Prva godišnjica od izbora Makrona za predsednika Francuske

Svaki film, u stvari, priča istu storiju koja se može svesti na nekoliko različitih slikovitih reči, svih iz istog semantičkog polja: upad, pljačka, prepad, razbojništvo, hold-up, OPA… Ovaj poslednji termin (skraćenica za „Offre Publique d’Achat“), inače veoma medijski aktuelan, je preuzet iz rečnika berze: određeni kupac objavljuje ponudu za kupovinu svih akcija ciljnog preduzeća.

Ponuda je u ovom kontekstu, Makronovog ciljnog preduzeća, bila neprijateljska. Kažu da je čak i sam predsednik rekao za svoj izbor da je to bila „provala obijanjem vrata“. S druge strane, ali u bliskom registru, njegov izbor se analizira i kao oceubistvo i izdaja.

Alen Badiu, danas jedini „preživeli“ autentični levičarski filozof u Francuskoj, označio je taj izbor kao „demokratski državni udar“. Državni prevrat bi se dogodio i da je pobedila Le Penova, pa čak i Melanšon, sa drugog ekstrema. Jedino bi izbor Fransoa Fijona, Sarkozijevog premijera punih pet godina, bio shvaćen kao logičan sled stvari.

Fijon je, međutim, sećamo se zašto, u tom svojstvu nastavljača logičnog toka događanja, kao prohujao sa vihorom. Taj vihor je, osim njegovih degolista, konzervativaca, liberala starog kova i večnih centrista, pomeo i Socijalističku partiju već u raspadu, spustivši je do ranga minorne političke snage.

Sve ovo puno manje svedoči o kvalitetu pomenutih političkih lidera, nego o novom duhu u kom je Francuska iznenadila samu sebe, pre nego što su taj duh identifikovali mediji i ovlašćeni analitičari političkih prilika.

Situaciju je iskoristio Emanuel Makron za svoj trenutak inteligencije. Kako je to kasnije teorizovao, on zamišlja društvo kao veliku planinu. U penjanju su presudni predvodnici – za ovu reč je upotrebio termin iz planinarskog žargona – oni koji imaju inicijativu, kvalifikaciju i sposobnost da na čelu kolone vuku konopac koji povezuje lanac učesnika u ekspediciji.

To podrazumeva, u prenesenom smislu, da treba najpre i najviše nagraditi te predvodnike, njihov talenat i uspehe, što mu je od početka već zamereno, uz podsećanje i na njegovu bankarsku karijeru, kroz nadimak „predsednik bogatih“. Teorija koja prati takvu koncepciju odnosa u društvu predviđa, kao automatsku posledicu odgovarajućeg nagrađivanja najzaslužnijih i najsposobnijih, fenomen „slivanja“ bogatstva kojim bi u novoj dinamici bili obuhvaćeni svi, do najnižih slojeva društva.

Mnogi posmatrači sa podsmehom ako ne i sa ironijom gledaju na takvu idiličnu evoluciju ka više ekonomske pravde u sistemu čija je priroda i mehanika u suprotnosti sa etikom i altruizmom.

Fransoa Oland se ne suzdržava u kritikovanju svog naslednika. Na promociji svoje upravo objavljene knjige „Lekcije iz vlasti“ („Les leçons du povoir“) u kojoj daje bilans jednog promašenog predsednikovanja, on kaže: „Emanuel Makron nije predsednik bogatih. On je predsednik vrlo bogatih“.

Razred profesora Makrona

Predsednik ima i drugi nadimak: Jupiter. On ne odražava njegovu pravu pretenziju, jer za to je potrebno više vremenskog odstojanja i iskustva vlasti, ali iskazuje odnose u konstelaciji ljudi i žena kojima se okružio poverivši im ministarska, savetnička i najviša funkcionerska mesta. Predsednik zadaje zadatke, a vlada i funkcioneri ih marljivo izvršavaju.

Da bi ovo bilo jasnije, pozivamo se na anketu javnog mnjenja koju je za „Figaro“ i radio i TV „Frans-info“ uradio priznati institut Odoxa. Iz te ankete proizilazi da je grupna ocena vlade u narodu ispod prolazne. Polovina Francuza ne poznaje ministre, a i kad su čuli za njih, 31 odsto ima o njima negativno mišljenje (naspram 23 odsto pozitivnog).

Samo za dva ministra je predstava u stanovništvu pretežno pozitivna. Najpre za ministarku sporta Lauru Flesel-Čolović (41 odsto prema 18) koja se ceni više po seriji olimpijskih i drugih šampionskih medalja u mačevanju nego što je nešto posebno uradila u svom resoru. Nju prati Žan-Iv Le Drian, ministar inostranih poslova (38 odsto prema 27), koji je bio jedan od stubova i prethodnih vlada, pod Olandom. Ali ni u ova dva slučaja, ocene nisu prolazne, odnosno one su ispod desetke (u francuskom školstvu najbolja ocena je dvadeset).

Odnos između pozitivnog i negativnog mišljenja je u svim ostalim slučajevima još gori. Premijera Eduara Filipa ceni samo 38 odsto Francuza, ministar unutrašnjih poslova Žerar Kolon je pao na 31 odsto, a ministar ekonomije Bruno Le Mer na samo 27 odsto. Za podvući je to da su ova tri ministra najvažniji „prebezi“ na Makronovu stranu, prvi i treći sa desnice, a drugi, bivši gradonačelnik Liona, iz Socijalističke partije.

Načelno, posle skoro godinu dana, svakih šest od deset Francuza globalno ne odobrava rad vlade. Najveće nezadovoljstvo (64 odsto) se odnosi na ekonomska i socijalna pitanja. Zamerajući vladi to što je uglavnom sastavljena od nepoznatih ličnosti (63 odsto mišljenja), da je tehnokratska (60 odsto) i da su ministri „daleko od naroda“ (78 odsto), Francuzi na izvestan način protivreče sami sebi. Oni su glasovima datim Makronu svojevremeno jasno podržali njegovu nameru da ne reprodukuje staru političku praksu.