Promena geopolitike emocija u Evropi

Pitanje je da li će ova sentimentalna transformacija na kraju dovesti do promene u balansu moći u Evropi, a možda i u svetu.

Razvoj trenutne situacije u Britaniji i Francuskoj će se pokazati kao odlučujući. Ostaje da se vidi kako će se Britanci oporaviti od štete koju su sami sebi naneli Bregzitom. I još nije jasno da li će Francuska moći da iskoristi snagu pozitivne energije svog novog predsednika Emanuela Makrona i da sprovede neophodne reforme.

Ali čak i ako se te neizvesnosti okončaju, obe zemlje ulaze u takvo stanje bez transfera emocija da je to nemoguće ignorisati. U prošlosti, putujući iz Londona u Pariz, mogli ste lako osetiti razliku između ova dva grada. London je pucao od dinamike i ponosno je tvrdio za sebe da je svetska prestonica multikulturalizma. Pariz, iako nesumnjivo lepši, bio je u opasnosti da postane novi Rim, kao zatvorenik svoje slavne prošlosti i, u najboljem slučaju, mesto za posetiti, ali ne i mesto na kojem treba ostati.

Danas, samopouzdanje je isparilo iz Britanije zbog društvenih i političkih previranja, terorizma i nesigurnosti po pitanju budućnosti zemlje. Prema nekim anketama, iako oni koji su glasali za Bregzit stoje iza svoje odluke, anti-EU osećanje je izbledelo, a volja da se napusti Evropska unija je oslabila. Čini se da se glasači bore sa neizvesnošću da li će odlazak iz EU učiniti Britaniju sigurnijom i da li će rešiti probleme najsiromašnijih i najugroženijih.

U Francuskoj se, za razliku od toga, može osetiti nova i pozitivna energija. Vratila se nada u bolju budućnost, što se ogleda u velikoj podršci koju francuska javnost pruža Parizu u nadmetanju da bude domaćin Letnjih olimpijskih igara 2024. Biti domaćin Igrama, što je globalni simbol pozitivnih očekivanja, podiglo je duh u Britaniji pre 12 godina, u julu 2005, kada je određeno da će se u Londonu održati Letnja olimpijada 2012. (Ova proslava je, međutim, prekinuta kada su teroristi napali sistem gradskog prevoza u Londonu narednog dana).

Naravno, optimizam u Francuskoj ne znači da oni koji su poraženi u glasačkim kutijama (na izborima) neće izaći na ulice, naročito da bi se suprotstavili sprovođenju reformi u francuskim zakonima o radu. Ali opozicija je sada samo manjina u zemlji u kojoj je raspoloženje lepše, čak veselo. To je tačno čak i ako se uzme u obzir rekordno niska izlaznost birača na nedavnim parlamentarnim izborima.

Sadašnje raspoloženje podseća me na atmosferu koja je nakratko preovladavala u Francuskoj u julu 1988, nakon što je Fudbalska reprezentacija Francuske pobedila Brazil u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu. Ali ovog puta, osećanje uzbuđenja bi moglo da bude jače i da potraje duže. Ekonomsko okruženje u Evropi je povoljnije, a balans moći među francuskim sindikatima se menja u korist reformama naklonjene Francuske demokratske konfederacije rada (CFDT), a udaljava se od više ideološki nastrojene Generalne konfederacije rada (CGT).

Kombinacija talenta za liderstvo i kontinuirane sreće znači da, po prvi put u poslednjim decenijama u Francuskoj, razborit optimizam može da bude opravdan. Da parafraziramo italijanskog teoretičara politike Anonija Gramšija, moglo bi da se govori o opravdanom „optimizmu intelekta“ u Francuskoj.

Kao rezultat Makronove pobede, i neuspelog pokušaja britanske premijerke Tereze Mej da kroz izbore koje je raspisala ranije ovog meseca osnaži svoju poziciju za pregovore o Bregzitu, Francuska sada ima mnogo više uticaja na pravac kojim će se Evropa kretati nego Britanija. Jedina zemlja „Velike trojke“ EU koja je ostala stabilna je Nemačka, u očekivanju reizbora kancelarke Angele Merkel u septembru.

Italija bi volela da zameni Britaniju u evropskoj trojci moći. Ali Italija mora prvo da se sabere sama sa sobom. Bivši premijer Mateo Renci, koji pokušava ponovo da se progura u sam vrh, nije italijanski Makron. Koliko god talenta i energije Renci možda ima, njemu nedostaje Makronova težina i razumevanje biračkog tela.

Međutim, novi i bolji balans između Nemačke i Francuske nagoveštava značajan napredak u evropskoj stabilizaciji. Problem Evrope, nasuprot onome što su mnogi kritičari tvrdili, nije bio u „previše Nemačke“. On je bio u „premalo Francuske“. Zato „francuski momenat“ može da znači i „evropski momenat“, ukoliko to znači rekonstituciju efikasnog francusko-nemačkog saveza.

Amerikanci takođe moraju da razumeju promene koje se odvijaju u Evropi. Pre nekoliko dana, na međunarodnoj konferenciji u Veneciji, jedan konzervativni republikanac je pokušavao da ubedi Evropljane da „prestanu da kritikuju Trampovu administraciju na način na koji su to do sada činili“. U suprotnom, upozorio je on, „jedini rezultat će biti da postanemo još gori. A da li vi zaista želite da ostanete sami sa veoma jakom Nemačkom?“

Bez obzira na ovu indirektnu pretnju, ideja da je alternativa Americi „ostati sam“ sa „veoma jakom Nemačkom“ je zanimljiva. Nemačka, uostalom, nikada nije želela da bude sama na vrhu Evrope; a sada, sa Makronovom kompletnom transformacijom francuske politike, neće ni morati da bude.

Emocije možda nisu dovoljne da se objasni celokupna politička realnost. Ali promena nacionalnog raspoloženja u Britaniji i Francuskoj je neosporna, i imaće sve važniju ulogu u definisanju evropske politike.

Autor je viši savetnik na Institutu Montenj u Parizu

Copyright: Project Syndicate, 2017.

www.project-syndicate.org