“Jedan pogrešan potez i mogli biste se suočiti sa optužbama da ste špijun”: Kako se Moskva obračunava sa nepogodnim novinarima?

Hartog je bila urednica moskovskog lista na engleskom jeziku The Moscow Times između 2017. i 2019. godine sa 25 godina iskustva.

Tokom svojih 10 godina kao dopisnica iz Moskve, trudila sam se da zamislim kako i kada ću na kraju napustiti Rusiju.

U Rusiju se, piše, doselila 2013. želeći da sazna više i da izveštava o zemlji za koju je, kaže, osećala da je mnogi na Zapadu često pogrešno razumeju.

Prošlog meseca ju je pozvao predstavnik ruskog ministarstva spoljnih poslova da joj kaže da joj viza neće biti obnovljena i da ima šest dana da napustim zemlju.

Rečeno mi je da su tu odluku doneli „relevantni organi“, termin koji se široko koristi za službe bezbednosti.

U danima od tada, druge kolege su podelile svoje priče o njihovom de facto proterivanju iz Rusije. Većina njih ima duboke veze sa Rusijom i tečno govori jezik.

Svi ti slučajevi zajedno ilustruju zabrinjavajući trend: novinari iz zapadnih zemalja se polako istiskuju iz Rusije, dok se Kremlj obračunava sa poslednjih nekoliko nezavisnih glasova koji pokrivaju rat u Ukrajini uoči predsedničkih izbora sledeće godine.

„To je način da se postavi ton“, rekao mi je Aleksandar Baunov, bivši ruski diplomata, a sada viši saradnik u Karnegi ruskom Evroazijskom centru.

„U suprotnom bi zapadna štampa mogla pomisliti da je slobodna da radi šta hoće. Poenta je da razmisle o svakoj frazi, da odvagaju svaku svoju reč“, kaže Hartog.

Domaći front

Dok su se ruski tenkovi postrojili na putu za Kijev u februaru 2022. kod kuće je Kremlj pokrenuo drugi napad: na nezavisne medije u zemlji.

Prvo, vladin cenzor Roskomnadzor je blokirao onlajn pristup nekolicini kritičnih medija koji još uvek rade.

Zatim su doneti novi zakoni, koji su zapravo zabranili reč „rat“ i uveli kaznu do 15 godina zatvora za širenje informacija koje su dovele u pitanje zvanični narativ o onome što Rusija naziva „specijalnom vojnom operacijom“, navodi novinarka.

Ruski novinari su prihvatili njihov znak i masovno pobegli iz zemlje.

Zabrinuti glasinama da se vlasti spremaju da uvedu vanredno stanje i zatvore granicu, mnoge njihove strane kolege su sledile njihov primer.

Međutim, kako su nedelje i meseci prolazili, neki su se postepeno vraćali.

Dok su ruski državljani bili procesuirani po novim zakonima o cenzuri, „tada je izgledalo da nećemo biti poslati u zatvor zbog našeg izveštavanja“, rekao mi je Arja Pananen, dopisnik finskog lista Ilta-Sanomat.

Ovo se uklapa u dugu tradiciju poštede stranih novinara od domaće represije.

U godinama pre rata, ulaznica za taj specijalni status dolazila je u vidu akreditacije koju je izdavalo Ministarstvo spoljnih poslova Rusije, za koju su novinari morali da se ponovo prijavljuju jednom godišnje kako bi potom dobili vizu.

Kako su se odnosi između Rusije i Zapada pogoršali nakon ruske aneksije Krima 2014. papirologija se povećala.

Počev od 2022. na primer, Rusija je uvela obavezne zdravstvene preglede za strance, uključujući uzimanje otisaka prstiju, rendgenski snimak grudnog koša i seansu sa psihijatrom.

Nekim novinarima su tražili da uz zahtev za obnovu akreditacije dostave na uvid svoje tesktove.

Bio je šok kada je u leto 2021. dugogodišnjoj dopisnici BBC Sari Rejnsford po povratku sa reportaže u Belorusiji rečeno da je označena kao „bezbednosna pretnja“ i da joj je doživotno zabranjen pristup Rusiji.

