Foto: EPA-EFE/ EUGENE GARCIAKako je severnokorejska diplomatija uspevala da izvuče za sebe maksimum koristi, čak i iz krajnje nepovoljnih i komplikovanih situacija, odlično pokazuje slučaj iz 1998-1999. kada su SAD upale u zamku i našle se, može se reći, u gotovo smešnom položaju, dok je Severna Koreja u svemu odlično zaradila.
Reč je o slučaju sumnje u postojanje „nuklearnih postrojenja“ u mestu Kimčhani. Severna Koreja i SAD potpisali su 1994. u Ženevi Okvirni sporazum o rešenju nuklearnih problema s Pjongjangom. Posle toga u Vašingtonu su osnovano posumnjali da Severna Koreja tajno krši dogovor i nastavlja stvaranje nuklearne bombe.
Početak novom skandalu označilo je objavljivanje teksta u NJujork tajmsu 17. avgusta 1998. List je tvrdio da je Severna Koreja izgradila još jedno nuklearno postrojenje, sasvim pod zemljom, u mestu Kimčhani, gde je, navodno, smešten nuklearni reaktor za dobijanje obogaćenog plutonijuma. Podigla se ogromna buka koju su predvodili Japan i Južna Koreja. Sledile su gomile navodnih dokaza o tome kako će iz ovog postrojenja izlaziti na desetine nuklearnih bombi za tri-četiri godine. SAD sa drugim zapadnim državama počeo je aktivni i snažni pritisak da Severna Koreja obustavi izgradnju ovog postrojenja. Pjongjang je odbacivao sve optužbe i tvrdio da se on najstrože pridržava potpisanog dogovora. To je, kao što je i moglo da se očekuje, još više razljutilo zapadne zemlje.
NJihove diplomate zaključili su da je apsolutno tačno da Severnokorejci nešto skrivaju. Pojavili su se i predlozi da se sve okonča vojnom akcijom i da se bombarduje osumnjičeni objekat. Pjongjang je na kraju pristao na pregovore sa Amerikancima. Ministar spoljnih poslova Severne Koreje Kim He Hvan pregovarao je u četiri runde sa američkim ambasadorom Čarlsom Hartmanom. Na kraju, Pjongjang je pristao da pokaže zahtevano mesto gde je navedeno da se nalazi tajni objekat. Severna Koreja, međutim, postavila je uslove obeštećenja za „tešku uvredu“ i „duboko poniženje“ koje joj je naneto neosnovanim optužbama. Američki autori su zabeležili, a američka administracija prihvatila, da vrednosti poput „dostojanstva“ i „poštovanja“ imaju naročito mesto u legitimizaciji vlasti u Severnoj Koreji, tako da njihovo narušavanje mora da ima cenu. Osim toga, Severna Koreja je pribegla taktici demonstriranja spremnosti za rat, tako što su se u junu sukobili na moru sa južnokorejskim brodovima.
Najteži pregovori vođeni su upravo o visini kompenzacije. Na kraju, dve strane su se saglasile da Severna Koreja dobije pola miliona tona prehrambenih proizvoda preko Svetske organizacije za hranu, a da SAD obezbede još 400 hiljada tona. Pošto je Vašington bio ubeđen da je u pravu, on se odmah složio sa ovim čudnim dogovorom. Ukupna suma pomoći predviđena ovim paketom procenjena je na 1,5 milijardi dolara. Sporazum je postignut u martu 1999, a američki eksperti su došli u maju te godine.
Potrebno je reći da je u pregovorima sa Severnom Korejom ulogu igralo i započeto bombardovanje SR Jugoslavije koje je trebalo da posluži kao uverljiva američka pretnja i dokaz ozbiljnosti za Severnu Koreju. Tada je i sadašnji američki predsednik Donald Tramp u već čuvenom intervjuu za CNN rekao da ne treba odbaciti nijedno rešenje, pa ni vojno, protiv Severne Koreje, dok je bio mnogo uzdržaniji prema bombardovanju Jugoslavije.
Inspekcija navodnih postrojenja obavljena je od 18. do 24. maja 1999. Tamo nije pronađeno ništa, osim iskopanih tunela u pustinji koji ni u čemu nisu odgovarali potrebama za izgradnju podzemnih nuklearnih postrojenja. Na kraju, SAD su ispunile svoj deo dogovora i predale Severnoj Koreji svoj deo pomoći. Američki stručnjaci bili su začuđeni zbog čega su Severnkorejci uopšte kopali tunele u tom pustom kraju. Odgovoreno im je: „Ovo je naša zemlja i mi kopamo gde hoćemo, kada hoćemo i šta hoćemo. Ni mi vas ne pitamo šta kopate“.
Ni danas nije jasno da li je sve ovo bilo pripremljeno ili su se događaji tako uklopili da je Pjongjang celu inscenaciju doveo majstorski do kraja uz maksimiziranje koristi za sebe.
Nije potrebno posebno napominjati da je Severna Koreja do sada svaki održani samit završila velikim dobicima za sebe. Samit između dve Koreje održan je 2000. i njegov organizator, južnokorejski ministar Kim Dae Jong, dobio je Nobelovu nagradu za njega. Kasnije je stekao ime „keš za samit“ jer je u pismima obelodanjenim 2003. postalo jasno da je Severna Koreja za ovaj samit dobila stotine miliona dolara pomoći i brojne lukrativne poslove.
Sledeći samit održan je 2007. godine. Jednim delom organizovao ga je kasniji generalni sekretar UN Ban Ki Mun, koji je tada bio šef kabineta predsednika Roa. Opet je nakon samita obelodanjeno da je Severna Koreja dobila značajne granične ustupke na moru.
Severna Koreja nije tvrda samo prema onima koji imaju neprijateljski stav prema njoj. Kim DŽong Un nije se ustezao da sasvim zahladi odnose s Kinom, zbog kineskog oštrog suprotstavljanja nuklearnim i raketnim probama. Do promene je došlo tek nedavnom posetom korejskog predsednika Pekingu i predsedniku Si Đinpingu.
Uz sve ovo, postoje i oni koji se pitaju, da li bi sve ovo bilo mogućno da i SAD nisu videle neki svoj interes u održavanju napetosti u jugoistočnoj Aziji i na Korejskom poluostrvu? Severna Koreja bila je crveno dugme, koje, ako se pritisne, izaziva potrese i u Pekingu i u Moskvi. Antiamerička retorika Pjongjanga jeste pomalo neprijatna, ali ona uvek daje razlog Vašingtonu da se uključi u krizno žarište i određuje dalja pravila igre.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
