Propali puč daje neki razlog za slavlje

 Političke grupacije, obično islamisti, za koje vojnici smatraju da su antagonistički raspoloženi prema viziji sekularne Turske Kemala Ataturka dobijaju sve veću moć. Tenzije rastu, nakon čega često sledi nasilje na ulicama. Onda nastupa vojska, koja projektuje ono za šta vojnici tvrde da je njihovo ustavno pravo da bi povratila red i sekularne principe.

Ovog puta je bilo prilično drugačije. Zahvaljujući nizu prividnih sudskih parnica, čija su metasekularni oficiri, predsednik Redžep Tajip Erdogan je uspeo da izvrši rekonstrukciju vojne hijerarhije i da na vrh lestvice postavi svoje ljude. Iako je zemlja bila poljuljana nizom terorističkih napada i suočava se s neuspesima u ekonomiji, nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja nereda u vojsci ili protivljenja Erdoganu. Naprotiv, Erdoganovo nedavno pomirenje s Rusijom i Izraelom, zajedno s njegovom očitom željom da se povuče iz aktivne uloge u građanskom ratu u Siriji, mora da je predstavljalo olakšanje za turski državni vrh.

Ništa manje zbunjujuće nije bilo ni gotovo amatersko ponašanje pučista, koji su uspeli da zarobe načelnika generalštaba, ali očito nisu napravili smisleni pokušaj da stave u pritvor Erdogana ili bilo kog visoko rangiranog političara. Glavnim televizijskim kanalima je satima bilo dozvoljeno da rade, a kada su se vojnici pojavili u studiju, njihova nekompetentnost je bila gotovo komična.

Avioni su mašinskim puškama napadali civile i parlament, što je veoma netipično ponašanje turske vojske van područja delovanja kurdskih pobunjenika. Društveni mediji su bili puni slika jadnih (i očito tupavih) vojnika, koje su izvlačile iz tenkova i razoružavale (a neki su prolazili još gore) mase civila, što su scene za koje sam mislio da nikada neću videti u zemlji koja, najzad, mrzi vojne pučeve, ali još uvek voli svoje vojnike.

Erdogan je požurio da okrivi svog nekadašnjeg saveznika i sadašnjeg neprijatelja, izgnanog propovednika Fetulaha Gulena, koji iz Filadelfije predvodi ogroman islamski pokret. Postoje očigledni razlozi zbog kojih ovo treba shvatati sa izvesnom dozom rezerve, ali ta tvrdnja je manje čudna nego što možda izgleda. Znamo da u vojsci postoji snažno prisustvo gulenista (bez kojeg nisu mogle da se pokrenu ranije inicijative Vlade protiv turskih oficira, u takozvanim slučajevima „Eregenekon“ i „Sledžhamer“). Vojska je zapravo bila poslednje preostalo uporište gulenista u Turskoj, pošto je Erdogan već izvršio čistku simpatizera pokreta u policiji, pravosuđu i medijima.

Takođe znamo da se Erdogan pripremao da pokrene veliku akciju protiv gulenista u vojsci. Nekoliko oficira je već bilo uhapšeno zbog fabrikovanja dokaza na prethodnim suđenjima, i pričalo se da se planira velika čistka gulenističkih oficira na sednici Vrhovnog vojnog saveta sledećeg meseca.
Tako su gulenisti imali motiv, a tajming pokušaja podupire njihov angažman. Glavna ironija leži u tome što je puč sekularista kojeg se Erdogan dugo bojao možda na kraju potekao od njegovih nekadašnjih saveznika – koji su sami bili odgovorni za fabrikovanje mnoštva planiranih pučeva protiv Erdogana.

Ipak, krvavi vojni puč prilično odskače od tradicionalnog modus operandija gulenističkog pokreta, koji ima tendenciju da više pribegava mahinacijama „iza scene“ nego oružanoj akciji ili eksplicitnom nasilju. Puč je možda bio njihov poslednji očajnički pokušaj, s obzirom na to da je bilo izgleda da izgube svoje poslednje uporište u Turskoj. Ali, budući da je toliko mnogo pitanja o tome šta se dogodilo bez odgovora, ne bi bilo iznenađenje ako bi se tokom sledećih nedelja pojavili mnogi čudni obrti situacija.

Sve je manje neizvesnosti u vezi s tim šta će se najverovatnije sledeće dogoditi. Pokušaj puča će osnažiti Erdoganov otrov i podstaći širi lov na veštice protiv gulenističkog pokreta. Hiljade će biti otpuštene s pozicija u vojsci i u drugim sektorima, stavljeni u pritvor i sudski gonjeni uz minimalno uvažavanje vladavine prava i pretpostavke nevinosti. Već ima alarmantnih apela da se vrati smrtna kazna za pučiste, za šta nedavno iskustvo ukazuje da za Erdogana predstavlja veoma široku kategoriju. Deo nasilja mase nad zarobljenim vojnicima ukazuje na jakobinizam, što bi ugrozilo sve preostale legalne procese za zaštitu prava u Turskoj.

Pokušaj puča je i loša vest za ekonomiju. Erdoganovo nedavno nekako plitko pomirenje s Rusijom i Izraelom najverovatnije je bilo motivisano željom da se obnovi protok stranog kapitala i turista. Sada gotovo da ne postoji verovatnoća da će to biti realizovano. Propali puč ukazuje da su političke podele u zemlji mnogo dublje nego što to smatraju čak i najpesimističniji posmatrači. To teško da pomaže stvaranje atraktivnog okruženja za investitore i posetioce.

Ali, u političkom smislu, propali puč je blagodet za Erdogana. Kako je on to rekao dok još nije bilo poznato da će on izaći kao pobednik, „ova pobuna je za nas dar od Boga jer će to biti razlog da se izvrši čistka u vojsci“. Sada kada je puč propao, on će imati vetar u jedra da izvrši ustavne promene čemu dugo teži da bi osnažio predsedništvo i skoncentrisao vlast u svoje ruke.

Propali puč će tako podstaknuti Erdoganov autoritarizam, a malo dobra će doneti turskoj demokratiji. Međutim, da je puč uspeo, demokratskim prilikama bi bio zadan jači udarac s dugoročnijim posledicama. To daje bar neki razlog za slavlje.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na fakultetu za državno rukovođenje DŽon Kenedi na Univerzitetu Harvard
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org