Promena kinesko-američkih odnosa

Američki državni sekretar Entoni Blinken izjavio je da, iako u odnosima Amerike sa Kinom ima nekih „kontradiktornih“ aspekata, postoje i oni „kooperativni“. Tokom samita na Aljasci, međutim, je bilo malo znakova ovog potonjeg, a Blinken i savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan su javno razmenjivali zamerke sa kineskim zvaničnicima.

Bajden je rekao da je ponosan na Blinkena što je istrpeo tiradu protiv Amerike, ali je priznao da to nije baš sjajan početak odnosa njegove administracije sa Kinom. Nade se sada, čini se, polažu u to da će Džon Keri, specijalni predsednički izaslanik za klimu, imati više sreće tokom predstojećih razgovora sa kineskim kolegom u oblasti za koju su obe strane izrazile spremnost za saradnju.

Ali ono što je zaista neophodno je mnogo širi dijalog. Na poslednjem sastanku američko-kineskog strateškog i ekonomskog dijaloga, održanom u Pekingu 2016, velika američka delegacija, zajednički predvođena državnim sekretarima i ministarstvom finansija, uključivala je zvaničnike odgovorne za pitanja kao što su klimatska politika, zdravlje okeana, antiterorizam, bezbednost u pogledu hrane i lanci snabdevanja mineralima. Dogovori su postignuti u svim oblastima.

Ako bi se ovako široki američko-kineski dijalog održao u današnje vreme, zamislimo kako bi izgledala američka strana stola. Pored Blinkena bi sedela ministarka finansija Dženet Jelen. Bilo bi prisutno još nekoliko žena: ministarka trgovine Đina Rajmondo, predstavnica za trgovinu Ketrin Tai, predsedavajuća saveta za ekonomsko savetovanje Cecilija Ruse, nacionalna klimatska savetnica Bele kuće Đina Makarti (koja je prva na toj funkciji), i Samanta Pauer, predstojeća administratorka američke agencije za međunarodni razvoj. Administrator agencije za zaštitu životne sredine Majkl Regan, sekretar službe za zdravlje i ljudska prava Havijer Becera i generalni tužilac Merik Garland bi im se pridružili.

Tako široka lepeza američkih zvaničnika – od kojih polovinu čine žene – suočena sa falangom kineskih muškaraca činila bi upečatljivu sliku. Ali to nije jedini ugao posmatranja: postavljanje raznovrsnije grupe, koja uključuje mnoge izuzetno kvalifikovane žene, na čelo američko-kineskih odnosa moglo bi da doprinese promeni tona diskusije i okonča zastoj.

Na sličan način, SAD bi mogle da predlože bilateralne dijaloge isključivo o pitanjima sajber bezbednosti i privatnosti podataka, pored planiranih razgovora o pitanjima kao što su klimatske promene. Ovde bi, ponovo, američkom stranom stola dominirale žene, među kojima su En Nojberger, Džen Isterli, Mieke Eojang, Šenon Koe, Dženifer Daskal, Melani Hart i Sintija Karas.

Ako bi ove žene postale javno lice američke polovine američko-kineskog dijaloga o sajber politici to bi bilo dobro za žene svuda. Osim toga, više nego jedan obuhvatni dijalog, istovremeno sprovođenje dijaloga sa različitim ciljevima bi bacilo svetlo na kompleksnost bilateralnih odnosa i na značaj saradnje na širokom polju pitanja.

Sigurno je da jednostavna zamena muških zvaničnika ženama neće dovesti do harmonije u kinesko-američkim odnosima. Samo upitajte kanadsku zamenicu premijera Kristiju Frilend, koja je dugo bila blokirana u teškim i neproduktivnim pregovorima da bi se oslobodili Majkl Spavor i Majkl Kovrig, koji su uhapšeni u Kini i optuženi za špijunažu, u očiglednom činu osvete za kanadsko hapšenje Menga Vanzoua, finansijskog direktora Huaveja, na zahtev SAD.

Ali žene bi mogle da budu veoma pogodne za vrstu izgradnje odnosa kakvu zahteva efikasna spoljna politika. Kao što Bajden dobro zna, spoljna politika se kreira ne samo za pregovaračkim stolom, već takođe i posle radnih sati, tokom neformalnih obroka i pronalaženja zajedničkih interesa i identiteta.

Kada je Hilari Klinton bila državna sekretarka, ona je sa kineskim državnim savetnikom Daijem Binguom izgradila odnose koji su delom bili zasnovani na njihovoj zajedničkoj posvećenosti svojoj deci i unucima. Taj odnos pomogao je SAD i Kini da prevaziđu veliku diplomatsku krizu.

Danas bi izgradnja takvih odnosa – od suštinskog značaja za uspostavljanje poverenja među visokim zvaničnicima – trebalo da bude glavni prioritet američkih lidera, bez obzira na pol. To bi moglo da se postigne izgradnjom veza koje su stvorene kroz nezvanične dijaloge.

Na primer, tokom samita na Aljasci, žene iz SAD, Kine i Evrope okupile su se na platformi Zoom u privatnoj diskusiji o cenzuri na internetu. Ova grupa – koja uključuje vladine zvaničnike različitih generacija, akademike, biznis lidere, investitore i novinare – redovno se sastaje radi iskrenih, nezvaničnih razgovora o nekim od najvažnijih pitanja današnjice, od start apova za veštačku inteligenciju do kontrole izvoza i biotehnologije. Ovi odnosi bi mogli da se pokažu kao veoma korisni za vlade.

Kako je Keri primetio, SAD nikada neće prihvatiti kršenje ljudskih prava i zloupotrebu trgovine u Kini u zamenu za klimatsku saradnju. To je dobar pristup. Ali saradnja po pitanju klimatskih promena – kao i pandemije, sajber zločina i drugih zajedničkih pretnji – ostaje od suštinskog značaja. Jedino širokim (ili višestrukim) dijalogom, predvođenim različitim grupama lica i ojačanim dubljim ličnim odnosima, SAD mogu da postignu pravi balans između – da upotrebimo Blinkenove reči – kontradiktornih i kooperativnih aspekata svojih odnosa sa Kinom.

En-Meri Sloter, bivša direktorka planiranja politike u američkom Stejt departmentu, izvršna je direktorka analitičkog centra „New America“ i profesorka emerita politike i međunarodnih poslova na Prinston univerzitetu.

Sem Saks je saradnik za sajber politiku u centru „New America“ i viši saradnik kineskom centru Pol Cai na pravnom fakultetu na Jejlu.

Copyright: Project Syndicate, 2021.

www.project-syndicate.org