Zvanično, njeno de fakto proterivanje je opisano kao odgovor na dve godine star slučaj zaposlenog u ruskoj državnoj novinskoj agenciji TASS, kome je navodno odbijeno boravak u Velikoj Britaniji.

Nekoliko meseci kasnije jedan holandski novinar je proteran, ovog puta zbog dva stara upravna prekršaja.

Ipak, činilo se da su ova proterivanja bila anomalije, a ne najava masovne čistke.

Tek u martu ove godine, navodi ona, to uverenje je konačno poništeno, kada je novinar Volstrit journal Evan Gerškovič uhapšen pod optužbom za špijunažu u slučaju bez presedana od Hladnog rata.

Njegovo pritvaranje bilo je, kako je rekao Pananen, „znak upozorenja svim dopisnicima“.

Vest je izazvala drugi egzodus zapadnih novinara. Ali desetine, od kojih su većina državljani evropskih zemalja, ostali su iza, iako su se suočili sa oštrijim ograničenjima i rastućom neizvesnošću.

‘Sada je sve gotovo’

Od rata, za građane, kako Kremlj naziva „neprijateljskih zemalja” (one koje su uvele sankcije Rusiji), ciklus akreditacije je skraćen na tri meseca.

Ministarstvo spoljnih poslova nikada nije formalizovalo niti objasnilo tu promenu. Ali tokom konferencije za novinare u februaru, otprilike mesec dana pre Gerškovićevog hapšenja, portparolka ministarstva Marija Zaharova objavila je kraj, kako je nazvala, starog „režima maksimalno povoljnog tretmana“.

„Sada je sve gotovo“, rekla je. Strani novinari će „živeti svoje živote i dobiti svoja dokumenta na nov način: onako kako bi trebalo da bude“.

Ona je dodala da novinarima neće biti dozvoljeno da rade u Rusiji ako „omalovažavaju našu zemlju i naš narod“.

U praksi, čini se da je tromesečni pregled korišćen kao način da se neki novinari filtriraju – dok se drugi drže na nogama.

Često se negativna odluka ne donosi eksplicitno ili formalizovana, već se saopštava novinaru preko posrednika i predstavlja kao privremeno, proceduralno pitanje.

Kada napuste Rusiju, ta osoba ostaje u limbu da bi mesecima kasnije zaključila da je, u stvari, proterana.

U prvom razgovoru sa Ministarstvom spoljnih poslova rečeno mi je da po „međunarodnom pravu“ neću dobiti objašnjenje niti razlog za odbijanje. Ali nakon što je moje izbacivanje dobilo široku medijsku pokrivenost, Zaharova je dala izjavu.

Među mojim ‘prestupima’ je bilo to što sam bio odsutna iz Rusije bila veći deo 2022, tokom koje nisam objavila dovoljno članaka za svog poslodavca. Ali glavni argument je bio geopolitički: u svetlu „maltretiranja“ ruskih medija i novinara od strane EU, „ne bi trebalo da bude pitanja“ o problemima sa vizama holandskog državljanina.

Prevareni

Drugima su dati drugačiji razlozi za proterivanje.

Većina dopisnika iz Moskve pokriva čitav bivši Sovjetski Savez, uključujući Ukrajinu. Kao rezultat toga, sveobuhvatni napad Rusije na njenog južnog suseda zatekao je mnoge na suprotnoj strani linije fronta.

Ruske vlasti nikada nisu otvoreno izjavile da očekuju da će novinari izabrati stranu. Ali koliko su dugo ostali u Ukrajini nakon invazije i da li su nastavili da izveštavaju odatle, izgleda da je postalo nezvanični test lojalnosti.

Luzia Chirki, dopisnica švajcarskog javnog emitera SRF News, bila je među novinarima koje su probudile eksplozije u Kijevu prvog dana rata. Kao deo malog tima, ostala je da pokriva neposredne posledice invazije.

U maju prošle godine vratila se u Moskvu samo da bi se suočila sa negodovanjem svog rukovodioca u Ministarstvu spoljnih poslova.

„Rečeno mi je da se nisam vratila dovoljno brzo posle ’specijalne vojne operacije‘ i da su se drugi vratili ranije“, rekla mi je u telefonskom razgovoru.

Izgubila je status stalnog dopisnika i morala bi ponovo da se prijavi kao specijalni dopisnik. Dok se procedure završe, ona bi morala da napusti Rusiju.

