„Problem proboja“: Ima li smisla da Ukrajina nastavlja kontraofanzivu?

Kako bi postigla ovaj cilj kroz vojnu akciju, ukrajinska vojska mora da izvrši jedan od najzastrašujućih vojnih zadataka – mora se probiti kroz guste, dobro pripremljene odbrambene položaje, pronaći prostor za trčanje, a zatim ili brzo krenuti prema važnom geografskom cilju kao što je kao Azovsko more, nadajući se da će na tom putu naići na ostatke ruske vojske, ili brzo pokušati okružiti deo brojnih ruskih snaga u nadi da će ih uništiti.

Neuspeh u ovoj vrsti kampanje značio bi da je Ukrajina verovatno predodređena za dugi rat iscrpljivanja – što je nepovoljan rat ako se u obzir uzme da ga vodi protiv mnogoljudnije zemlje, piše američki Forin polisi (Foreign Policy) u analizi Barryja Posena, profesora na Programu sigurnosnih studija američkog MIT-a, prenosi Al Džazira.

Ukrajina želi da izbegne rat iscrpljivanja tako što će uspeti u svojoj kampanji proboja, ali vojna istorija sugerišea da su izazovi mnogo teži nego što se obično misli, barem u javnosti na Zapadu, piše autor.

Problem proboja pojavio se tokom Prvog svetskog rata, kada su evropske zemlje postale bogate i dovoljno naseljene da brane vrlo dug front – u nekim slučajevima gotovo kompletne svoje granice. U tom nastojanju pomogla su im velika poboljšanja u vatrenoj moći, uključujući domet, brzinu, tačnost i ubojitost, što je povećalo tipičnu prednost koju imaju branitelji – mogućnost izbora terena na kojem će se boriti, izgradnja utvrđenja i uređenje svojih snaga na način koji omogućuje najučinkovitiju upotrebu vatrene moći – na primer postavljanjem zaseda.

Iskustva iz dva svetska rata

Savršenstvo tenka, borbenog aviona i radija omogućilo je sposobnim napadačima da savladaju odbranu početkom Drugog svetskog rata, ali vremenom su branitelji pronašli načine da odgovore. Mobilnost oklopnih snaga omogućuje branitelju da brzo premesti rezerve na sve segmente svoje odbrane za koje se čini da su u najvećoj opasnosti od sloma. Uz pretpostavku solidne protuzračne odbrane, premeštanje oklopnih snaga iza vlastitih linija znatno je lakše od napadačkog pomeranja oklopa prema napred, odnosno, branjenim položajima.

Odbrana je svojoj taktici dodala i masovnu upotrebu protivtenkovskih i protivpješadijskih mina, za koje su američki analitičari nedugo nakon Drugog svetskog rata zaključili da je bilo vrlo isplativo protivoklopno oružje, sa čak 20 posto oštećenih neprijateljskih tenkova.

Iako se čini da filmski prikazi Drugog svetskog rata prikazuju fluidnije bojno polje u poređenju sa Prvim svetskim ratom, oba su degenerirala u brutalna i krvava stradanja. Kao i u Prvom svetskom ratu, vojnici na svim stranama isprobavali su načine kako da probiju odbranu, vrate pokretljivost i manevrišu na bojnom polju.

Na kraju su pronašli načine da to učine, iako tek nakon mnogo teških borbi, i obično tek nakon što su stekli ogromnu materijalnu nadmoć. Pojavilo se vojno pravilo da je neophodna prednost od najmanje tri naprema jedan u borbenoj moći da bi se stekli razumni izgledi za uspeh protiv dobro organizovane odbrane.

No, napadači moraju učiniti mnogo više od sticanja materijalne nadmoći. Branitelj se mora načeti spreda tako da izgubi koherentnost nakon početne borbe; njegove taktičke rezerve moraju biti znatno oslabljene prethodnim napadačkim delovanjem, usporene tokom borbe ili jednostavno poražene čim se pojave; a njegove operativne rezerve, takođe, moraju biti unapred degradirane ili preusmerene na druge zadatke prevarom ili pratećim napadima, ili, opet, poražene čim se pojave.

Svi ti zadaci moraju biti integrisani i sinhronizovani, što nije nimalo lako niti za jednu vojsku.

U trenutku pisanja ovog teksta, možemo promatrati napore Ukrajine da reši neka od ovih pitanja – uglavnom, problem početnog proboja. Kao što je svima poznato, Rusi su pripremili gust i dobro izgrađen odbrambeni sistem. Minska polja, duboki protivtenkovski jarci i betonske prepreke usporavaju napadača. Ukopani branitelji, neki u zemljanim, a drugi u betonskim bunkerima, pokrivaju te prepreke direktnom vatrom iz mitraljeza i protivtenkovskih projektila. Verovatno su pojačani tenkovima i oklopnim vozilima koja pucaju sa vlastitih ukopanih položaja. Odbrambena borbena vozila često se kreću između više pripremljenih položaja kako bi izbegla vatru napadača.

