„Prvi gutljaj“ zapadne nelagode

Tvrdo držanje Ankare u odluci da kupi i instalira sistem mimo volje i uz protivljenje i pretnje Vašingtona sankcijama, dalo je ovom naoružanju nove dimenzije i značenja u zamršenim bliskoistočnim odnosima.

Predsednik Erdogan je sporazum o kupovini S 400 nazvao „najvažnijim u skorijoj turskoj istoriji“. Moskva, na drugoj strani, ovu kupovinu vidi kao prvi korak u ekspanziji u druge arapske zemlje. Osim Turske, o kupovini S 400 pregovaraju Saudijska Arabija, Katar i Egipat, a u Aziji Indija i Vijetnam – sve zemlje koje Vašington svrstava u prvi red svojih saveznika i strateških partnera. Predsednik Spoljnopolitičkog odbora ruskog Parlamenta Leonid Slucki koji je od 2014. pod sankcijama SAD i EU, nazvao je ove isporuke „prvim gutljajem“.

„S 400 i drugi napredni sistemi naoružanja definitivno će da se pojave u regionu; potencijalni obim te saradnje je ogroman“, najavio je Slucki. Ruska spoljnopolitička sredstva mnogo su skromnija od američkih, ali se u nebrojeno prilika na Bliskom istoku pokazalo da je sposobnost korišćenja sredstava mnogo važnija od njihovog obima.

Moskva godinama nije mogla, a nije ni htela da se nadmeće s Vašingtonom u fizičkom prisustvu i vojnim isporukama u regionu, ali je bez obzira na to uspela da popuni rupe koje su se pojavile u prodaji naoružanja i uspostavljanju vojno-tehničke saradnje. Za neke zemlje, poput Egipta i Iraka, ruske isporuke omogućile su smanjenje vojno-političke zavisnosti od SAD. Za druge, Saudijsku Arabiju na primer, sklapanje poslova s Rusijom je moneta u pregovorima s Vašingtonom kako bi se poboljšale vlastite pozicije. Za druge, poslovi s Moskvom i Vašingtonom su dodatna mešovita zaštita sa obe strane. U suštini, reč je više o stvaranju novih alternativa, nego o nadmetanju sa SAD.

Skoro kao „rusko mešanje“ u američke izbore, S 400 je postao sinonim za pretpostavljenu rusku snagu i pokazivanje zapadne anksioznosti. Antiraketni sistem i drugi vojno-tehnički predlozi Rusije služe politici „diverzifikuj i vladaj“. Moskva pridobija partnere obezbeđujući im političku, vojnu i tehnološku alternativu onome što Amerikanci imaju da ponude. Za mnoge zemlje je nezavisnost prioritetnija od tehnološke superiornosti naoružanja, posebno tamo, gde je uz pomoć Rusije, mogućno očekivati da će proizvoditi vlastito naoružanje.

S 400 je neka vrsta ekvivalenta pojavi „Gazproma“ u prvoj deceniji ovog veka i zapadnoj reakciji koja je u njemu videla i sve do danas vidi, instrument ruske spoljne politike. Rusija pokušava da se pojavi kao alternativna sila, jer svim zemljama koje nabavljaju sistem S 400 potencijalno može da obezbedi dodatne opcije i više manevarskog prostora u spoljnoj politici.

Saudijska Arabija je najznačajniji američki partner na Bliskom istoku, čijih nabavki naoružanja Donald Tramp nikako ne bi želeo da se odrekne, što je više puta i javno potvdio, bez obzira na zamerke koje postoje zbog rata u Jemenu, ubistva novinara DŽamala Kašogija i niz drugih pitanja koja se tiču pogoršanja ljudskih prava u kraljevini. Katar je domaćin najvećoj zalivskoj američkoj vojnoj bazi Al Udeid u kojoj je 11.000 američkih vojnika, iz koje se vode sve protivterorističke akcije na Bliskom istoku. Ukoliko Katar nabavi S 400, Pentagon može da odluči da prestane da u njoj koristi avione F 35. Bela kuća je ustvrdila da „F 35 ne može da koegzistira sa ruskom obaveštajnom platformom koja bi prikupljala podatke o njegovim naprednim mogućnostima“. Budući da je F 35 predviđen da bude glavni oslonac američkih snaga u narednim decenijama, SAD ne mogu da rizikuju da izlože tako važan borbeni avion.

Iste dileme postavile su se i pred rusku stranu koja je odlučivala o isporuci naoružanja. Odluka nije usvojena jednoglasno, jer su uzete u obzir brojne negativne opcije isporuke važnog ruskog naoružanja jednoj NATO članici: recimo da Turska isporuči sistem SAD ili da ga upotrebi protiv same Rusije na Bliskom istoku u slučaju pogoršanja međusobnih odnosa.

Indija je sva važniji američki saveznik u Aziji, posebno ako se ima u vidu projekcija daljih napetosti i sukobljavanja s Kinom. Indija bi trebalo da bude američki kontrateg na kontinentu, a već se saglasila da plati više od pet milijardi dolara za pet sistema S 400 koji bi trebalo da se isporuče 2023. Ista vrsta pritiska, koja je primenjena protiv Turske može da se očekuje prema Indiji, jer bi to bio snažan udarac američkim interesima u Aziji.

Amerika nikako ne bi želela da vidi stvaranje „Kluba S 400“, ne samo zato što to umanjuje prostor za njeno naoružanje, a daje ga suparnicima, nego još više zbog toga što to predstavlja indikator koju vrstu diplomatskih, političkih, ekonomskih i bezbednosnih odnosa te zemlje žele s Vašingtonom. Okretanje ka S 400 istovremeno pokazuje nepoželjnost Vašingtona, što je snažan udarac predstavi o američkoj superiornosti i izuzetnosti. Zbog toga, Vašington upotrebljava sve snažniju retoriku i najavljuje sve oštrije mere prema Turskoj, jer se ne zna koliko „gutljaja“ još može da sledi posle „prve čaše“.