Kada je zatražila vremenski okvir, rečeno joj je: „Ovih dana to se odlučuje na individualnoj osnovi i razlikuje se od osobe do osobe“.

Od tada, Chirki, koja je bila smeštena u Moskvi od kraja 2018. i tečno govori ruski, ponovo je podnela papire četiri puta: nikada nije dobila jasno odbijenicu, nikada nije dobila zeleno svetlo. „Dobijala sam isti odgovor iznova i iznova: obrađuje se“, rekla je.

Kada je njeno ime nestalo ovog leta sa onlajn liste ministarstva akreditovanih šefova biroa, videla je to kao loš znak, ali je odlučila da ćuti.

Drugi novinar, koji je tražio anonimnost da slobodno govori, priseća se da ga je ruski zvaničnik pozvao na „drugarski“ sastanak.

„Ton je bio šaljiv, prijateljski, na trenutke teatralan“, rekao mi je novinar.

Zvaničnik je tvrdio da sve neprijatnosti sa kojima se suočavaju evropski novinari u Rusiji jednostavno odražavaju one koje doživljavaju Rusi u Evropi.

Dilema frilensera

Francuski novinar, koji je tražio da ostane neimenovan, radio je za nekoliko medija iz Moskve više od četiri godine. Nekoliko meseci nakon invazije u punom obimu, odselio se iz Rusije, ali je često putovao tamo-amo.

Pet dana pre nego što mu je letos istekla akreditacija, pozvao ga je rukovodilac iz ministarstva spoljnih poslova i, u razgovoru rekao da je Federalna služba za migracije odbila da izda vizu. Neće biti dato dalje objašnjenje, rekao je zvaničnik, u skladu sa „međunarodnim pravom“.

Kasnije je druga osoba iz ministarstva spoljnih poslova, koju je novinar opisao kao „dobro obaveštenu“, rekla da je to zato što nisu dovoljno pisali za određeni medij za koji su bili akreditovani.

„Rečeno mi je da mogu da pokušam da se ponovo prijavim, ali da će to biti ’veoma teško‘“, rekao je francuski novinar. „Tada sam shvatio da je odluka konačna“.

Bez zvaničnog objašnjenja

U julu 2022, Pananen, finska novinarka, napisala je članak u kojem je optužila ruskog predsednika Vladimira Putina da pokazuje „dvolično razmišlčjanje autokratskog lidera u stilu romana Džordža Orvela 1984.“

Ministarstvo spoljnih poslova ocenilo je ovaj članak u onlajn odgovoru kao „eklatantan primer antiruske propagande“.

Dva meseca kasnije, u oktobru, prvi put od 1990. kada je prvi put počela da pokriva ono što je tada još uvek bio Sovjetski Savez, rečeno joj je da njeni papiri za akreditaciju još nisu spremni.

Iz Finske je stalno kontaktirala svog rukovodioca u ministarstvu koji joj je davao isti ljubazan odgovor.

„Nikada mi nisu dali zvanično objašnjenje, ali i ne moraju: počinju da sprečavaju strane novinare da rade ovde“, rekla je Pananen.

Slična priča odigrala se u slučaju druge finske dopisnice, Ane-Lene Loren, čije veze sa Rusijom datiraju od 2006. Ona i njena 13-godišnja ćerka otišle su odmah nakon invazije, ali su se vratile u Sankt Peterburgu nekoliko nedelja kasnije.

Kada je u maju podnela zahtev za obnovu akreditacije, ministarstvo spoljnih poslova joj je reklo da „pazi šta piše. To je praktično bila pretnja“.

Uprkos upozorenju, nastavila je da putuje u Ukrajinu i izveštava iz Ukrajine, pripremajući se za nevolje u Moskvi.

Stvari su se promenile nakon što je u aprilu objavila članak o ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu u novinama na švedskom jeziku Hufvudstadsbladet, „o tome kako je nekada bio poštovan, a sada je persona non grata.

Ubrzo nakon toga, na sajtu ministarstva spoljnih poslova pojavio se poduži tekst u odeljku posvećenom isključivo „lažnim vestima“, u kojem se brani Lavrov tačku po tačku i pokreće žestok, lični napad na Loren.