Značajna šteta na zapadnim tenkovima

Artiljerijska vatra sa stražnje strane omogućuje iznenadnu koncentraciju velikog broja granata i raketa na napadača, ponekad i kasetnom municijom. Napadač mora očistiti minska polja i eliminisati druge prepreke dok je pod vatrom. Pritom se često zaustavlja, pa je odbrambena vatra vrlo učinkovita. Napadač će se možda morati pomaći usprkos prisutnosti mina, koje će tako uzimati svoj danak.

Takođe smo videli da ruski jurišni helikopteri funkcionišu kao vrlo mobilne taktičke rezerve. Kada ukrajinska jedinica naiđe na prepreku ili minsko polje, rakete iz helikoptera pojačavaju ruske branitelje. Zbog taktike male visine koju ruski letači verovatno koriste i dometa njihovog protivtenkovskog oružja, kopnena protivvazdušna odbrana teško može napasti ove helikoptere.

Prepreke i vatra tako rade zajedno kako bi usporili i konačno uništili napadače. Izveštaji iz borbi sugerišu da su najbolja zapadnjačka oklopna vozila u ovim borbama – tenkovi Leopard II i borbena vozila Bradley – pretrpela značajnu štetu u svojim pokušajima napada.

Jedino dobro za Ukrajinu je to što posade i pešački odredi obično prežive oštećenje vozila, za šta zapadnim dizajnerima pripadaju zasluge. No, to nije dovoljno da bi ofanziva uspela. Za uspešan proboj, sama vozila moraju biti sposobna da krenu napred, odnoseći svoju vatrenu moć u dubinu neprijateljskih položaja.

Istorijski gledano, branitelji se slamaju na dva načina. Najjednostavnije je prethodno iscrpljivanje, nadopunjeno šokom masivne ofanzivne vatrene moći. Napadačka snaga se treba dugo boriti sa braniteljem, prihvatajući visoke troškove i nadati se da odbrana ne može nadoknaditi gubitke u onoj meri u kojoj napadač može.

To je ono što su saveznici radili tokom Drugog svetskog rata dok su se borili protiv Nemaca. Vremenom se nemačka borbena moć jednostavno istrošila, ponajviše u borbama na frontu, ali i kao posledica savezničkog bombardiranja. Mnogo nadmoćniji u pogledu stanovništva i industrijske moći, SAD, Sovjetski Savez i Britanci proizveli su mnogo više oružja i postavili mnogo više jedinica od nacista.

I najveći napori nemačke vojske da održi koherentnu odbranu, potpomognutu mobilnim rezervama, jednostavno su propali zbog nedostatka potrebnih resursa, iako je trebalo dosta vremena da saveznička taktička oštroumnost dostigne onu koju je imao Wehrmacht.

Čista destrukcija za slamanje odbrane

Čista destrukcija takođe je bila ključni saveznički alat za slabljenje nemačke odbrane. Kad su pokrenuti prodorni napori na Zapadu, SAD i Velika Britanija kombinovali su masivnu artiljerijsku vatru sa koncentriranim bombardovanjem. Isto su učinili i Sovjeti na istoku, iako su se više oslanjali na svoju artiljeriju nego na avijaciju.

Ne čini se da je ukrajinski paket artiljerije, raketnih bacača i bespilotnih letjelica sasvim dorastao ovom zadatku, ali na to pitanje može odgovoriti samo trenutna ukrajinska vojna kampanja.

Iako se Ukrajina nada da će je Zapad uskoro snadbeti borbenim avionima, američko iskustvo u operaciji Pustinjska oluja protiv daleko manje sposobnog protivnika od Rusije sugeriše da je broj potreban za suzbijanje ruske protivvazdušne odbrane i zatim za napad na ruske kopnene snage u dubini, daleko veći od bilo koje do sada predložene brojke.

Drugi način da se neprijateljske snage razrede na terenu jeste iznenaditi ih na delu fronte koji su, iz sopstvenih razloga, ostavili slabo branjenim. To je ono što su Nemci učinili protiv Amerikanaca u Ardenskoj šumi u decembru 1944. u borbi kod Bulgea.

Ukrajinci su u svojoj uspešnoj ofanzivi u Harkovskoj oblasti u jesen 2022. našli slabo držan dio fronta. Rusi su početkom godine podneli dovoljno gubitaka koje su morali negde da uštede, a to su i učinili u Harkovu. Ukrajinski obaveštajci su to shvatili te su ili uspeli da iznenade Ruse, ili su Rusi jednostavno odlučili da prihvate gubitak.

Iako je njihovo povlačenje izgledalo kao beg, izbegli su zarobljavanje ili uništenje većine svojih jedinica.

Ukrajinci su se, bez sumnje, nadali ponoviti iskustvo iz Harkova u svojoj kontraofanzivi u ljeto 2023, ali u trenutku pisanja ovog teksta uspeha još uvek nema.

Na prvu procenu, čini se da su ruske snage u Ukrajini slabe na terenu, što je hranilo nadu u uspešnost ofanzive. Po računici autora, Rusi su krenuli u rat sa možda 40 brigada. Neke su potučene, a većina je pretrpela velike gubitke, ali čini se da im je mobilizacija ruskih rezervnih trupa u jesen 2022. omogućila da obnove borbenu moć.

