Propast republikanaca

Naravno, nisu Sjedinjene Države doživele neke velike katastrofe iako deluje da se velike političke greške naziru. Ali zemlja pati od hiljadu rezova i sve dok je Tramp na vlasti biće slabija i siromašnija.

Veći deo krivice za ovo pripada Republikanskoj partiji, koja je potpuno pala pred Trampom iz razloga koje je teško razumeti. Tramp je izabran sa više od 60 miliona glasova – nekih tri miliona manje od njegove glavne konkurentkinje Hilari Klinton. Ali dobio je podršku šireg spektra republikanskih mandarina, političkih savetnika i aktivista, iako su svi oni znali da bi predsednica Klinton bila manje rizična po zemlju.

Zašto su to uradili? Najubedljiviju hipotezu daju primeri bivšeg direktora FBI DŽejmsa Komija i izvršnog urednika NJujork tajmsa Dina Baketa – oni su ignorisali istraživanja koja nisu potcenila rizik od Trampove pobede. Pretpostavili su da jezgro Republikanske partije nema šta da izgubi, a možda nešto i dobije suprotstavljajući se Klintonovoj, jer je to lekcija koju su naučili iz iskustva sa Ričardom Niksonom i Ronaldom Reganom.

Vredno je spomenuti da je 1964. Nikson podržao republikanskog predsedničkog kandidata Berija Goldvotera dok druge republikance kao što je tadašnji guverner iz Mičigena DŽordž Romni nije. Nikson je tada postao partijski predsednički kandidat dobijajući podršku republikanaca koji su se otuđili od aktivističke baze protiveći se Goldvoteru.

Isto tako, Ronald Regan je podržavao Niksona do samog kraja, čak i onda kada je Niksonov opoziv bio neminovan dok su republikanci poput senatora Hauarda Bejkera iz Tenesija zaključili da će Nikson morati da ode. Regan je postao kandidat za predsedničku nominaciju 1980. osvojivši podršku republikanaca koji su skrenuli sa linije partije aktivističke baze.

Republikanci koji su 2016. podržali Trampa verovatno su to videli kao jeftin način da unaprede svoju budućnost u partiji. Ono na šta nisu računali bilo je da će on zapravo postati predsednik i da će morati sebe svako jutro da gleda u ogledalo. Danas, kada se republikanske pristalice Trampa više smatraju Trampovim sledbenicima nego republikancima vodeći umovi stranke moraju odlučiti šta dalje.

Neki su već načinili svoje izbore. Predsednik Predstavničkog doma Pol Rajan penzionisaće se na kraju ovog mandata. Bez obzira na mogućnost da se jednog dana kandiduje za predsednika činjenica je da će se povući sa jedne od najmoćnijih pozicija u američkoj vladi ostavljajući svoju zemlju rukovodstvu neumornog i nekvalifikovanog kleptokrate. Nije Rajan jedini: još 43 republikanca u Predstavničkom domu su rešili da ne traže reizbor u novembru.

Šta god da postane Republikanska partija, u moći je američkog naroda da ublaže neke od šteta Trampove unutrašnje politike na lokalnom nivou. To je upravo ono što Kalifornija i druge demokrate (plavi) rade unutar svojih država i sa velikim uspehom do sada.

Ali u Kentakiju, Alabami, Misisipiju, Nebraski i drugim „crvenim državama“, republikanska baza birača i dalje je bez problema. Farmeri u Ajovi i drugim državama u okruženju koji su podržali Trampa 2016. našli su se kao Trampove prihvatljive žrtve u trgovinskom ratu koji on želi da pokrene protiv Kine i možda Meksika. Neko bi trebalo da oseća žal prema ovim biračima, ali ne i republikanski političari koji nastavljaju da podržavaju Trampa.

Šta može da se uradi? Za početak, moramo edukovati birače i voditi računa o politikama koje su protiv njihovih interesa. Normalizacija nije opcija. Imajući u vidu glupost i destruktivnost Trampovih politika, zahtevanje njihove trenutne promene trebalo bi da bude svakodnevno.

Osim toga, Amerikanci bi trebalo da pokušaju da ubede potpredsednika Majka Pensa da je vreme da se pozove na paragraf 4, 25. amandmana, koji predviđa smenu predsednika koji se smatra nesposobnim.

Javni pritisak bi takođe trebalo da snose Rupert i Lahlan Mardok, kopredsednici medijske kuće „21. Century fox“, u čijem je vlasništvu Foks njuz. Mnoge od Trampovih političkih odluka i tvitova pomno prate njegovi omiljeni komentatori na Foksu svakog dana. Na duži rok, ipak, kleptokrate imaju tendenciju da postanu žrtve plutokrata. Ako Mardokovi brinu za svoju dugoročnu sreću, njihov najbolji potez može biti da njihova mreža ukaže predsedniku: „Imali ste dobar pokušaj, ali umorni ste ili se osećate nesrećno na poslu, zašto onda jednostavno ne date ostavku i odete da igrate golf, zarad svog zdravlja?“

Konačno, republikanci bi trebalo da shvate da je ovo partijski „Pit Vilson“ momenat. Pit Vilson je bivši republikanski guverner Kalifornije koji je 1990-ih obeležio partiju na taj način što je brojnu latinoameričku manjinu u ovoj državi označio kao pretnju. Danas, ogromna latinoamerička populacija u Kaliforniji – koja uključuje mnoge posvećene, socijalno konzervativne hodočasnike – nema dodirnih tačaka sa Republikancima (niti vremešni belci u Kaliforniji jer su čak i oni sposobni da se postide).

Tramp bi mogao uraditi Republikanskoj partiji na nacionalnom nivou ono što je Pit Vilson uradio u Kaliforniji. Partijski lideri – ionako suočeni sa izvesnim gubitkom u Predstavničkom domu, a moguće i u Senatu na novembarskim izborima – trebalo bi da deluju pre nego što bude kasno.

Autor je bivši pomoćnik sekretara Trezora SAD u Klintonovoj administraciji i profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org