„Možda bi urednici publikacije za koju je Loren akreditovana trebalo da se zapitaju: šta ona zapravo radi ovde u Moskvi? Iz Helsinkija je moguće pisati netalentovanu, podlu klevetu“, navodi se u tekstu.

Sledećeg dana, Loren je spakovala kofere i sa ćerkom otišla za Finsku. Nikome nije rekla.

„Pre ovog rata, ne bih marila,“ rekla mi je Loren. Ali u svetlu ruskog zakona protiv „lažnih vesti“, smatrala je da bi ta izjava mogla biti prethodnica nečemu gorem.

Nedelju dana pre nego što joj je viza trebalo da istekne sredinom maja, iz ministarstva joj je rečeno da je došlo do kašnjenja sa njenim papirima.

„Bili su veoma ljubazni ali i veoma jasni da moram da napustim Rusiju“.

Jedan pogrešan potez

Čak i oni koji obezbede pravu papirologiju da ostanu u zemlji suočavaju se sa nizom novih izazova.

Neki su relativno bezazleni: ove godine po prvi put novinari iz „neprijateljskih“ država nisu bili akreditovani na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu.
Drugi, manje. Wall Street Journal je objavio da su Gerškoviča pre hapšenja pratili i snimali službenici službe bezbednosti.

Novinari su najčešće iskusili uznemiravanje dok su izveštavali o putovanjima u ruske regione.

Ispitivanja graničnih službenika, u nekim slučajevima koja traju satima, postala su deo procesa napuštanja i povratka u Rusiju.

Nekoliko ljudi mi je reklo da im je naređeno da predaju svoje telefone ili podele svoj IMEI broj, što omogućava praćenje njihove lokacije.

Jednom novinaru je ruski prijatelj rekao da ih je posetio FSB — glavna državna bezbednosna agencija — i naredio im da prekinu sve veze sa novinarom.

U mesecima koji su prethodili proterivanju Pananeove, dva puta se vraćala kući u svoj stan u Sankt Peterburgu nakon putovanja kako bi otkrila da joj frižider curi i da je struja misteriozno prekinuta.

„Prvi put je mogao biti nesrećan slučaj, ali drugi put sam bila fizički odsečena. Elektroprivreda je slučaj odbacila kao nesporazum“.

Ovakve priče pojačavaju utisak od Gerškovićevog hapšenja da ruske bezbednosne službe smatraju strane novinare legitimnom metom.

„Jedan pogrešan potez, razgovor sa pogrešnom osobom ili biti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, i mogli biste se suočiti sa optužbama da ste špijun“, rekao je jedan novinar u Moskvi, kome je iz bezbednosnih razloga omogućena anonimnost.

„Logika logora“

Baunov, bivši diplomata koji je postao analitičar, rekao je da se rusko rukovodstvo verovatno rukovodi principom reciprociteta u odlučivanju koliko daleko ići u ograničavanju strane štampe.

Iako se neki dugogodišnji dopisnici istiskuju, drugi dobijaju produženja, a neki novi novinari dobijaju akreditacije.

„Ako Rusija izbaci sve strane dopisnike, isto bi se desilo i njenim dopisnicima sa Zapada“, rekao je Baunov.

To je mala garancija za one koji su ostali u Moskvi.

„Proterivanjem nekih ljudi način je da poseju strah“, rekao je jedan od moskovskih novinara.

„I dajući različite ‘razloge’, pokušavaju da navedu one koji su zaostali da pomisle da će, ako se ponašaju ovako ili onako, možda ostati. To je logika zarobljeničkog logora.“

Mnogi novinari sa kojima sam razgovarala izrazili su tugu zbog proterivanja iz zemlje sa kojom su imali dugu istoriju ali su rekli da ih je iskustvo u Rusiji naučilo da uzimaju stvari iz dana u dan.

„Pratila sam raspad Sovjetskog Saveza i sećam se kako je to brzo prošlo“, rekla je Pananen.

„Ne mogu da predvidim šta će se dogoditi u Rusiji, ali se nadam da ću to doživeti“.

„Rusija koju sam voleo je nestala“, rekao mi je francuski novinar.

„Već sam se oprostio pre godinu dana“.