih koncerna koji su se bavili proizvodnjom oružja. Sledeći korak bila je privatizacija vojnih usluga.

Kada su 1990, nakon kraja Hladnog rata u Evropi, SAD, Velika Britanija, pa i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza smanjile broj pripadnika svojih oružanih snaga, mnogi dobro obučeni vojnici odjednom su se našli na ulici. Svoj novi dom pronašli su u takozvanim „privatnim vojnim kompanijama“ i često je znalo da se dogodi da ih angažuju iste one države u kojima su ranije bili pripadnici vojnih snaga. Radilo se i radi se o angažmanima u sukobima manjeg intenziteta unutar same države, kako vlasti ne bi morale same da se uključuju u njih.

Katarina Štajn kaže: „Privatni vojni uslužni radnici ponekad su i preduzeća koja su integrisana u veće preduzetničke strukture, odnosno akteri koji mogu da ponude čitav niz usluga. Na primer da negde odu, oslobode taoce, i zatim napuste to područje. Ili da obuče pripadnike neke vojske, kako bi po standardima NATO bili u stanju da reaguju na neki napad.“

U čemu je prednost za države kada angažiraju „privatne vojne kompanije“?

„Za početak, one su znatno jeftinije, jer ne morate da ih obučavate. Ne morate da im plaćate penzije. Ne morate ništa da im plaćate kad su na bolovanju. Ne morate da se obavežete na dugoročna plaćanje, već plaćate samo za tu jednu akciju, koja traje na primer tri meseca, kako bi u okviru te akcije nešto obavili“, objašnjava Štajn.

Radi se dakle o klasičnom autsorsingu koji se bazira na kalkulaciji troškova i koristi. Za mnoge države je to, čini se, mnogo povoljnija alternativa. SAD su između 1994. i 2007. investirale oko 300 milijardi američkih dolara u 12 privatnih vojnih kompanija. To je ogromna suma, ali za mnoge zemlje je, uprkos svemu, to dobra investicija: „Ti ljudi su dobro obučeni, vrhunski su specijalci i imaju sopstvenu opremu. A ja plaćam zapravo samo za ono što dobijem i osim toga nemam nikakve druge troškove.“

A pre svega, „privatne vojne kompanije“ obavljaju prljave poslove, poput Vagnera u Siriji ili u Ukrajini. Njihovi mrtvi i ranjeni ne izazivaju odmah velike debate u zemlji koja ih angažuje, kao što je to slučaj kod regularnih vojnih snaga. A odgovornost za, recimo, ratne zločine, lako može da se prebaci na te subjekte.

Za Štajn je to još jedan ključni argument: „Uvek može da se kaže: pa mi tamo uopšte nismo ni bili. I tu se prekida ta direktna odgovornost neke države. ’Privatne vojne kompanije’ mogu da se angažuju uvek, na primer kad parlament neke zemlje ne podrži odluku o angažovanju vojnih snaga te zemlje.“

Naravno, činjenica je i da ponekad postoje nedostaci takvih odluka da se delegira monopol sile, da ga država autsorsuje. To je potvrdio i marš Vagnerovaca na Moskvu. A to je uedno bilo i prvi put da se tako nešto događa – da se „privatna vojna kompanija“ pobuni protiv sopstvene zemlje, odnosno zemlje koja ju je angažovala.

Šta je s krivično-pravnim procesuiranjem „privatnih vojnih kompanija“?

„krivični progon ’privatnih vojnih kompanija’ u zemljama u koje su poslate praktično se ne događa. Iz poslednjih nekoliko decenija poznati su primeri presuda nakon propalog državnog udara u Ekvatorijalnoj Gvineji 2004. Između ostaloga, Sajmon Men, jedan od osnivača i šef kompanije Sendlajn internešenal osuđen je najpre u Zimbabveu, a onda i nakon izručenja u Ekvatorijalnoj Gvineji na 34 godine zatvora. Njega je 2009. pomilovao predsednik Obijang“, podseća Katarina Štajn.

Taj slučaj je izazvao mnogo pažnje, pre svega zbog Marka Tačera, sina nekadašnje britanske premijerke. Tačer je, naime, finansijski podržavao Mena i na kraju je platio 560.000 dolara kako ne bi morao da završi u zatvoru.

U načelu se može reći: države teško mogu da kontrolirati „privatne vojne kompanije“, one često deluju u sivoj pravnoj zoni i često se ne pridržavaju važećih zakona, normi ili ratnog prava. Primer za to je masakr 17 osoba koji su počinili pripadnici američkog Blekvotera u septembru 2007. u Bagdadu. Četvoro saradnika te „privatne vojne kompanije“ koji su bili odgovorni za krvoproliće, tadašnji američki predsednik Donald Tramp pomilovao je 2020.

Da li će se zbog Vagnera pokrenuti nova debata o korišćenju „privatnih vojnih kompanija“?

Katarina Štajn se nada da će „slučaj Vagner“ rezultirati načelnom promenom u razmišljanju, odnosno da će društveni pritisak u toj meri da poraste, pa da će se uvesti međunarodna regulativa. No, takve inicijative su do sada su redovno propadale. „Bilo je više međunarodnih inicijativa na nivou Ujedinjenih nacija kako bi usvojio neki obvezujući ugovor o ’privatnim vojnim kompanijama’. Ali, sporazum su neke strane blokirale, pre svih SAD, Velika Britanija, Južnoafrička Republika i Izrael. To su ujedno četiri države koje najviše koriste usluge ’privatnih vojnih kompanija’.“