No, čak i ako pretpostavimo da su ponovo u punoj snazi, Rusi u najboljem slučaju mogu samo braniti 1.000 kilometara fronta koristeći svaku brigadu bez rezervi, a čak i to može biti „rastezanje“. Tokom Hladnog rata, analitičari bi rekli da je 15-20 kilometara najviše što jedna brigada može uspešno odbraniti, čak i na kratko vreme.

Ali moderna tehnologija – uključujući bespilotne letjelice, naprednu artiljeriju i zemaljske raketne sisteme i dalekometne protivtenkovske vođene projektile – omogućava odbrambenim jedinicama da preuzmu druge veće zadatke nego njihovi prethodnici.

Konsolidacija ruske borbene moći

Ofanzivni uspeh ukrajinske vojske u jesen 2022. takođe je, paradoksalno, omogućio Rusima da skrate svoje linije i tako olakšaju svoju odbrambeni zadatak.

Uništenje brane Kahovka u južnoj Ukrajini olakšalo je odbranu juga, što je omogućilo dalju konsolidaciju ruske borbene moći.

Rusi su takođe možda dodali dodatne borbene jedinice svojim snagama u Ukrajini. Ne zvuči nimalo dobro izjava generala Christophera Cavolija, vrhovnog komandanta američkih savezničkih snaga u Evropi, koji je izjavio da su ruske snage u Ukrajini jače nego što su bile na početku rata. Nije ponudio brojke, ali se govorilo o čak 300.000 vojnika, u poređenju sa 200.000 na početku rata. Ako je to istina, tada je Rusija verovatno rasporedila dodatne brigade u Ukrajinu, jačajući sposobnost Rusije da održi taktičke i operativne rezerve.

Neki zapadni stručnjaci sugerišu da su Rusi lišeni rezervi, ali to bi značilo da su Rusi pate od amnezije i da su zaboravili šta su bili na početku kampanje. Rusi se već mesecima bore, pa su se sigurno setili nečega iz svojih starih priručnika i praksi, a i uspeli su iskoristiti novu tehnologiju. Ako zapadne i ukrajinske obaveštajne službe veruju da nema značajnih ruskih rezervi, to bi objasnilo i odlučnost Ukrajine da nastavi svoje napore da probije ruske odbrambene položaje.

Ako je ova pretpostavka pogrešna, onda verovatno nema smisla da Ukrajina nastavlja sa trenutnim naporima, jer čak i ako prodre duboko u teritoriju koju drži Rusija, verojatno će se suočiti sa jakim ruskim kontranapadima, pod najgorim mogućim okolnostima – vlastitim snagama oslabljenim prethodnim bitkama, verovatno nedovoljno snadbevenim.

U tom trenutku ukrajinske snage takođe mogu biti van dometa vlastitih bespilotnih letelica, artiljerije i raketa, na koje su se oslanjale, a koje sada, zbog ruskog ometanja, izgledaju manje delotvorne nego što su bile.

Takav ishod nipošto nije siguran, ali problem za Ukrajinu je taj što neće imati iskustvo na koje bi se mogla osloniti ako se desi ova mogućnost. A budući da su njene vazdušne snage male i uglavnom posvećene odbrani, one ne mogu spasiti Ukrajince. Biće sami. Iako Rusi nisu pokazali mnogo veštine u mobilnim operacijama u ovom ratu, niti su pokazali mnogo sposobnosti improvizacije, poboljšali su se tokom sukoba.

Ukrajinci su još u ranim danima svoje letne ofanzive. U trenutku pisanja ovog teksta, oni napreduju u nečemu što se čini kao jedna velika ofanziva koja cilja na Azovsko more, uz prateću ofanzivu oko Bahmuta. Ako ovi napori počnu dobijati na zamahu, Ukrajinci bi ipak mogli imati dva važna problema s kojima se moraju suočiti – ruske taktičke rezerve raspoređene na njihovom putu kako bi prekinule njihov zamah, te ruske operativne rezerve koje bi se mogle okupiti za kontranapade na sve dublja ukrajinska krila. Ruska avijacija, koja je bila mnogo uspešnija u kopnenim napadima poslednjih sedmcica nego što je bila na početku rata, može dodatno usporiti ukrajinsko napredovanje udarajući i na borbene jedinice i na logistiku.

Verovatno su ti problemi analizirani tokom ratnih igara sa savetnicima NATO-a i vjerovatno su pronađena rešenja, barem u teoriji. No, istorija sugeriše da su to vrlo zahtjevne operacije u pogledu materijala, planiranja i vojnih veština.

Malo je činjenica dovoljnih da se obrazovano pretpostavi o izgledima Ukrajine za uspeh. No, posmatrači ne bi trebali biti iznenađeni ako ova ofenziva prođe sa, u najboljem slučaju, deliomičnim uspehom, zaključuje se u tekstu na FP-u.